Jednog davnog februara 2008. godine, upoznah se sa ovim blogom. Reci su se pisale same, tekle iz srca i duse... I samo da se podsetim jednog od prvih tekstova sa kojima se vama, prijateljima i stranicima predstavih...

  De meme que jadis, aujourd'hui... Bas kao nekada, danas sam prolazila tom ulicom, i mislila sam o istim stvarima, ljudima kao i onda... nekada, davno... Sve mi se vracalo... I hladnoca i zbunjenost i nekakva vrsta 'deja vue'-ja. Vec vidjeno, tako poznato, kao da se vec dogodilo... kao da se budim iz sna i teskom mukom, prebacujem svoju svest u stvarnost... Jos mi odzvanjaju neke nepoznate reci u glavi...Bonjour madame, comment allez-vous?  Merci, tres bien....

 Okrecem ledja 

nepoznatom prolazniku  

i shvatam da nesto

vuce me da se okrenem

i poviknem za njim.

Stojim tako,

boreci se, sama sa sobom,

pokusavajuci da shvatim,

da barem delicem

svoga bica razumem

sta to poznajem

u tom tamnom liku.

Ali kroz milion slika

i pokreta ne pronalazim

onaj sjaj u ocima

i znak na usnama.

Kao da neki davni san

mi dodje u mislima

i shvatam da on je bio

u mojim snovima.

Okrecem se,

odlucna, da ga

pozovem pravim recima

ali, tu je samo

gomila nepoznatih,

praznih likova... 

  Veliki pozdrav starim blog poznanicima od Bealiever :)

Reinkarnacija je život koji se smenjuje, naše ponovno rođenje. Može se opisati i kao seljenje duše iz tela u telo (jer čovek je mnogo više od tela, kako je Igo govorio, samo jedan od nebeskih garderobera). Kroz različita utelovljenja (muško, žensko) i različite uloge, duša stiče različita iskustva i saznanja, koja su joj neophodna da bi rasla i napredovala. Možda baš ovako možemo objasniti stalni napredak čovečanstva.

Iz prošlih života ostaju nam ne samo instiktivna saznanja, jedna vrsta sećanja, talenti koji se često ne mogu objasniti ni genetskom naslednošću ni tradicijom, vaspitanjem, već i pojedine fizičke karakteristike. Kao što rekoh, ponekad nam ostaju i sećanja.
Sve te "uspomene" nam ostaju iz onih života koji su nam bili važni, koji su ostavili nekakav pečat, toliko jak da ga ni vreme ni dimenzije nisu mogle resetovati. Često se setimo ljudi koje smo "tek sreli", jer ih već znamo iz nekih prošlih iskustava. O njima nosimo određenu vrstu informacije i instiktivno osećamo njihov karakter. Instikt je taj koji nas upozorava da li da se klonimo ili da težimo sjedinjavanju sa određenim osobama. Instikt je u stvari ranija informacija koju nosimo u sebi. Opet, moram napomenuti i da se određeni ciklusi ponavljaju u vremenu, u određenom nizu. Oni, ti ciklusi, ne moraju biti indetični u svakom pogledu, ali nam donose osećaje deja vi-a  koji su sveprisutni. Pitanje je samo koliko ko obraća pažnju na iste.

 Kada kažem da se vreme ponavlja, ne mislim na ponavljanje istorijskih događaja (mada je i taj deo polemičan), već na ponavljanje određenih ljudi, tj. ličnosti koje nose isti karakter, izražavaju iste želje, imaju iste, pa i unapređene mogućnosti (jer, kao što rekoh, mi rastemo kako naš "duh" stari). Inteligencija nije samo stvar ličnog obrazovanja, porodičnog nasledstva, genetske strukture, već i onoga što nosimo iz prošlih života. Evolucija se ne svodi samo na fizičku, već je velikim, mogu reći većim delom, bazirana upravo na razvoju, tj. starosti duha. Sada ćete me pitati a šta je sa rastom populacije, koje su to reinkarnacije, odakle dolaze te duše? Odgovor je lak, samo ako malo razmislite. Mladi duhovi, duše se lako prepoznaju jer veoma često nisu inovativne osobe, nemaju velike težnje, streme ka malim stvarima  i nisu zainteresovane za svest oko sebe. Takvi ljudi posvećuju se striktno fizičkim stvarima, rade poslove koji su ciklični i veoma se plaše promena. Opet, pojedine energije menjaju oblik i van ljudskog tela, prave jednu vrstu pauze ili istražuju druge poglede....
Suština postojanja svakoga od nas krije se upravo u ovim malim segmentima naših prošlih života, koji nam nude odgovore ko smo i šta tražimo tu gde jesmo. Ako se samo zagledamo duboko u sebe, dopustimo onoj dubini u nama da nam šapne po koju reč, imaćemo prave odgovore i prave smernice za dalji put.

