Evo i mene posle par dana pauze. Desilo se upravo to da mi je bio potreban odmor, hitno... Trebalo mi je punjenje baterija negde gde nema ni ljudi ni telefona, sto je u danasnje vreme veoma tesko. Odlucila sam da odem na selo kod moje drage bake.
Kako mi je nedostajalo to sedenje pod starim orahom u tisini, daleko od grada. Stare savijene grane upijaju sunceve zrake, umorne od zime i sivila proslih dana. I to staro drvo zna da se raduje prolecu koje dolazi.
Samo ja i obisi olovke na papiru dok lagani povetarac donosi mirise pogace iz stare seoske furune. Secam se detinjstva i dana provedenih uz istu tu furunu dok mi je deda pricao price iz onih malo lepsih vremena. Nedostaje mi, cini mi se, svakim danom sve vise...neki ljudi nikada ne umiru, zauvek ostaju zivi u nasim secanjima. Tu je i stari, izbledeli sah na kome sam povukla svoje prve poteze... Stoji na jos starijem kredencu izmedju mirisljavih dunja, moleci da ga neko otvori i ugreje tuzne figure u svojim rukama...hm, tek sada znam sta je deka hteo da kaze svakom recju uceci me kako se planira potez u napred. Govorio je da je zivot isto sto i sah, da moras planirati unapred da bi bio spreman na sve sto je ispred tebe. 'Gledaj, oseti, znaj sta ce protivnik sledece uraditi...cesto se pojavi neki konj koji ti blokira svaku mogucnost...' Vucena tim divnim secanjima, skidam prasinu sa poklopca, otvaram ga i pustam da me obuzme neko drugo vreme. Jos osecam svaki potez ruke dok urezujem svoje i dedino ime na drvenu kutiju. "Tako cemo uvek biti jedno uz drugo" rekao je. Dok prelazim prstom preko tih slova otima mi se suza...jedna, druga... A onda shvatam da on ne bi zeleo da placem. Nikada nije voleo da me vidi tuznu "samo nemocni placu...a ti ne smes nikada biti jedna od njih" i osmeh mi zaigra na usnama. Da, bicu jaka i nikada me niko nece videti da placem, da patim... Kada razmislim i nije. Nikada nisam dopustila da me bilo ko zatekne slomljenu u suzama, za to postoji i vreme i mesto, negde u tami moje sobe sa duhovima mog zivota...
