Slika, slika, sličica

Autor bealiever | 13 Feb, 2009

Evo malo fotki, prostih "školskih" radova, nadam se da će vam prijati...

"Grkinja" 100x70cm, ugljen, jedna od prvih postavki na vežbama iz crtanja

 

 

 

 

 "Simbolika", 100x70, crna tempera

 

 

 

 Par komada u tušu

 

 

 

 

 

A onda malo boje, 

"Mrtva priroda", 70x50

 

 

 

plakat, po uzorku, tempera, 70x50

 

 

 

 "portret sa šakama" , ugljen, 100x70

 

 

 

 

 

 

 A sad malo umetnosti moga najboljeg učitelja, hoću reći najboljeg tate na svetu!

 "Dečak", visine oko 1 m

 

  
 

 

 

 

Eto, to bi bilo to za danas. :)

 

Pojam kulture i njena uloga u društvu

Autor bealiever | 12 Feb, 2009

        Shvatanje kulture kreće se u širokom rasponu od metafizičkog entiteta koji postoji sam od sebe, preko mehanički izdvojene oblasti, tj. područja, do identifikovanja kao suukusa civilizacijskog kompleksa. Slobodno se može reći da je kultura podsistem društvenog života. Ona, sama po sebi, razdvaja ljude od drugih vrsta, jer ih odvaja od biološki determinisanih nagona i uči veštinama prihvaćanja načina ponašanja u određenom društvu. Neko bi pomislio da se konformizam lagodno smestio u ovo ponašanje u određenom društvu, kao što nam je vidno dostupan konformizam u političkim partijama, kao određenim društvenim grupama. Ne, zapravo, čovek sam po sebi, ima nagon da se prilagodi okolini u kojoj se nalazi radi opstanka i napretka. U kulturi i podsredstvom kulture, ljudi osmišljeno deluju, uređuju međusobne odnose i organizuju svoj život. Već u ovoj stavci evolutivni progres odbacuje neke teološke ideje, kao što smo juče mogli pročitati u blogu "aforizmi", navodim

          "Ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla      svoga."                                                                                  Mt. 6,34

    Kulturom se određuje i način života članova nekog društva ili grupa u okviru društva.

       Brojna su shvatanja i određivanja kulture. Postoji oko 450 definicija, što postavlja kulturu i rad u najdefinisanije oblasti. Ove definicije kulture razvrstavaju se kao: opisne, istorijske, normativne, generičke, psihološke, strukturalne i nepotpune. Sve to ukazuje na izuzetnu težinu kulturne činjenice, višeznačno iskazivanje njene suštine i punoću fenomena kulture.

       Osnovno značenje reči KULTURA potiče od latinske reči cultus, u značenju, obrađivanje, gajenje, negovanje. To vodi do zaključka da je kultura sve ono što je čovek stvorio svojim radom, a u svrhu održanja, poboljšanja i napredka ljudske vrste. Taj proizvod ima cilj, svestan ili nesvestan.

       O kulturi, kao i o mnogim drugim društvenim pojavama i tvorevinama, ne postoji opšte prihvaćena definicija ni teorija. Postoje samo glebalna određenja kulture, grupisana u nekoliko grupa, (mnogi sociolozi ih smatraju pogrešnim) a to su:

    1. kulturalističke, koje kulturu tumače kao zatvoren sistem, tj.smatraju da je kultura odlika čoveka, alida postoji van društva,

    2. normativističke, koje kulturu određuju kao skup pravila,

    3. naturalističke, koje kulturu izvode iz ljudske prirode, odnosno kulturne pojave se svode na organsku, biološku ili psihološku ravan ljudske ličnosti,

    4. pozitivističke, koje polaze od trenutnih stanja i činjenica, isključivo posmatraju stvari onako kako jesu,

    5. metafizičke, gde se kultura shvata kao entitet (suština) za sebe, potpuno se odvajaju duhovna i materijalna kultura, sveto i profano.