Česnica i Božićni običaji u Srbiji

Kako današnja mladež veoma malo zna o običajima kod nas, kao i svi oni koji u inostranstvu dolaze do saznanja istog putem medija i iskrivljene slike o našoj divnoj zemlji i njenim običajima, reših da napišem kraći post o Božiću i običajima za vreme ovih divnih dana.

Na Božić, pre izlaska sunca, domaćica mesi česnicu. Od belog brašna, sa “nenačetom vodom” i mašću, bez kvasca, razvlači testo na tanke listove neparnog broja, stavlja u njega metalni novac i slaže ga u tepsiju. Česnica se priprema u čistoj odeći, a ponegde i u najsvečanijoj košulji ukrašenoj zlatnim nitima. U Vojvodini, dok je domaćica uz plamen sveće mesila, ukućani su pevali „Roždestvo tvoje...“.

U kolekciji predmeta uz božićne običaje Entografskog muzeja čuvaju se 223 gipsana odlivka, verne kopije originalnih obrednih hlebova koji su na Badnji dan i Božić pripremani u Srbiji, Slavoniji, BiH. Među njima su i figuralni hlebovi namenjeni za zdravlje ukućana i uspeh u zemljoradnji i uzgoju stoke. Figuralna peciva uglavnom su darivana domaćinu i muškoj deci, a za žensku decu mesila se “kika”. Zavisno od kraja gde su pripremana, ova peciva su dobijala razna imena: „svinjarica“, „zec“, „ovčarica“, „volovi“, „guska“, „šaka“, „krmača i prasad“…
Hlebovi namenjeni Badnjoj večeri kao i „veliki božićni kolač“ mesili su se o Badnjem danu, takođe rano ujutro, pre svanuća.

KOLAČ ZDRAVLJA
Prvo parče testa odvajalo se za pravljenje kolača „zdravljak“ koji se u nekim krajevima Srbije nazivao “zdravlje i veselje”, „mali kolač“ ili „badnjak“ (jede se za Badnje veče). Pre pečenja domaćica ovaj kolač zaseca na onoliko delova koliko ima ukućana i pri tom izgovara: „sreća, zdravlje i napredak“. Božićni kolač je kružnog oblika i pravi se od dva do tri kilograma brašna. Gornja površina ukrašavana je reljefnim ukrasima od testa, a po sredini kolača obavezno su bile dve reljefne trake testa postavljene u vidu krsta. Na mestu gde se trake ukrštaju postavlja se krug uvijenog testa pod nazivom „ruža“ u koju se zabada struk bosiljka ili tri vlati pšenice vezane crvenom vunom ili pamučnim crvenim koncem.
Ali vremena su se promenila i danas se, posebno u gradskim sredinama, božićni hlebovi sve češće naručuju u pekarama. Ipak, Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture Etnografskog muzeja i autor Vodiča kroz kolekciju predmeta uz božićne običaje, sklona je verovanju da su mnogi božićni običaji, u redukovanoj formi ili u simboličkim naznakama, sačuvani kod većine starije populacije, prevashodno kao obeležja pripadnosti pravoslavlju.
– Tradicija ne može da se konzervira. Zato su se i božićni običaji, naročito kod pravoslavaca, transformisali i prilagođavali novom vremenu, a nakon II svetskog rata dominira modifikovan scenario praznovanja koji je od Božića pomeran ka Novoj godini, prazniku koji je masovno proslavljan naročito u gradskim sredinama – objašnjava Marjanovićeva.

