Sanjaš li?

Autor bealiever | 31 Maj, 2009
- Sanjaš li?
Zapita Mala vila tihim glasom. Dečak se okrete zbunjen i pomalo uplašen, okrećući glavicu levo desno.
- Ne? Kako to kada sam ja u tvom snu? - Lebdeći oko njega Mala vila nastavi
- Pogledaj ove divne boje i stari bakin orman... Znaš šta? Hajde da uđemo.
- Otvoriše se toga momenta stara drvena vrata puštajući tihi, škriputavi zvuk iz prastarih, već zarđalih šarki. Mrak bi okupan blještavom svetlošću koja mališane natera da na tren pokriju oči rukicama.
- Woow... šta si to učinila? Kako?
Zapita mali Vule svoju novu drugaricu. Okicama je tražio nešto u licu okruženom crnim loknama. Odgovora nije bilo, samo smešak.
- Nisam ja, to je tvoje delo. Znaš, svaki put kada nešto jako poželiš, iako ne znaš šta je to zapravo, želja se ispuni. Samooo... uzdahu lagano,
-Ne zna svako da pronađe ispunjenje svoje želje, jer ne gleda iskreno, otvorenog srca. Ti si to upravo naučio.
- Izvini, a ko si ti?
Zbunjeni dečak je još uvek trljao svoje oči pokušavajući jednom rukom da uhvati vilu za krilo.
- Možeš me zvati Mala, tako me svi zovu. Valjda zato što sam najmanja, poslednja rođena vila.
Tužno je sagla glavu pokušavajući da sakrije nekakav sjajan trag na obrazu.
- Ti plačeš? Nisam znao da vile plaču... Rastuži se Vule i umalo i on neupusti suzu, pa pomisli u sebi, sećajući se svoga deke, - Ne, dečaci ne plaču! Odlučno se isprsi, zabaci glavu i uz osmeh reče: -Hajde, velika si ti, vidiš skoro isto kao ja. Nego, reci mi, kuda vode ova vrata? Nisam ih do sada video, baka me nikada nije puštala u ovu kućicu...
Zavirivao je iza vratnica, ali ništa nije video. Vuklo ga je nešto jako, osećanje nepoznatog i želja za istraživanjem privlače više nego bilo šta drugo.
-To ćeš ti meni reći. Ovaj put samo od tebe zavisi...


Naši životi zavise upravo od odluka koje donosimo, još od najranijeg detinjstva. UČITE SVOJU DECU DA MAŠTAJU JER ĆE IM BITI MNOGO LAKŠE DA DONOSE ZAKLJUČKE I PRAVE ODLUKE KADA ODRASTU!

Skitam i pričam III

Autor bealiever | 30 Maj, 2009
~ * ~ * ~*

Znaš, sanjala sam te noćas...
Sanjala sam kako mi poklanjaš leptira zlatkasto šarenih krila. Pitam te zašto... zar ne znaš da mu je život tako kratak, krhk. Zašto mu oduzimaš slobodu koju ima samo jedan dan. Ćutiš... dok u tvojim očima vidim okove koje kriješ u duši. Ti okovi su namenjeni meni? Neee... ja nisam leptir, nisam mala devojčica kojoj ćeš vezati srce i ruke. Ja te znam, isuviše dobro... neću ti dozvoliti da mi ukradeš dan kao što si ukrao ovaj san.

~ * ~ * ~*

Okreni još jedan list. Načni još jedan početak. Sve iznova... Zašto da ne, pa i drvo lista svakog proleća, plima nadolazi sa mesecom, laste se vraćaju... Nanovo i nanovo, ali nikada isto. Zašto onda ne bih i ja... Možda se u nekom drugom životu, na nekoj novoj strani sudbine, rodim u pravom času, na pravom mestu. Možda onda neću imati potrebe da sanjam, pišem, plačem... Mada, u poslednje vreme suza nema, duša ispušta nekakve čudne tvari.
Letim, padam, ustajem. Brišem prašinu vremena sa kolena. Otresam reči i slike sa sebe kao da se nisu odigrale tu, u meni, na meni. Zaturam ih u neku prašnjavu fioku uma i nastavljam dalje.

 

