Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka,
jedan sasvim običan,a ipak poseban čovek je došao na pomisao kako bi
bilo lepo stvoriti nešto posebno po čemu će se pamtiti grad Aranđelovac
i jedan od najvećih parkova na Balkanu, park Bukovičke Banje.
Park BB se prostire na 23,5 hektara, na samo 100 m od centra grada
Aranđelovca. Uređen je kao „šuma-park“. U šetnji kroz ovaj raj srešćete
se sa stoletnim hrastovima-platanima, retkom pančićevom omorikom,
stablim Ginka bilobe i ostalim primercima izuzetno bogate flore, kao i
sa izvorima mineralne vode.
1966. godine, tadašnji profesor likovne
kulture u gimnaziji, Aleksandar Đonović, među mnogobrojnim prijateljima
znan kao Alek, ostvaruje svoju zamisao i osniva simpozijum pod nazivom
"Beli Venčac", koji kasnije menja naziv u - smotra jugoslovenske
umetnosti "Mermer i zvuci", po kome je i danas poznata. Inače,u vreme
nekadašnje Jugoslavije tri najveće manifestacije su bile „Ohridsko
leto“, „Dubrovačke igre“ i „Mermer i zvuci“.
Smotra „Mermer i
zvuci“ je dala nezaobilazan doprinos savremenoj umetnosti spajajući
svet keramike, vajarstva i muzike, sa učesnicima iz čitavog sveta. Kako
je Jugoslavija bila jedna od nesvrstanih zemalja, u izboru učesnika se
ocrtavala privrženost ostalim nesvrstanim zemljama. Prednost su imale
zemlje kao što su Indija, Egipat i druge, ali ni to nije umanjilo uspeh
i dalji razvoj umetnosti.
1966. godine održan je prvi saziv
simpozijuma „Beli Venčac“. Pozvani su vajari da podele svoj dar i
znanje sa drugima u prirodnom okruženju. Vajari su imali tri meseca za
stvaranje sa svim neophodnim i onim manje potrebnim uslugama. Umetnici
su imali smeštaj u, tada reprezentativnom, hotelu „Staro zdanje“, a u
večernjim satima su uživali u muzici i druženju na terasi hotela
„Šumadija“. Vajarski atelje se nalazio u sklopu majdana Venčac. Samim
postojanjem Venčačkog majdana, koji je otvoren krajem 19. veka,
postojali su prirodni preduslovi za rad u prelepom belom mermeru koji
je redak po svojoj čistoći i kompaktnosti. U belom mermeru su kroz
istoriju umetnosti stvarana najveća i najvažnija dela. Moram napomenuti
da je svoj vrhunac, venčački majdan doživeo otvaranjem mauzoleja na
obližnjem Oplencu.
Već četrdesetitri godine se održava smotra
vajara, skulptora i keramičara u Aranđelovcu. Za tih četiri i po
decenije stazama parka Bukovičke Banje prošlo je oko 250 vajara,
svetskih umetnika.
Trenutno se u parku nalazi oko 60 postavki,
skulptura, što predstavlja najveću stalnu postavku na otvorenom
prostoru u čitavom svetu. Deo skulptura izrađenih za vreme smotri
darivan je bratskim gradovima, dok su neke prodavane, kako bi se
donirala sama smotra.
Kroz ovih 60 skulptura može se pratiti
razvoj savremene umetnosti u skulpturi. Možemo videti i to da je
umetnost imuna na ideologiju jer ni jedna od ovih skulptura ne govori o
NOBU ili sličnim stvarima. Skulpturu možemo podeliti na: apstraktnu,
asocijativnu i figurativnu.
Predstavljam Vam nekolicinu radova koji se meni dopadaju.
Ptica I i ptica II 1971 god.
Autor:
Vida Jocić (1921.-2002.)
Ove
dve ptice nisu izrađene u isto vreme. Druga je urađena na zahtev jednog
velikog ljubitelja skulpture. Sićušna ženica koja je preživela muke
jednog od najgorih koncentracionih logora, sačuvala je svoju snagu duha
i volju da bi ostavila trag za naredne generacije ljubitelja umetnosti.
U tome joj je pomogao njen životni pratilac , avangardni umetnik Grande
Kovačević.
Na ovim pticama primećujemo da su definisani kljun
i krila. Jak utisak ostavlja poštovanje prema materijalu i alatu, što
je velika stavka u umetnosti vajara. Pogledajte samo ova krila, simbol
večitog leta. Ona nikada neće biti slomljena.
Cvet (1970)
autor:
Dušan Džamonja
(1928 - 2009)
Dušan
Džamonja rođen je u Strumici, u Makedoniji, 31. januara 1928. Godine
1945. upisao je Akademiju umetnosti u Zagrebu (profesori Vanja Radauš,
Fran Kršinić). Godine 1951. magistrirao je skulpturu kod profesora
Antona Augustinčića. Od 1953. počeo je da radi u sopstvenom ateljeu. Od
1970. imao je radionicu u mestu Vršar (Istra), a 1987. godine preselio
se u Brisel. Od tada je živeo u Briselu, Vrsaru i Zagrebu.
Sfinga
Jedna od dve skulpture postavljene u parku BB, a da nisu deo Smotre "Mermer i zvuci"
autor:
Ivan Meštrović
Rođen je u Vrpolju 1883. godine.
Godine
1900. počeo je da uči klesarski zanat. Od 1901. do 1904. pohađao je
Akademiju u Beču, gde su mu profesori bili Helmer, Biterlih kao i
arhitekta Oto Vagner.
Godine 1902. je prvi put izlagao na Izložbi Secesije u Beču.
Godine
1906. boravi u Beogradu, da bi 1907. otišao u Pariz. Od 1909. do 1914.
godine živeo je u Zagrebu, da bi 1914. otišao u Italiju, gde je, kao
član Jugoslovenskog odbora, bio u emigraciji do povratka u zemlju 1919.
godine.
Godine 1922. postao je profesor na Akademiji za
umjetnost i umjetni obrt u Zagrebu, gde je u dva navrata bio i rektor
(1923-1932 i 1940-1944).
Od 1942. živeo je u Veneciji i Rimu da bi se nastanio u Švajcarskoj gde je ostao do 1947.
Godine
1947. postao je profesor na Univerzitetu u Sirakuzi (SAD), a od 1955.
radio je kao profesor na Univerzitetu Notre Dame u Saut Bendu (SAD),
gde je bio i direktor odeljenja umetnosti.
Umro je u Saut Bendu 1962. godine.