GDE SE PALI BADNJAK
Ali prilagođavanje novom vremenu često dovodi do vulgarizacije tradicije. Vesna Marjanović podseća da je u prošlosti kolektivni badnjak po pravilu paljen na mestima gde porodica nije na okupu, obično tamo gde je bila stacionirana vojska, kao medijum između porodičnog doma i ljudi koji nisu s porodicom.
– U poslednjoj deceniji 20. veka počelo je paljenje badnjaka na neprimerenim mestima kao što su gradski parkovi, sajmovi, trgovi i slično. Tih godina proslavljanje Božića dobija prenaglašenu političku dimenziju, a organizaciju su često preuzimale političke stranke. Tako sam, na primer, u Vilovu u Bačkoj prisustvovala paljenju badnjaka na gomili auto-guma, a imala sam priliku i da vidim kako buktinju s badnjakom posipaju naftom da plamen bude što veći. Mislim da se sada to malo iščistilo – kaže naša sagovornica.

VRAĆANJE POZAJMICA
Praznik posvećen rođenju Isusa Hrista u hrišćanstvu se svetkuje od 4. veka, a konačan datum, 25. decembar, određen je odlukom Nikejskog sabora 325. godine kada je i sastavljen hrišćanski crkveni kalendar. Do pomeranja proslavljanja božićnih praznika za 13 dana, prema pravoslavnom u odnosu na katolički kalendar, dolazi 1582. nakon reforme kalendara koju je sproveo papa Gregorije XIII. Prvo darivanje u liku Božić Bate zabeleženo je tokom 17. veka kada se Božić u zapadnoj i centralnoj Evropi pomera iz kolektivnih svetkovina u okvire porodičnog prostora. U etnološkoj literaturi božićni praznici se dele na predbožićne, božićne i postbožićne obrede. Božićne poklade su 26. novembra, a 27. počinje šestonedeljni božićni post tokom kojeg su, prema verovanju, ljudi najpodložniji zlim uticajima i demonima. Na Svetu Varvaru 17. decembra, priprema se i potapa zrnevlje pšenice koje ozeleni do Svetog Ignjatija Bogonosca ili Kokošinjeg Božića (2. januar), a najkasnije na Tucindan (5. januar).
Sledi Badnji dan koji je smatran podjednako važnim kao i sam Božić. To je dan priprema kada se obavlja ritualno sečenje badnjaka (hrastovo, cerovo ili neko drugo tvrdo drvo), unošenje slame i posipanje oraha po kući... Badnja noć je noć bdenja, ne spava se, čeka se Bogomladenac, po narodnom verovanju nov vegetacioni period. Na Badnji dan se vraćaju sve pozajmljene stvari, a na trpezi je neparan broj posnih jela, vino, medovina.

NEKRŠTENI DANI
Božićna sveća u panaiji (izmešane razne vrste žita i drugog zrnevlja), mirobožanje ukućana, na trpezi božićni kolač i pečenica i položajnik, osoba koja prva ulazi u kuću, obeležja su prvog dana Božića. Položajnik se dočekuje svečano, posipa žitom, a on prilazi ognjištu, džara vatru i govori: „Koliko varnica, toliko prasadi, pilića, kozlića ...“
Od arhaičnih obreda koji se ponegde još obavljaju zanimljivo je Vijanje Božića tokom kojeg momci ili tek oženjeni muškarci na konjima obilaze kuće svojih devojaka i žena. Drugog dana Božića običaj je da mladi bračni parovi nose kumu na dar kolač. A u nedelju pred Novu godinu (Materice) i u nedelju po Novoj godini (Oci) deca dolaze na čestitanje, domaćici ili domaćinu vezuju noge i, da bi ih odvezali, bivaju darivana slatkišima, voćem, novcem.
Na Mali Božić 14. januara (Sveti Vasilije) ponovo se unosi badnjak, opet dolazi položajnik, a na trpezi je glava božićne pečenice koja se čuva do tog dana. Vreme od Božića do Bogojavljenja (19. januar) u narodu se naziva „nekrštenim danima“ u kojima, prema verovanju, demoni, karakondžule i veštice vrebaju ljude na svakom koraku. Kod Srba je nevolja u tome što se s vremena na vreme „nekršteni dani“ protegnu na celu godinu.