Mermer i zvuci

Autor bealiever | 29 Maj, 2009

Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, jedan sasvim običan,a ipak poseban čovek je došao na pomisao kako bi bilo lepo stvoriti nešto posebno po čemu će se pamtiti grad Aranđelovac i jedan od najvećih parkova na Balkanu, park Bukovičke Banje.
Park BB se prostire na 23,5 hektara, na samo 100 m od centra grada Aranđelovca. Uređen je kao „šuma-park“. U šetnji kroz ovaj raj srešćete se sa stoletnim hrastovima-platanima, retkom pančićevom omorikom, stablim Ginka bilobe i ostalim primercima izuzetno bogate flore, kao i sa izvorima mineralne vode.
1966. godine, tadašnji profesor likovne kulture u gimnaziji, Aleksandar Đonović, među mnogobrojnim prijateljima znan kao Alek, ostvaruje svoju zamisao i osniva simpozijum pod nazivom "Beli Venčac", koji kasnije menja naziv u - smotra jugoslovenske umetnosti "Mermer i zvuci", po kome je i danas poznata. Inače,u vreme nekadašnje Jugoslavije tri najveće manifestacije su bile „Ohridsko leto“, „Dubrovačke igre“ i „Mermer i zvuci“.
Smotra „Mermer i zvuci“ je dala nezaobilazan doprinos savremenoj umetnosti spajajući svet keramike, vajarstva i muzike, sa učesnicima iz čitavog sveta. Kako je Jugoslavija bila jedna od nesvrstanih zemalja, u izboru učesnika se ocrtavala privrženost ostalim nesvrstanim zemljama. Prednost su imale zemlje kao što su Indija, Egipat i druge, ali ni to nije umanjilo uspeh i dalji razvoj umetnosti.
1966. godine održan je prvi saziv simpozijuma „Beli Venčac“. Pozvani su vajari da podele svoj dar i znanje sa drugima u prirodnom okruženju. Vajari su imali tri meseca za stvaranje sa svim neophodnim i onim manje potrebnim uslugama. Umetnici su imali smeštaj u, tada reprezentativnom, hotelu „Staro zdanje“, a u večernjim satima su uživali u muzici i druženju na terasi hotela „Šumadija“. Vajarski atelje se nalazio u sklopu majdana Venčac. Samim postojanjem Venčačkog majdana, koji je otvoren krajem 19. veka, postojali su prirodni preduslovi za rad u prelepom belom mermeru koji je redak po svojoj čistoći i kompaktnosti. U belom mermeru su kroz istoriju umetnosti stvarana najveća i najvažnija dela. Moram napomenuti da je svoj vrhunac, venčački majdan doživeo otvaranjem mauzoleja na obližnjem Oplencu.
Već četrdesetitri godine se održava smotra vajara, skulptora i keramičara u Aranđelovcu. Za tih četiri i po decenije stazama parka Bukovičke Banje prošlo je oko 250 vajara, svetskih umetnika.
Trenutno se u parku nalazi oko 60 postavki, skulptura, što predstavlja najveću stalnu postavku na otvorenom prostoru u čitavom svetu. Deo skulptura izrađenih za vreme smotri darivan je bratskim gradovima, dok su neke prodavane, kako bi se donirala sama smotra.
Kroz ovih 60 skulptura može se pratiti razvoj savremene umetnosti u skulpturi. Možemo videti i to da je umetnost imuna na ideologiju jer ni jedna od ovih skulptura ne govori o NOBU ili sličnim stvarima. Skulpturu možemo podeliti na: apstraktnu, asocijativnu i figurativnu.

Predstavljam Vam nekolicinu radova koji se meni dopadaju.

 

Ptica I i ptica II  1971 god.

Autor:

Vida Jocić (1921.-2002.)

Ove dve ptice nisu izrađene u isto vreme. Druga je urađena na zahtev jednog velikog ljubitelja skulpture. Sićušna ženica koja je preživela muke jednog od najgorih koncentracionih logora, sačuvala je svoju snagu duha i volju da bi ostavila trag za naredne generacije ljubitelja umetnosti. U tome joj je pomogao njen životni pratilac , avangardni umetnik Grande Kovačević.

Na ovim pticama primećujemo da su definisani kljun i krila. Jak utisak ostavlja poštovanje prema materijalu i alatu, što je velika stavka u umetnosti vajara. Pogledajte samo ova krila, simbol večitog leta. Ona nikada neće biti slomljena.

 

 

Cvet (1970)

 autor:

Dušan Džamonja
(1928 - 2009)

Dušan Džamonja rođen je u Strumici, u Makedoniji, 31. januara 1928. Godine 1945. upisao je Akademiju umetnosti u Zagrebu (profesori Vanja Radauš, Fran Kršinić). Godine 1951. magistrirao je skulpturu kod profesora Antona Augustinčića. Od 1953. počeo je da radi u sopstvenom ateljeu. Od 1970. imao je radionicu u mestu Vršar (Istra), a 1987. godine preselio se u Brisel. Od tada je živeo u Briselu, Vrsaru i Zagrebu.

 

Sfinga
Jedna od dve skulpture postavljene u parku BB, a da nisu deo Smotre "Mermer i zvuci"

autor:
 

Ivan Meštrović
Rođen je u Vrpolju 1883. godine.