    U gotovo svim određenjima kulture, naročito antropološkim i sociološkim, uočava se pravljenje razlike između onoga što je priroda i onoga što je rezultat ljudskog aktivizma. Opet, kao u začaranom krugu, ljudski aktivizam se široko tumači, pa se i kultura definiše u veoma širokom kontekstu. Upravo zbog toga, u traženju jednostavnih odredbi kulture, pribegava se posmatranju odnosa između kulture i civilizacije, kao najsrodnijih pojmova.

     

     

    Postoje tri stanovišta o odnosu kultura-civilizacija.

      *Prvo stanovište gleda na ova dva pojma kao na sinonime ili iste pojave (E. Tejlor, S. Frojd...).

      *U drugom stanovištu civilizacija je krajnje izgrađen stepen kulture. L. Morgan razlikuje tri etape u ovom gledištu: divljaštvo, varvarstvo i civilizaciju. Divljaštvo je period sakupljačke privrede, grupnog braka i prirodne ljudske zajednice. Varvarstvo se odlikuje pojavom grnčarstva, pripitomljavanja životinja, začetkom agrikulture, a vrhunac dostiže topljenjem gvozdene rude, obradom metala, zemlje, stočarstvom, simbijazmičkim brakom, razvojem gradova i formiranjem mita i epa. Moram napomenuti da su od strane grka vandalima ili varvarima nazivani narodi koji su živeli van stare Grčke. 

      *Po trećem stanovištu, koje je razvijeno u sociologiji i filozofiji, kultura i civilizacija se razlikuju po sadržaju, naime, kultura je duhovnog, a civilizacija materijalnog sadržaja.Ova podela može biti negativna, ako se civilizacija posmatra kao degradacija kulture, ali može biti i pozitivna, ako se civilizacija posmatra kao unapređenje kulture.

       Kultura jednog društva obuhvata nematerijalne aspekte (verovanja, ideje, vrednosti), koje čine sadržaj jedne kulture i materijalne aspekte (objekte, simbole ili tehnologiju), kroz koje se sadržaj kulture ispoljava.

       Uloga kulture u društvu može se najizrazitije sagledati kroz procese identiteta, socijalizacije i institucionalizacije društva, što su u suštini osnovne funkcije kulture.

       Kultura je prisutna u nekom svom vidu u svakom obliku reprodukcije društvenog života - od materijalneproizvodnje, preko vaspitanja, obrazovanja, nauke, politike, upražnjavanja verskih obreda, stvaranja umetničkih dela do načina stanovanja i odevanja. Ne postoje jedinstveni kulturni obrasci koji bi važili za sve društvene grupe i periode.


Kada kažem Tiffany, vi pomislite na?

Autor bealiever | 11 Feb, 2009
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4


   Dosta toga se zna, a i dokumentovano je u vezi sa predivnom umetničkim radom Luisa Comfort Tiffany-a (1848-1933). Njegova kompanija, sastavljena od majstora i zanatlija, proizvela je na hiljade upotrebnih i dekorativnih predmeta koji se sada nalaze kako u javnim, tako i u privatnim kolekcijama. Mnogi prepoznaju lampe, prozore, bronzane i staklene primerke po kojima je poznat. Ali, sve do skoro, samo Tifanijevi sledbenici i napredni kolekcionari znali su za ekstremno retku umetničku grnčariju. To je verovatno jedino područje Tifanijeve umetnosti koje je vrlo malo izučavano i prezentirano. Pored malog broja izrađenih primeraka, nije ni čudo što je samo mala količina postala dostupna i prezentovana javnosti, po prvi put na proslavi godišnjice ove firme.

   Od početka rada, ranih 1900-ih, publika je morala da čeka čak stotinu godina do velike izložbe posvećene upravo ovim radovima. 2004. godine, Muzej umetnosti Čarlsa Hosmer M., u Zimskom Parku na Floridi, bio je domaćin izložbe „Vajajući prirodu“, umetničke grnčarije L.C.Tiffany-a, sa preko 60 prikazanih činija, ćupova, vaza. Inače, Morsov Muzej poseduje najviše primeraka Tiffanijeve grnčarije.

