Ne plaši mene noć
iz koje mi zboriš.
Te reči tako znane,
Drugačije zvuče iz tvoje tame...
Ogrni me u senci
goropadnih jablanova,
pevaj mi pesmu
jezikom plamenova...
Ne,
ne bojim se tvoga lika,
senka tvoja mene čeka.
Bez reči, na svetlu dana
vezala me je tvoja tama.
Dan i noć su moji otac i majka
a ti u njima jedina bajka.
*****
Pitam se da li još uvek postoje naša sećanja... Lete nekakve slike, reči i osećanja... male krpice nečega što nekada beše celina. Kažu vreme leči sve... nisu u pravu. Vreme samo uništava, poražava i briše najlepše snove. Ne želim da me vreme leči, želim tvoje ruke da me nose... Želim tvoje usne da me leče, da zacele svaku ranu.
*****
Treptaj, misao... treptaj, milion misli... zatvaram oči jer znam da tek počinje... Oluja, vetrovi nedovršenih reči, pokreta. Predajem se osećaju propadanja i tako lako, kao kakvo pero, padam... Nosi me talas osećanja, lagano me bacajući na obalu. Na koje ostrvo sam sada bačena... Nije ovo samo san, dešava se svaki put kada svetlost ne dopire do mojih zenica. Živim neki drugi život. Život sa druge strane... Drugi ljudi, drugi jezik, drugo tlo... ista ja...
*****
Zapitam se ponekada, kada ostanem sama, da li si i ti usamljen, ostavljen... Osećaš li prazninu u duši koju ne mogu popuniti ni prijatelji, tako malobrojni u poslednje vreme... Pa ni ona cigareta, za koju se zaklinješ samom sebi da je poslednja ove večeri.... Osećaš li bol koji ne prestaje ni kada rukama udariš, svom silinom po grudima, govoreći da je sve u redu... uzimaš vazduh plućima ali kao da udišeš pesak i prašinu snova... Reci mi... nedostajem li ti kao ti meni?Znam da će mi pojedinci zameriti na ovom "štivu", neki će se, 'pak obradovati priči pred spavanje... Ipak, kome se čita neka čita, oni malo sramežljiviji i mlađi od 16, ovaj, za današnje vreme 13, neka zaobiđu ovu temu.
Hoću
li ikada znati šta se krije iza te tamne površine... nisam ni slutila
tvoje namere kada si mi prišao toga dana, tako sjajan i ljubazan...
najlepše reči, mazni pokreti, dani puni ljubavi a noći žestine...ima
nešto u tvojim očima, očaravajuće, nešto čime si obuzeo moj duh i
telo... da li da ti se dam po ko zna koji put... ne znam .. ne branim
se više, nemoćna sam. Dodiruješ mi kolena i kao da me usnulu budiš i
vraćaš u stvarnost... osećam sve topliji dodir kako se diže ka struku.
Bespomoćno pustih jecaj iz grla, onaj koji tako dobro poznaješ, onaj
koji ti je uvek kazivao da sam tvoja... zauvek. Nemir se produbi, kako
si krenuo, dobro znam šta sledi. Ne bunim se, predajem se tvojim rukam,
usnama... Kidaš svilu uzbuđen drhtajima pod svojim rukama i kao zver
svoj plen, sve jače stežeš sa svakim mojim pokušajem da se izmigoljim
iz tvog stiska... Dok stvari padaju kao kakve krpe, osećam sve jači dah
na vratu, licu. Tvoje ruke, iako grube u određenim momentima, tako
nežno miluju... topim se, želim te... Sutra... sutra ću razmišljati...
Ljubila ga je tako strasno, kao da je želela da sav svoj bes prema
njemu iskaže na taj način. Njegove ruke na njenim leđima otkopčaše i
poslednju kopču. Želeo ju je svaki put sve jače, pohotnije, kao da
nikada nije mogao da je se zasiti. Ljubeći joj čvrste, od želje
nabujale grudi, gledao je sa uživanjem kako mu se predaje, nemoćnu,
neotpornu na svaki njegov dodir. Baršunasti stomak vapio je za
poljupcima. Spustio je pogled ka ruci na kojoj je bila njena. Voleo je
kada ga vodi, kada mu pokazuje šta želi... a sada ga je želela...
