Osetim na tren,
razliju se boje i u sivilu istih
opet vidim lik.
Povučem se nazad
dok žmirkavim okom
smisao tražim u crtama tim...

Nanovo snovi,
jači od jave,
bude ...
i trzajem četke u prstima meke
povlače trake, vijugave, lake,
stvarajući osećaj ispunjene sreće.

Iz sivila boje
rađaju se crvene i smeđe,
a onda plave, jasne i krepke
slikaju dušu, osećaje neke
bistre i jake,
nikako daleke.

Budim se i tonem
u iluziji slike dok u istoj tražim
i sebe i tebe,
i ostajem tako,
sebi dovoljna i jaka,
zadovoljna kraj oslikanog sna...

Tako volim odsjaj
u tvojim, Božanski plavetnim očima
i tu čistu nit
neizgovorenih reči.

Čini mi se,
najsrećnija sam kada
zadovoljstvom oblije se tvoje lice
i ruke kada oko mene sviješ.

I znam,
ne treba mi ništa više
od ovoga što imam,
od ovoga mi ništa važnije nije...

Naiđe po neki kišni dan,
Crnim oblakom oboji
onu plavo-belu zavesu
Nebeskoga svoda...

Zastanem tad,
u svom divljem letu,
da osetim tek kap,
tako čistu, plodnu i setnu...

Otrezni me...

Povučem se tad
u svoje odaje mraka
istinu da sagledam
dok Sunce je iza Oblaka...

Često od lažnih osmeha,
ne vidimo pravu boju mraka!!!

Dah,
svirepo otimam smrznutom prostoru...
U glavi misli...
džaraju logorsku vatru,
greju telo nervozom,
dok korak vojnički postaje.

Ne,
neću imati milosti
reči će sečivom sablje vijati...
Ćutanje se slomilo negde u uglu
dok svirepost očaja obuzima dušu.

Za čiju decu ja živim...
tvoju, njegovu, njihovu,
dok moja krv
u tuzi, neimaštini kopni...

Recite mi sad
Vi... vlastodršci, fotelja vlasnici gordi
Postoji li još neko
osim onih što uz vaše pesme vijore
Ceni li se rad i trud
čoveka, radnika, seljaka,
ili samo poltronske ruke...

Srušilo se nebo nad nama
okreću se kosti predaka...
Ne postoji dužnost niti osećanje srama,
sve je bleda senka...
Sve je uvod jednog velikog, sramnog
mraka...

Duboko u meni budi se trag misli
i neka nova zora sad sviće,
al' mirisi starih vremena još postoje
i strahovi da tuge neke vratiće...

Verujem ti kad kažeš da voliš,
jer znam koliko volim tebe,
a opet, kada sklopim oči,
sumnje tu moju veru poljuljaće...

I borim se tako iz časa u čas,
sama sa sobom i neverom nekom...

Priđi mi bliže,
ogrni me rukom, zagrli osmehom,
oteraj sumnje i strahove moje
Obećaj,
Zauvek, ljubljeno moje...

Otrgne se netragom poneka reč,
nestane u vihoru slika,
tek, kao da postojala i nije.

Sećanje ostane da bode
kao trn u oku,
a ja, u večitom traganju
tražim opet novu...

I nižu se tako
i one nemile i drage,
nastaju duboko i otprhnu
na površini kao talasa oko...

Dajem deo sebe
svakom rečju i starom i novom
i ne...
ne tražim zauzvrat mnogo.

Prelomi se nešto u meni...

To valjda hladni vetar duva,

nosi tragove duša u mirisu snega što predstoji...

 

Radujem se unapred,

iščekujući pahulje bele

da smiraj čula donesu,

onako čiste, čini mi se,

na taj tren dodira - čak i vrele.

 

Posmatram decu,

dok u neznanju života

svilenim nitima nestašluka,

priče za pamćenje predu.

I oni će u jednom trenutku života

poželeti tek pahulju belu...

 

Al život i tako ide dalje,

uzima i pruža, događaje niže,

i tek na ruci poneka pega il bora

podseti da je kraj sve bliže.

 

A onda se sećamo proteklih dana, 

nasmeje nas vreme za nama,

svi tmurni časovi blede,

pogled u nebo i tu je divota,

evo još jedne pahulje bele...

 

Ne sudite po pesmama mojim

Ne sudite po pesmama mojim
koji me puti u obzorju vode.
Ne čitajte reči kao dušu moju,
jer reči su tek tokovi nemirne vode.
Čak i kad sam tužna osmehu ću mesto dati
i kada suze obraze kvase, ja ću se rečima smejati.
A kada osmeh krasi mi lice
iz nekih reči neverice,
stare će suze u reči da stanu.

Ne sudite po rečima mojim
da li se žamorom smeha davim
ili u suzama tiho romorim...
Ne, ne sudite kakvi su dani moga života opisani.
Ni kada bes iz mene kipti,
ni kada sreća moj dom kiti,
nećete znati trenutke strasti
u vremenu tačnom, neću ih kasti.

I zato,
ne sudite po rečima mojim
kakav se život reže i toči,
jer teške rime teku venama ovim
i nekako najlakše sve u njih sročim.
I kada pišem pesme
o tuzi, ljubavi, bolu i ratu,
nisam ja sama koja sve to doživim,
jer često me i tuđi životi ganu,
pa ih tek u reči pretočim.

Ne sudite po pesmama mojim
dal' sam voljena i da li volim,
jer ako je tako pogrešne slike
stvorićete u očima svojim.
Kao i sliku, pesmu ja stvaram,
iz sebe, iz drugih, iz sveta
energiju crpim, od iste magije,
u opipljivo pretvaram.
Ne sudite po pesmama mojim
jer varka će vas poneti i
nećete dobro videti šta vam govorim...

Klijaju pohotom nemirni dani,
dok noći uklete meseca se boje.
Rasute kose,
jedne retke loze,
na zemlji
sa travom se maze.

Beloga lika,
rosu u očima skuplja,
vetrom ruke svoje mije
Ruža joj obraz, ime lepota,
žena...
a opet žena nije...

Okretne staze poljima miču,
na nebu bura se sprema...
Noge me nose
po mokrome žitu
dok na obzorju sevaju straže.
Vika i cika ječe u daljini
glasovi nemih u vis se dižu
Dim...
gromki udar sada prati
drugi, treći...
Dokle... da mi je znati...
Suze umivaju
izgladnela lica
U očima sjaj,
zgasnut...
oslikava neverica...
Kuda...
vredi li ovaj život više...
Može li ovo telo još da diše...
Potresi tlom se šire,
voda iz korita ripće
a um govori isto
diži se,
diši...
Zora tek sviće.