 


„Favrile“ pottery, Tifani

( *objašnjenje naziva u daljem tekstu)

 

   Grnčarija je bila jedan od poslednjih materijala koje je Tifani strastveno istraživao . Priča se da je Tifani bio više vezan za grnčariju, nego za bilo koji drugi proizvod koji je ikada prodao. Prve eksperimente u ovom materijalu započeo je u tajnosti, negde oko 1898. godine. Prvo što je prikazao su tri stare glazirane činije od slonovače, 1904. godine na internacionalnoj izložbi. U septembru 1905. godine, otvara novu zgradu Tiffany & CO u Njujorku. Upoređujući Tifanijevu umetničku grnčariju sa drugim proizvođačima, čak i za njegovu imućnu klijentelu, Tifani je važio kao veoma skup proizvođač.

 

  * Ovoj grnčariji je dao ime „Favrile“, koristeći isti stari engleski termin, kao što je koristio u radu sa staklom. Ovaj naziv je registrovao kao Tifanijevu marku februara 1892. godine, sa značenjem ručno pravljeno, majstorski rad. Samo oko 1500 primeraka je napravljeno od 1904 do 1914. godine u Tifanijevoj fabrici u Kvinsu na Longajlendu. Sam Tifani je dizajnirao, odobravao, pa čak i sam pravio mnogo originalnih uzoraka činija. Na osnovu ovih originala pravljen je ograničeni broj kalupa, zbog čega su i najuobičajeniji oblici retki. Dalje je predmet išao na ručnu obradu rezbarenja, graviranja, zatim je svakom komadu koji je podrobno pregledan i odobren u unutrašnjost utisnut monogram LCT.  

 


 

   Većina Tifanijeve grnčarije je obeležena na ovaj način. Ponekad se pojavljuje broj 7 (kao što se vidi na gornjoj slici u gornjem desnom uglu), koji je služio kao marker u kontroli proizvodnje. Posle spoljašnjeg glaziranja i finiširanja, neki komadi su dobijali gravirani potpis, dok su nekima dodeljeni pečati i brojevi.

 


 

 Komadi sa utisnutim monogramom su paljeni dok su još sveži, a za unutrašnju glazuru su korišćene plava, braon ili najtipičnija antička zelena boja.

 

   

 

   Više od polovine izrađene Tifanijeve grnčarije ima neglaziranu belu glinenu spoljašnjost sa glaziranom unutrašnjošću. To je rađeno jer se spoljašnja glazura radila kasnije, po želji kupaca. Visina većine vaza je ispod 8 inča, međutim postolja za lampe su dostizala visinu i do 16 inča.


 

   Tifani je preferirao prirodni dizajn i organske forme, kao što su biljke, cveće, voće i ostala vegetacija. Često je donosio delove biljaka ili nešto što bi mu obuzelo maštu, kako bi ih glazirao ili galvanizirao (  galvanizovati - prevlačiti nekim metalom električnim putem, pozlatiti, posrebriti) . Ovi „zamrznuti“ delovi često su korišćeni u stvaranju originalnih komada.

 


 

   Većina primeraka je napravljena pomoću modela, kalupa, ali isto tako postoje unikatni, ručni radovi.

   Prve dve glazure koje je koristio bile su stara slonovača i mahovinasto zeleno. Stara slonovača, kao što sam naziv kaže, ima beličast izgled sa zelenkasto-crnim područjima nastalim poliranjem glazure. Mahovinasto zelena je nalik mekanoj mešavini zelenih boja, koje ima mahovina na stenama. Posle toga dolazi čitava paleta boja, plava, bela, zelena, boja butera, braon, oker, žuta, crvena, tirkizna pa čak i boja lavande. Tifani je koristio čitav spektar boja i nije se plašio da spoji bliske tonove ili tamne boje. Generalno, najviše neobičnih boja i tekstura vidi se na manje dekorisanim vazama i postoljima za lampe.   

 

   

 


 

 Glazirane površine mogu biti  u vidu teksture, mekano matirane, sjajne, kristalne čistoće ili, kao na pojedinim komadima, u vidu duginih boja. Oko 1910 bronziranih komada grnčarije napravljeno je upotrebom metalnih površina, od kojih su neke dalje posrebrene ili pozlaćene.