Uhvativši je oko struka podiže je na svoj sto koji je tako ponosno
čuvao... Papiri se razleteše na sve strane, više mu nije bilo važno,
samo je na nju mislio, na njeno predivno vrelo telo... Terezini sve
jači uzdasi izazivali su haos u njemu, lomili ga, čak se plašio i
sumnjao u svoj ego pri svakom dahu, suzdržavajući se da nepopusti, da
se ne preda. Šireći joj noge, dodirivao je unutrašnju stranu njenih
butina. Sve toplije deliće njene kože ljubio je sa pažnjom i
ljubavlju... opet mu pogled obuze njen vrat, tako dug, zanosan, bedra
na kojima je nalazio utehu svaki put, ali njene ruke mu ne dozvoliše da
previše odluta. Znao je šta je želela. Vlažne usnice su čekale njegov
jezik, dok je rukama stezao jedru zadnjicu, pokušavajući sebi da odvuče
pažnju od čina koji ga je ponajviše uzbuđivao...
Žudnja je bila
prevelika da bi se dugo čekao taj savršeni trenutak uzimanja i
predavanja. Zgrabio je svojim snažnim rukama povlačeći je ka sebi. Nije
imao više strpljenja, želeo ju je celu, samo za sebe, onako kako svaki
muškarac želi ženu... na trenutke sebično, nesmotreno, snažno. Uzimao
je njeno telo kao da je njegova igračka. I bila je, od prvoga dana,
dodira, bila je samo njegova...
Vrelina njenog daha i brz ritam
disanja budili su sve jaču želju, nesputanu, energičnu. Nije znao da li
sluša svoje nagone dok je snažno privlačio sebi, udarajući bokovima o
unatrašnjost njenih butina ili je to ono što su mu njeni tako privlačni
i seksipilni uzdasi govorili da radi...
Izvijala se na tvrdoj
površini stola, pokušavajući da ga navede na ono što želi. Ti tako
vreli poljupci, nemirne usne na njenoj koži terale su je da uzdiše,
povremeno ispusti nekakav čudan zvuk. Sama sebe je plašila silinom
želje koja se iz stomaka širila čitavim telom, opsedala um i činila je
robinjom. Zarivala je prste sve jače u njegovu kosu, privlačeći ga na
grudi. Kružan pokret jezikom preko bradavica izazvao je jecaj i trzaj
njenog tela. Plašeći se da ne pobegne, da se ne udalji, jako ga je
povukla na sebe dok su im se usne spajale neverovatnom žestinom.
Gledajući ga u oči, u isto vreme ga je mrzela i obožavala. Sama silina
osećanja koja su se mešala u njoj pobuđivala su strast i želju, a kroz
glavu proleteše joj misli –Ti si samo moj... -
Pokušavajući da
misli o nekim nevažnim stvarima, odlagao je svršetak te zanosne igre,
ali uzalud. Osećao je kako sam život izlazi iz njega. Uzaludna borba sa
osećanjem razočarenja i zadovoljstva... – Voleo bih da večno traje –
samo ta rečenica prelomila se preko usana, stisnutih u trenu
posustajanja... Zatalasana figura dvoje ljudi stopljenih u jedno
zaustavi se u grču obostranog užitka. Jedno grlo, jedan zvuk... njeni
nokti u njegovim leđima i osećaj olakšanja.
Homo faber bio je podjednako i homo ludens, sapiens i religiosus. Ili, prevedeno: Čovek koji radi bio je podjednako i čovek koji se igra i svesno biće i religiozan čovek“
-Mirča Elijade
U poslednje vreme ljudi mi se čine nekako čudni i zalutali u ovom svetu mogućeg-nemogućeg. Ta paralela postaje sve tanja i izvija se u nekakvom luku ludosti. Viđam sve više naglo preobraćenih vernika, koji su do juče psovali sve što ima veze sa Svevišnjim. Ikone (po "propisu" osveštane u crkvama) koje vise po spavaćim sobama i kuhinjama, ne važno na kojoj strani sveta, valjda da sveci vide kako se rade domaći poslovi... Prilozi u crkvama, što finansiski, što u ostalim oblicima radi iskupljenja greha/ova. Sa druge strane, sa padom primanja i rastom problematičnih ekonomsko-političkih pitanja imamo i nagli porast vračara, šamana i svakakvih proroka koji nude spas ovom jadnom i napaćenom "nebeskom" narodu... Pitam se, koliko u stvari, prosečni pravoslavac poznaje religiju i magiju, zna li uopšte koliko su one slične i različite...
Sam izraz religija vodi poreklo od latinske reči religare-povezati, svezati. Možemo slobodno reći da svaka religija predstavlja duhovnu povezanost ljudske zajednice i nekog zamišljenog "natprirodnog" ili "moćnog" bića. To biće se označava kao sveto. Njemu se čovek klanja, poštuje ga ali ga se i plaši. Svi oni koji su se malo više interesovali za Frojdova dela, verovatno pamte i njegovu psihoanalitičku teoriju o nastanku religije. Naime, Frojd tumači religiju polazeći od postojanja urođenog Edipovog kompleksa u čoveku. Odnos otac-dete, kasnije, prerasta u odnos Bog-čovek.