 Stari recept za česnicu:

U nekim krajevima se česnica mesi i od projinog brašna, a to je zaostatak starih običaja iz seoskih kuća koje nisu imale belo brašno, već su koristili kukuruzno, projino brašno.

Ovoga puta, predstavljam Vam kako se mesi Božićna česnica, po starim običajima, od belog brašna.

U česnicu se ne stavlja kvasac. Stavi se u posudu kilogram brašna, doda se komad masti, natre se brašnom, posoli se i mlakom vodom zamesi testo srednje tvrdoće, da nije ni suviše mekano a ni suviše tvrdo.

Testo se dobro izmesi, podeli u tri kugle i opet dugo mesi, dok ne počnu po testu izbijati mehurići. Testo se onda pokrije i ostavi da se malo odmori. Jednu odmerenu kuglu testa razvući u koru preko zastrtog stola, zatim je od gore poprskati mašću i ostaviti još malo da postoji. Zatim se testo presavije prema veličini tepsije i stavi u nju. Neko česnicu posipa tucanim ili mlevenim orasima, šećerom i suvim grožđem. Zatim staviti  drugu razvučenu koru poprskanu mašću i opet postupak kao sa prvom korom sa filom.

Između druge i treće kore stavi se novčić, po zrno žita, glog, čene belog luka, jezgro oraha. Svaki od ovih priloga ima svoje simbolično značenje, naime, beli luk čuva od uroka, glog donosi zdravlje, žito predstavlja rodi plodnost, orah imućstvo, a novčić, naravno novac u kući.

 Pečena česnica premaže se medom, iznese na sto pa se, po starinskom običaju ne seče nožem, već se lomi rukom. Ako novčić nađe neko od ukućana, predaje ga domaćinu kuće, koji ga uzima i čuva u okviru od ikone.

Srećna Vam Nova Godina i Božićni praznici! Neka Vaš dom bude okićen osmesima, zdravljem i uspehom a Vaša duša zadovoljstvom dostojanstva i poštovanja...

Sve najbolje svima od mene i moje porodice!

Zapitam se ponekad, ima li svrhe boriti se i dalje... bivstvovati u svetu izopačenosti i izvitopirenih ogledala. I uvek isti odgovor, još malo... Ipak, nada ostaje, čvrsta i jaka, čak i u svojoj uzdrmanoj nepokolebljivosti.

Ćutim jer više nemam šta, kome da kažem. Ljudi ne slušaju reči, puštaju ih niz vetar kao tek sporedni, beznačajni zvuk... Niko ne sluša jer zapravo, svi čuju samo sebe. Niti jedne pozitivne misli... Tumaram kroz tu mračnu džunglu nesavršenosti i kao da mi se sa vremena na vreme učini da opazim zrak svetla koji probija kroz tminu. Brzo ga uguše, bojeći se nečega boljeg, bojeći se da mrak u kome su našli utehu ne nestane. Jer, kuda onda? Većina se plaši i samih promena na bolje...

Kako ne shvatate? Vi ste svoji! Vi ste Bogovi... Naći u sebi ono što nedostaje je upravo tajna za kojom tragamo od samog rođenja. Neki od nas (eventualno) shvate da je u stvari najteže slušati, gledati. Da li neki jednostavno ne žele da vide? Jer, ako vidimo, ako zaista otvorimo oči, naš svet se može srušiti... 

Naučiti da posmatramo, slušamo bez predrasuda i osuda je veoma teško. Ali samo na taj način uočićemo različitosti, prednosti i mane i nas samih. Ljudi, zauzeti svojim ličnim problemima, jednostavno ne žele da slušaju i gledaju tuđe. Čak i onda kada su primorani na to, svet gledaju uglavnom kroz sebe. Pa čak i samo milosrđe i dobročiniteljstvo je postalo oplakivanje i čišćenje sopstvenih duša... budi milosrdan da bi se bolje osećao - hedonistička farsa; postani dobročinitelj - okaj svoje grehe...