   Sve u svemu, iako čitav vek kasnije, Tifani dobija priznanje i u ovom delu umetnosti.

 

Barok - II deo

Autor bealiever | 10 Feb, 2009
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

  Jeste da ste malo "počekali", ali znate kako je, obaveze :). Evo i nastavka koji sam obećala.

 

  Prva dela španskog slikara Dijega Velaskeza prikazivala su prost narod iz sirotinjskih kuća. Ta dela su obilovala emocijama i duhom, čak i više nego kasniji radovi kada je radio kao kraljevski slikar u Madridu. Međutim, smatra se jednim od najboljih slikara svetla.


Diego Velazquez, „Autoportret“, 1643., 70 x 58, galerija Uffizi, Firenca

     

   U baroku postaje važan i sam subjektivni utisak, tako da on obiluje raznim stilovima umetnika, što i čini pravo bogatstvo baroknog slikarstva. To najbolje možemo videti u delima dva slikara koji su potekli sa istog područja i radili u skoro isto vreme, ali potpuno različitim stilovima, Rubens i Rembrant.

   Petar Paul Rubens je slikao dela koja su obilovala raskošju, materijalnim bogatstvima, jakih boja. Svoje kompozicije je često pretrpavao  istorijskim, mitološkim ili religijskim temama. Rubens je na svet gledao kao na jednu veliku pozornicu, tako da su njegove slike pune drame.

 

Peter Paul Rubens „Podizanje krsta“, 1610., 460x340, bočne 460x150 cm

Nasuprot Rubensu, Rembrandt van Rijn istražuje unutrašnje duhovno bogatstvo, večitu ljudsku dramu, podjednako u portretima i autoportretima, kao i u biblijskim prizorima, a njegovo glavno izražajno sredstvo su plemenite zlatno-smeđe i crvene boje i dramatičan odnos proboja zraka svetlosti u pretežno mračan prostor slike.

                          

Rembrandt van Rijn

15. jul 1606 – 4. oktobar 1669.


„Autoportret“ 1629., 15,5 x 12,5, ulje na panelu, Minhen

   Rembrandt Harmenszoon van Rijn, holandski slikar, crtač i graver 17. veka, jedan je od najvećih umetnika čitavog sveta i svih vremena. Veći deo života proveo je u Amsterdamu, gde se  oženio Saskijom van Uilenburg. Za njega je to bilo vreme porodične sreće i obilja, u kome slika portrete svoje supruge i sina Tita, autoportrete, biblijske i mitološke prizore i kompozicije od kojih su najpoznatije „Anatomija“ i „Noćna straža“.


„Noćna straža“ 1642., 363 x 437cm, muzej Rijks, Amsterdam

Noćna straža je za Rembandta predstavljala simbol spajanja svega što je nekada bilo , ali i novi početak. Razvio je  u ovom, verovatno najpoznatijem delu, izuzetnom i fascinantnom virtuoznošću, efekat zbog koga je i dan danas poznat kao nekada. Bez premca predstavlja veličanstveni sjaj metala, lepršavost tkanina, razne elemente opreme, pa čak i facijalne ekspresije, pa i sam pokret pod zbunjujućim zracima svetlosti. Mada slika u početku i u svom originalnom izgledu nije bila baš prihvaćena sa oduševljenjem (neki od portretisanih osoba su smatrali da su prikazani u manjem „sjaju“), početkom 19. veka doživljava uspeh. 

   Po većini modernih posmatrača, Rembrandtova umetnost je zadržala neku vrstu univerzalnosti u njegovom pogledu na porodičan i život popularnih ljudi istorije. Ipak, biblijske scene i autoportreti po kojima je danas izuzetno poznat, odišu tipičnim načinom rada umetnika sa tog područja. Ali, za razliku od njegovih kolega, Rembrandtovu pažnju nisu mogli zadržati pejsaži, mrtve prirode niti scene dnevnog života... Za svoga života Rembrandt dostiže slavu najvećeg portretiste Amsterdama (1630.), iako je povremeno rušen, pa čak i od strane svojih učenika.  

