III Hvala ti...

Autor bealiever | 4 Okt, 2009
Dok zamišljeno srčem prvu jutarnju kafu, posle klasičnog otvaranja lokala i svih mogućih peripetija, pokušavam da sakupim ono malo koncentracije na gomilu, ne bih li saslušala čoveka sa druge strane šanka. Svakoga jutra dolazi na triple coffee sedajući tačno naspram mene i započinjući razgovor uz osmeh još sa stepeništa,

- Dobro jutro, radi li se?

Ugostitelji i taksisti (barem oni uljudni) - moderni psihijatri... pažljivo i ljubazno saslušaju svaku muku, priču, podele tugu i radost stavljajući na trenutak svoj život u zapećak.

   Posmatram to, životom razočarano, lice iza maske povremenih osmeha i po koje anegdote. Mršava figura sredovečnog, žilavog čoveka odaje snagu ličnosti. U očima se još uvek pojavi žar mladosti kroz priče o moto trkama, prirodi i porodici... Još jedna tužna priča sa pogešnog puta života i izgubljenog vremena. 

-         Vreme... jedino što ne možemo nadoknaditi, vratiti... – začuh svoje reči iz tuđih usta.

-         Znaš, nastavi čovek sa svojom pričom, vreme nam sve uzima a tako malo daje.

-         Varaš se, ono nam daje mnogo.

   Čovek me začuđeno pogleda, već navikao da ćutke i sa osmehom saslušam svaku misao ne suprotstavljajući se mišljenjima koja čujem.

-         Vreme nam donosi saznanja, mudost, sreću isto koliko i nesreću. Nije ono krivo za naše puteve koje sami biramo. Vreme nas uči šta je život i kako teče sve više nam pruža. A, da li mi znamo da poštujemo i pravilno iskoristimo sve to, već je druga priča.

Gledajući u te oštre, ali ipak tople, zelene oči videh tugu i razumevanje.

-         Tebi je donelo ćerku koju obožavaš, lepa sećanja koja ti izmame osmeh svaki put kada pomisliš na njih... sve je to došlo sa datim vremenom.  Prineh šoljicu mirišljave kafe usnama, ne bih li mu dala vremena za odgovor.

-         Čovek bi rekao da si učila za psihijatra... uz blagi osmeh skrete pogled, skrivajući oči. – Znaš, nemam običaj da se otvaram nepoznatim ljudima, ali sa tobom je to tako lako. Jednostavno izvučeš sve i ćuteći... ima nešto u tvojim očima, glasu... nešto umirujuće.

   Govorio je gledajući u jednu šaru na pultu u obliku ptice. Prešao je lagano prstom prateći liniju nejasnog oblika. Instiktivno?  Taj pokret probudi nešto u meni, kao da sam na trenutak u njegovim mislima.

-         Ptica... rekoh tiho,

-         zauvek zarobljenja u kamenu. Ko je tebi svezao krila?

   Širom otvorene oči na mršavom licu, jasnih mišićnih kontura, delovale su pomalo zbunjeno.

-         Ne sećam se da sam ti pričao bilo šta o tome...

-         Sve se jasno vidi iz naših dosadašnjih razgovora. Taj pokret koji si napravio ispred sebe samo je povezao sve ono što si mi do sada pričao. Ne tražim od tebe da meni odgovoriš, već samome sebi. Jedino tako, mireći se sa svojim greškama i savladavajući svoje strahove, moći ćeš da budeš potpuno zadovoljan sobom... i što je najvažnije, srećan.

   Na tren mi se učini da vidim suzu u ukočenom pogledu. Lagano je spustio dlan preko moga.

-         Hvala ti...

-         Na čemu?

   Sada je mene zbunilo taj čin prisnosti stranca. Čudan je taj osećaj kod ljudi, da nekoga znaš godinama, a u stvari, znate se tek nekih desetak dana. Često mi se to dešava, da mi ljudi prilaze, ponašajući se kao da ih poznajem u dušu... izvukoh ruku, lagano, ne bih li uvredila gopodina a ujedno sačuvala distancu koja mora postojati.

-         Na tome što me svakoga dana slušaš kako jadikujem. Iskreno, mislio sam da me i ne čuješ, kao ostali... ali, ti u stvari i slušaš i pamtiš..., rekao je to sa nekom dozom sreće u glasu.