   San ne dolazi na oči. Opet me progone sulude noćne more, strahovi podsvesti koje ne želim da pustim iz sebe, nalaze izlaz... pišem u nadi da ću izbaciti ovu, možda nepotrebnu frustraciju, brigu, sva ona silna pitanja za koja nemam odgovore. Pišem jer ne znam šta me muči, ili pak' zato što sam svesna da me tišti dosta toga...

   Plašim se same sebe. Ograničavam svoj prostor i reči, ali ni to nije dovoljno. Možda bih jednostavno trebala sve da pustim da ide svojim tokom i da se okrenem onom starom verovanju da osmeh sve leči. Opet, strahujem da taj stari osmeh ne mogu naći tamo gde je boravio. Plašim se da on više ne bivstvuje u meni onom jačinom i snagom kojom je nekada živeo tu... Da li ću imati snage da se suočim sa strahom od sna, strahom od jave... 

   Nedostaje mi neko od koga sam se udaljila hodajući različitim stazama misli, shvatanja života. Tako blizu, a tako daleko. Nedostaje mi moja krv, od koje sam potekla, nastala. Kako samo želim da ga zagrlim, da oseti svu ovu buru u meni... Da ćuteći mu kažem sve ono što bi trebalo. Da pogledam u te oči i nađem razumevanje za kojim tako dugo čeznem... I opet mi se vraća film iz sna... kasno je za izvini, oprosti i evo, munje i gromovi u telu sevaju. Ne želim da bude kasno... a opet ne mogu dopustiti sebi da još uvek nejaka i nepotpuna izađem na to ludačko bojno polje dokazivanja. Dete u meni čezne, dok odrasla osoba viče, stani, ne gazi sebe! 

I tako, u vrzinom kolu, okrećem se u ove kasne sate, boreći se sa strahom od sna ili pak' strahom od jave...

Ne mogu a da se ne zapitam, zašto bih ti verovala... ne mogu ni odgovor sebi da dam. Tražiš potpuno poverenje kako bi verovao meni, a sam ga ne pružaš ni u trunkama, naznakama... I opet, daješ sebi i samo sebi za pravo. Žao mi je što je tako, jer ti u stvari i ne znaš šta znači voleti.
Polako, osećam kako odustajem. Povlačim se izranjavana, dok crveni tragovi ostaju zamnom. To ljubav vešto i tiho curi iz mene. Poverenje... nestaje, gasi se kao poslednji plamen nade. Ne trudiš se da dokažeš da ti je stalo, ne održavaš vatru, udaljavaš se... Shvatam da sam u začaranom krugu koji sam sama stvorila. Magija osećanja isplela je sjajne niti stvarajući mreže zaštite, iluzije, laži... čistih laži koje sam dopustila da uneseš u moje srce.
Dok tražiš zaborav, protivotrov moje ljubavi u tuđem zagrljaju, ja sedim u polutami, pišem neke reči kojih nisam ni svesna. Čitaću kasnije tu poruku podsvesti. To ona govori, oseća. Zna. I nanovo, ja čuvam te od zaborava... Znaj, taj lek nećeš pronaći nikada, jer moja je ljubav, ovakva, jedna jedina, potop nad potopima... I nemoj se nikada čuditi i pitati, zašto... jer sve se plaća.

Tek trag,
pojam postojanja nekadašnjeg
sruči se preda me.
Pao si anđele
na ispitu života,
prosipajući putira vino
po zemlji nečistoj...

Sad tvoje oči
mrtvo zure u neprozirnu
boju krvi svoje.

Slušaj kako slavuji uspavanke
pevaju drugome...
Vuče te nit,
zlatna traka glasa,
al' stojiš, znaš da nemaš prava.
Živ, a tako mrtav
prokletim stopama hodaš...

Sad tvoje ruke
beskrvne i blede žude
za toplinom duše jedne...

Ne dam ti da čemerno lice
umivaš mojom krvlju...
Ti si sam đavo u duši duboko,
ti si pali anđeo bledih usana.

Ne dam svoj život
u tvoje ruke,
ne dam ni trunku
snova ni nada
Više ti ništa ne dam
odlazi...
Odlazi bez traga...