   Još jedno od Rembrandtovih dostignuća je bilo i izuzetno poznavanje graverstva. Za svoje otiske je davao izuzetno visoke cene, ali je njegova tehnika ostavila veliki, vekovni uticaj na gravere.


„Faust“, 1650-52., gravura, Amsterdam

   Ako se može reći da je bilo šta tipično za ovog velikana umetnosti, to je njegova ambicija za rivalstvom sa dominirajućim umetnicima Evrope, posebno sa P.Paulom Rubensom. Ali, možda baš ta želja za rivalstvom i sam njegov temperament izmešani sa plimom mode toga vremena, ostavljaju Rembrandta izolovanog i usamljenog u njegovim poznim godinama.

   Rembrandt je bio sin mlinara, Hermana van Rijna i majke Neeltje van Zuytbroeck iz pekarske porodice. Možda se može reći da je važno i to što su pored širenja protestantizma, van Rijnovi ostali katolici, osim njegovog oca koji je prešao u Kalviniste. Mladog Rembrandta su poslali u školu, a zatim i na prvi ustanovljeni univerzitet (1575) u Holandiji. Međutim, uvidevši talenat mladog čoveka, preusmeravaju ga na podučavanje kod lokalnog slikara Jakoba van Svanenburga, u periodu od 1619-22. godine. Ali najvažniju poduku Rembrandt je imao, mada u kratkom periodu (oko pola godine,1623.), od amsterdamskog slikara Pitera Lastmana (1583-33). I pored kratkog perioda obuke, od ovog, tada, vodećeg slikara bibliskih, mitoloških i istorijskih slika, mladi Rembrandt je mnogo naučio i usvojio. Od Lastmana je naučio crtanje uzvišenih tema sa akcentom na kostime, dramatične gestove, grupisanje kompozicije figura u punoj veličini. Na njegovim prvim delima kao što je „Kamenovanje Svetog Stefana“ (1625), vidi se uticaj učitelja.


   Već u ovom periodu vidi se Rembrandtova fascinacija sa dramatičnim izrazima ljudskih figura, kao i sa svetlosnim efektima. U svakom slučaju, ovi elementi dominiraju u njegovim radovima. Uskoro, Rembrandt se pridružuje grupi mladih slikara koju je predvodio Gerit van Honthorst.


„Prikazivanje Isusa u hramu“, 1627.

   Već u svojoj mladosti, Rembrandt je imao pažnju učenika i sledbenika. Njegov prvi učenik (1628) bio je Gerit Dou.

   Jedna od poznatijih slika je i „Čas muzike“ iz 1626. godine.


„Čas muzike“

   Krajem 1631. godine, Rembrandt se seli u Amsterdam, gde je već imao svog predstavnika, Henrika Uylenburga. Preko njegovih poznanstava, u kratkom roku postaje jedan od najmodernijih i najplaćenijih portretista Amsterdama. 1632. godine izrađuje sliku „Čas anatomije Doktora Nikolasa Tulpa“, opravdavajući svoj status velikog slikara.


„Čas anatomije Doktora Nikolasa Tulpa“

 

   Rembrandt se oženio 1634. godine Saskiom Uylenburgh (1612-1642), rođakom Henrika Ulenburga. Ovom ženidbom Rembrandt se popeo i na društvenoj lestvici.


„portret mlade Saskije“

Tokom prve decenije braka Saskija je bila subjekat velikog broja portreta. Naime, ona je na najviše pojedinačnih portreta. 1634. godine, Rembrandt ju je portretisao kao Boginju Floru.


„Saskija kao Flora“, 1634., 125 x 101cm, Hermitaž, Petersburg

   Ali, Saskijin lik i komletnu figuru je koristio  kao temu i u običnim, spontanim crtežima, gledajući je na prozoru ili dok leži na krevetu.