   Taj komentar mi izvuče osmeh i malo me opusti.

-         Mogu ti samo reći da kada slušam, slušam. Toliko uvek mogu. Da stavim drugu kafu?

   Ustajući sa visoke stolice kretoh da pristavim vodu za kafu.

-         Može, ova je već gotova.

   Uzdah i osmeh... Izgubila se ona ukočenost u položaju čoveka na barskoj stolici. Kao da je skinuo teret sa leđa i odahnuo. Čak mu je i pogled postao sasvim drugačiji, opušteniji, pun poverenja.

I Koliko košta jedna tura snova?

Autor bealiever | 17 Sep, 2009
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

   Dim cigareta se uvija pod svetlošću žuto-narandžastih lampica slabo osvetljene prostorije. Podrumski deo zgrade, pretvoren u simpatični kafić, pruža utočište mnogim usamljenim dušama, ali i zaljubljenim mladim parovima.

   Posmatram sa svoje strane šanka sve te duše željne nekih još neispunjenih snova. Jedan pijanac drema za centralnim delom šanka, vadeći se na celodnevni, naporan posao. Spustio se tu, na visokoj barskoj stolici i tako ostao. Povijenih leđa, glave na preklopljanim rukama. Karakterističan položaj za ljude kojima je dosta svega.

Šta želite da popijete? , upućujem mu pitanje uz osmeh podrške i razumevanja.

Ništa!, dobih odgovor izbuljenih očiju i blago uvređene face.

Sačekaj malo..., usledilo je kao jedna vrsta izvinjenja.

Koliko košta jedna tura snova?, prolete mi kroz glavu... Suzdržah svoje misli i uputih par reči tom jadnom „gospodinu“.

U redu... ako nešto budete želeli, samo me pozovite... Malo ironično sa moje strane, jer to što on želi, ja mu sigurno ne mogu priuštiti.

U levom uglu sede dva mladića od oko 24-25 godina i raspravljaju, uz kriglu piva, o devojkama. Jedan uporno pokušava ubediti ovog drugog da između devojke od 17 i one od 27 ne postoji razlika u razmišljanju.

-   Hmmm...tek ćete vi porasti; nešto me munu... osmeh! – kolika je razlika između mladića od 25 i čoveka od 35? Mhmm... pa ima je, nije da nema... poređenja mi prekide dalja priča.

-   Evo, vidiš, reče on, bezobrano slobodno upirući prstom u mene, - ova devojka starija je deset godina od mene –osam, prolete mi kroz glavu, - pa ipak razmišlja na isti način i voli iste stvari kao ja!

-   Auuuu.... kakva sigurnost u samoga sebe... Dal’ da se ofarbam u plavo, kada već igram glavnu ulogu u vicu... opet motam po glavi dok perem, ne znam ni ja koju po redu, kriglu. Osmehujem se kao da mi je čitav svet na dlanu i pravim se da nečujem i nevidim... Baš kao ona tri majmunčeta. Majmunčeta? Hmmm, kako samo radi čovečiji mozak. Po Gosn. Darvinu svi nastadosmo od majmuna, samo... izgleda da su neki malo zakasnili  sa razvojem u toku evolucije...

 

   Na drugoj strani, sedi „mislilac“. Idealna živa kopija Rodinove skulpture iz 1879-89. godine... samo što original „visi“ u Metropolitenu, kako bi mu se poklonici umetnosti divili... a ovaj... Razmišlja, izlažući povremeno, mimikom svoga tela, nekakvo nezadovoljstvo, prožeto slabašnim snovima... ima nekakve duboke tuge u njegovim očima. Posmatram ga... miruje. Samo se povremeno trgne, srkne gutljaj točenog, pogleda me pravo u oči a zatim u mobilni koji više i ne prestaje da zvoni. Čuveni filmski zvižduk Turmanove meša se sa „kada hodaš, ne zastajkuješ i zemlju ne dodiruješ“...

   Noge me upozoravaju da je krajnje vreme da malo sednem. Škriputava, drvena stolica u uglu, cigareta i preko potreban ukuc jake, crne kafe.