Godine 1900. počeo je da uči klesarski zanat. Od 1901. do 1904. pohađao je Akademiju u Beču, gde su mu profesori bili Helmer, Biterlih kao i arhitekta Oto Vagner.
Godine 1902. je prvi put izlagao na Izložbi Secesije u Beču.
Godine 1906. boravi u Beogradu, da bi 1907. otišao u Pariz. Od 1909. do 1914. godine živeo je u Zagrebu, da bi 1914. otišao u Italiju, gde je, kao član Jugoslovenskog odbora, bio u emigraciji do povratka u zemlju 1919. godine.
Godine 1922. postao je profesor na Akademiji za umjetnost i umjetni obrt u Zagrebu, gde je u dva navrata bio i rektor (1923-1932 i 1940-1944).
Od 1942. živeo je u Veneciji i Rimu da bi se nastanio u Švajcarskoj gde je ostao do 1947.
Godine 1947. postao je profesor na Univerzitetu u Sirakuzi (SAD), a od 1955. radio je kao profesor na Univerzitetu Notre Dame u Saut Bendu (SAD), gde je bio i direktor odeljenja umetnosti.
Umro je u Saut Bendu 1962. godine.

 

 

Misao

Autor bealiever | 29 Maj, 2009
Međ' prstima
drhtaj se otima
dok okrutna istina
pesmu peva,
hvalospev tuzi...

Cutite usne moje!
Naredjujem vam da
drhtaj sa ruku progutate...
bar dok istina pesmu ne speva...

Priznanje

Autor bealiever | 28 Maj, 2009


Evo,
Priznajem!
Priznajem da sam samo senka
u tvom životu epskih razmera,
Priznajem
svu svoju nemoć da noć
u dan pretvorim...
Da tugu mogu
smehom razbiti...

Priznajem
da suze oči mi kvase
kada bujice reči
sa tvojih usana
shvatiti ne mogu.

Priznajem
i da hodam
čvrsto po zemlji
i kada sanjam
nemirne snove.

Priznajem
da ću uvek
biti i opstati
u inat tvojim željama.

Nisi sam

Autor bealiever | 27 Maj, 2009

Dok u snove lagano padaš
u ponoru sećanja
Prste ti pružam
Ja sam, Tama

Nisi sam,
ne beži kroz vreme,
baci okove straha
neka te ojača nada

Vetar sam ti poslala
Kišom te posula
Dah ti udahnula
kroz ovaj sumorni
hodnik vremena.

Crnom vitezu

Autor bealiever | 27 Maj, 2009

Ne plaši mene noć
iz koje mi zboriš.
Te reči tako znane,
Drugačije zvuče iz tvoje tame...

Ogrni me u senci
goropadnih jablanova,
pevaj mi pesmu
jezikom plamenova...
Ne,
ne bojim se tvoga lika,
senka tvoja mene čeka.
Bez reči, na svetlu dana
vezala me je tvoja tama.

Dan i noć su moji otac i majka
a ti u njima jedina bajka.

Nestani

Autor bealiever | 25 Maj, 2009
Pre nego nestaneš
stani na jedan trenutak
i razmisli, koliko boli...

Ruka na stomaku
što nežnim pokretima
umiruje migoljenje

Čekam dan kada će me
ispratiti na poslednji konak
uz pesmu violine
i jedan jecaj

A Ti

Nestani
pre nego što
suza ti krene
da kvasi
kameni obraz

Nestani,
ne dozvoli da vide
kako te bole
sve tvoje laži...
...po prvi put

Nestani
i ne okreći se
jer mir nećeš naći
među cvećem umrlim
Otkinutim od života...

Skitam i ćutim..

Autor bealiever | 20 Maj, 2009

 

 *****

Pitam se da li još uvek postoje naša sećanja... Lete nekakve slike, reči i osećanja... male krpice nečega što nekada beše celina. Kažu vreme leči sve... nisu u pravu. Vreme samo uništava, poražava i briše najlepše snove. Ne želim da me vreme leči, želim tvoje ruke da me nose... Želim tvoje usne da me leče, da zacele svaku ranu.

 

 *****

Treptaj, misao... treptaj, milion misli... zatvaram oči jer znam da tek počinje... Oluja, vetrovi nedovršenih reči, pokreta. Predajem se osećaju propadanja i tako lako, kao kakvo pero, padam... Nosi me talas osećanja, lagano me bacajući na obalu. Na koje ostrvo sam sada bačena... Nije ovo samo san, dešava se svaki put kada svetlost ne dopire do mojih zenica. Živim neki drugi život. Život sa druge strane... Drugi ljudi, drugi jezik, drugo tlo... ista ja...

 

*****

Zapitam se ponekada, kada ostanem sama, da li si i ti usamljen, ostavljen... Osećaš li prazninu u duši koju ne mogu popuniti ni prijatelji, tako malobrojni u poslednje vreme... Pa ni ona cigareta, za koju se zaklinješ samom sebi da je poslednja ove večeri.... Osećaš li bol koji ne prestaje ni kada rukama udariš, svom silinom po grudima, govoreći da je sve u redu... uzimaš vazduh plućima ali kao da udišeš pesak i prašinu snova... Reci mi... nedostajem li ti kao ti meni?