   Pre nego što je Saskija rodila sina Titusa, 1641. godine, izgubila je troje dece. I ona sama je umrla godinu dana kasnije, 1642. godine. Tada Rembrandt završava njen poslednji portret, kiteći je draguljima i ogrčući krznom, boreći se na taj način protiv hladnoće smrti. Taj portret je potpuno nerembratovski, bez traga osmeha i izrazito belog lika.


   Tada Rembrandt prestaje da slika razmetljivu spoljašnjost tadašnjih aristokrata i okreće se unutrašnjoj lepoti. Međutim, tu počinju problemi sa druge strane. Naime, aristokrate, naviknuti na pompeznost i glamur, ne prihvataju Rembrandtov novi način gledanja i rada.

   Sada su na njegovim radovima zastupljene obešene grudi, depresivne teme. Čak je i svoj autoportret (slikar sa najvećim brojem autoportreta) iz tog vremena naslikao na taj način. Oči je uokvirio ružičastom bojom, ruke su pune, sve podseća na crtež.

   Kako je ostao samohrani otac, domaćinstvu se pridružuju dve žene, jedna od njih je i Henrike Stofels. Opčinjen unutrašnjom lepotom Henrike Stofels, stvara nova dela, puna vedrine. Sada bojom oslikava čulno i osećajno.  


„Henrike se kupa u reci“, 1655. god.

   Na prethodnoj slici može se primetiti kako je prikazao ruke mlade žene, kao mrlje. Upravo je to ono što je izazvalo kritičare. Komentarisali su kao da ništa više, što je Rembrandt radio nije bilo dovršeno.


Hendrickje Stoffels in the Window“,1656-57., 86 x 65cm

   1654.god, Reformistička crkva optužuje Henrike zbog nemoralne veze sa Rembrandtom. Iste te godine, krštavaju ćerku Korneliju. 1656. god. Rembrandt prevodi kuću na ime sina Titusa.

   Oko 1658. godine, Rembrandt je bankrotirao, izgubivši sve, pa i kuću. Ali, opet sebe slika kao bogataša, kralja, sa pogledom bez stida i žala, uprtim u posmatrača. Prikazuje sebe kao autoritet uprkos bankrotu.


„Autoportret“, 1658. god.

 

   1661. godine radi sliku „Aleksandar Veliki“ po narudžbini Antonija Rufoa. A onda dobija poziv da zameni preminulog slikara na oslikavanju unutrašnjosti nove Gradske Većnice. Od slikara je zahtevano da prikažu mirnoću i staloženost. Ali, da li se to moglo očekivati od Rembrandta...

Slika je trebala da stoji na najuzvišenijem zasvođenom zidu. Tema je bila Legenda o rađanju Holandskog naroda. (Klaudije Sivilis je bio na strani Rima, protiv svog naroda, ali menja stranu i diže pobunu.) Znanstvenici su smatrali da će dobiti lepu sliku, mirne kompozicije, ali dobili su izobličenost, varvarstvo, prikaz pobunjenika koje je opila krv.

                         

„Zavera Bataviana“, 1661-62.

   Rembrandt je naslikao Klaudija, koji nema levo oko, već ranu na tom mestu. Čitava kompozicija podseća na čuvenu „Poslednju večeru“ po svojoj kompoziciji, ali je agresivno gruba, čini se nedovršenom. Rembrandt se brani rečima „Ali, to ste vi, zemlja u povoju, portret ljudi... ono što ste vi i što ste uvek bili...“, pokušavajući da im da do znanja da su svi oni potekli upravo iz te pobune. Ali, zapravo, Rembrandt je ovim delom pokazao sav svoj prezir ka dodvoravanju.

   Danas se ovo delo smatra najgrubljom i najsnažnijom istorijskom slikom svih vremena.

   1663. godine umire Hendrickje što ostavlja još jedan trag na Rembrandtu. 1669. ostaje i bez sina Titusa, ali doživljava rođenje unuke i umire posle par meseci, 4. oktobra 1669. a za sobom ostavlja jedno, po nekima, nedovršeno delo „ Simeon sa malim Hristom u hramu“. Slika je nađena u Rembrandtovoj kući posle njegove smrti.