Jos jedna nedelja, ista a ipak drugacija... Obicno bih izasla negde u prirodu i uzivala u svezem, planinskom vazduhu. Ali ovaj hladan dan mi prosto ne dozvoljava da se maknem od toplog ognjista. Slusam pucketanje drva koje dopire iz kamina.Sam taj zvuk mi pruza osecaj nekakve  neopisive sigurnosti. Uz solju caja i dobru knjigu prolaze mi najlepsi trenuci ove nedelje...

 

Zatvaram oci

i strahujem

da ces nestati

kao san kada se probudim,

da ces se rasprsiti

kao dim kada otvorim oci.

Trazim te rukama

da te zaglim

kako bih te zadrzala

dok se ne probudim. 

 

 

 Ne dozivam vise

tvoje ime,

u nadi da spas mi nudi.

Sada mrzim

svake usne koje

tvoje ime sa ponosom izgovore.

 

 Ne dozivam vise

tvoje reci,

da utehu mi pruze.

Sada proklinjem

svaku rec sto

u vezi je sa tobom.

 

 Ne dozivam vise

secanja,

jer ona su jedino

sto si ostavio

za sobom,

da svet moj ruse.

 

 Ne dozivam vise

ljubav,

jer ona vise

ne postoji,

izgorela je zajedno

sa tvojom slikom.

 

 Ne dozivam vise 

smeh,

jer on se vise ne vraca.

Izgubio je svoje mesto

cekajuci u redu

za tugom, bolom.

 

Ne dozivam vise

tvoje ime... 

 

 

 De meme que jadis, aujourd'hui... Bas kao nekada, danas sam prolazila tom ulicom, i mislila sam o istim stvarima, ljudima kao i onda... nekada, davno... Sve mi se vracalo... I hladnoca i zbunjenost i nekakva vrsta 'deja vue'-ja. Vec vidjeno, tako poznato, kao da se vec dogodilo... kao da se budim iz sna i teskom mukom, prebacujem svoju svest u stvarnost... Jos mi odzvanjaju neke nepoznate reci u glavi...Bonjour madame, comment allez-vous?  Merci, tres bien....

 Okrecem ledja 

nepoznatom prolazniku  

i shvatam da nesto

vuce me da se okrenem

i poviknem za njim.

Stojim tako,

boreci se, sama sa sobom,

pokusavajuci da shvatim,

da barem delicem

svoga bica razumem

sta to poznajem

u tom tamnom liku.

Ali kroz milion slika

i pokreta ne pronalazim

onaj sjaj u ocima

i znak na usnama.

Kao da neki davni san

mi dodje u mislima

i shvatam da on je bio

u mojim snovima.

Okrecem se,

odlucna, da ga

pozovem pravim recima

ali, tu je samo

gomila nepoznatih,

praznih likova... 

 

Danas je, kao sto znate 14. februar. Pa cestitam vam Sv. Valentina ili po naski Sv. Trifuna!

 Znate li da su jos stari Rimljani slavili ovaj datum? Da, oni su slavili boga Fauna, zastitnika pastira. U njihovo vreme, na 14. februar, cin blagosiljanja zaljubljenih parova vrsio se tako sto su iste prskali krvlju zrtvenog jareta...gadno, zar ne?!

 Inace, Sv. Valentin je  mucenik iz III veka n.e. Bio je postovan od strane mladih devojaka, koje nisu imale srece u ljubavi. Naime, tadasnji vladar Klaudius II, skapirao je da su neozenjeni muskarci bolji vojnici od porodicnih tipova (kazem ja, uvek bilo), pa je zabranio mladicima da se zene.

 E, tu nastupa Valentin, koga mi zene i danas volimo... Dobre duse i osetljiv na tudje patnje i boli, odlucuje da nastavi spajati, pred Bogom, nesrecne ljubavnike, normalno u tajnosti. I, sta se desi? Naravno u svakoj prici postoji neki izdajnik, koji sve prenese glavnom zloci, pa nesretnog Valentina pogubise 14. februara 269.god. n.e.

 Dragi nasi muskarci, upravo od tada potice tradicija da muskarci salju, tj. pisu medene porukice svojim draganicama. Zasto? Pa zato sto je, upravo Valentin, pre smrti, poslao oprostajnu poruku tamnicarevoj kceri, koja je bila, pogodite?! Bila je slepa (ovo me podseca na neku spansku seriju). Prelepa djevojka, otvorivsi pismo u kome je bio zuti safran (koji inace ima doista jak i lep miris) i tekst "od tvog Valentina, u znak zahvalnosti za toplinu koju si pokazala prema njemu" desilo se cudo i devojka je progledala.

 I u ovo vreme se desava da devojke "progledaju" na danasnji dan ... Poneka bude zaprosena, a poneka i baci sut korpu zbog muske, vec tradicionalne, zaboravnosti.

 Dakle momci, gledajte sta vam se vise dopada! 

2008-02-14 

Secanje

 

Posustajem,

u secanju na nas,

Ozivljavam

tako drage trenutke

Pokrecem

slike,uredno poredjane u mislima

Smejem

se tvojim nestaslucima.

Vidim

taj predivni sjaj u tvojim ocima

Volim

osmeh na tvojim usnama.

Budim

se iz secanja...

Tisina

me umara,

Samoca

me ubija... 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Volela bih da mogu

opisati plamen

sto gori u meni;

Njegovu snagu,

taj pokret i zvuk...

Mozda,

upravo nacin

na koji on plamti

osvetljava moju rec

i moj pravi put. 

 

 2008-02-12

Ponekad imam želju
da iz sebe
na vazduh izvedem
par tragova duše
izgubljene u vremenu.

Kako svakom stihu koji napišem (a većina ih ostane nezapisana, nezapamćena) izgubim svaki trag i ideju o tome gde bi mogao biti, otvaram ovu kategoriju u kojoj ću ih čuvati od zaborava, od same sebe. Neka budu samo jedan trag u vremenu.