Sličnosti između magije i religije su :
a) verovanje u postojanje moćne sile koja vlada sudbinom čoveka i prirodnim događanjima,
b) vršenja jednoga broja praktičnih radnji.
c) Čovek se tim višim bićima obraća molitvom, prinošenjem žrtve, vračanjem.
Razlike:
a) dok magija teži da direktno kontroliše prirodu i više sile snagom bajanja i obrednim činima, religija smera da prirodu i više silekontroliše posredno, nastojeći da ih umilostivi
b) magijske radnje se izvode neredovno, tj. prema potrebi. Magija – kao određena praktična operacija koju izvodi vrač, šaman, žrec – preduzima se zbog neposredno očekivanih pozitivnih ili negativnih događaja u budućnosti (otuda „bela“ – pozitivna i „crna“ – negativna magija). S’ druge strane, religijski čin: molitva, prinošenje žrtve, slavljenje rođenja Boga, vrši se u tačno određeno vreme. Religijski obredi su okrenuti prošlosti, dok se od magijskih rituala očekuje neki jasno vidljiv, pozitivan efekat.
d) I na kraju, molitva, ceremonije koje izvodi religijski čovek, odvijaju se u crkvi (čin venčanja, krštenja deteta), u hramu, kraj domaćeg ognjišta (slavljenje krsne slave, polaganje Badnjaka), pri čemu je sama veza između ljudi i sveštenika trajnijeg karaktera. S’ druge strane, u magijskom činu ne postoji nikakva crkva, a odnos između vrača i ljudi je trenutnog karaktera.
OBRED, RITUAL I KULT
Obred i ritual su u izvesnom smislu sinonimi. Ritual je složena simbolička aktivnost koja se povezuje sa religijom.
Što se kulta tiče, on je složeniji od pojma obreda. Dok je obred isključivo praktična strana religije, kult istovremeno uključuje i praktičnu i duhovnu stranu, pa ga je teško razlikovati od religije.
Kult bi mogli odrediti kao obožavanje ili obogotvoravanje neke stvari, bića ili predmeta iz prirode (kult prirode), odnosno obožavanja duša ili duhova predaka (kosti ili mošti umrlih, grobovi predaka) odakle imamo kult predaka. Iako se kult prvenstveno vezuje za politeističke (mnogobožačke) religije, njegove tragove nalazimo i u monoteističkim religijama. U pravoslavlju i katoličanstvu imamo obožavanje ikona, mošti svetaca, a u islamu kao primer drevnog kultnog obožavanja znamo Sveti kamen. Kult predaka pretpostavlja verovanje i obožavanje umrlih, odnosno prinošenje darova umrlim precima, na Zadušnice.
Sada se pitate gde je zapravo razlika između kulta i obreda.
´ Naime za:
a) obred, odnosno ritual, karakteristično je da se niz praktičnih aktivnosti vernika vrši s vremena na vreme, dakle u danima, i situacijama koje vremenski nisu tačno utvrđene (prilikom rođenja deteta, obred sahranjivanja, obred venčanja), dok se
b) kultna aktivnost sprovodi u tačno određenim vremenskim odsecima (na primer, slavljenje slave, Zadušnice čiji je smisao odavanje počasti dušama umrlih, Badnje veče ima za cilj prizivanje duša predaka na večeru. Ako ste se pitali zašto vaše bake i majke na Badnje veče ostavljaju neprebran sto, sada bi trebalo da vam bude jasnije.
PRINCIPI MAGIJSKOG RITUALA
Magija pretpostavlja postojanje tajne, nevidljive sile koja povezuje sve predmete i bića u prirodi. Ova sila se naziva: mana, orenda, vakan.
Mana u jeziku melanezijskih plemena znači bezličnu i opasnu silu koja boravi u kamenu, bilju, oružju i životinjama, u telu ratnika i poglavica. U takvu silu veruju svi narodi, međusobno veoma udaljeni. U jeziku indijanskih plemena Severne Amerike ta sila se zove vakanda, manitu, orenda.
Mnogi autori su iznosili tvrdnju da je magija karakterističan oblik verovanja čoveka primitivne zajednice, koji još ne raspolaže pravim, apstraktnim ili logičkim mišljenjem. Veruje se da njegovu svest odlikuje tkz. opažajno mišljenje ili mišljenje u slikama.
Francuski antropolog Lisjen Levi Bril koristi i jedan naočit izraz za ovaj primitivni oblik svesti: predlogičko mišljenje. Danas je ipak preovladalo mišljenje da ne postoji suštinska, kvalitativna razlika između uma primitivnog čoveka i svesti modernih ljudi. Takvo stanovište zastupaju Klod Levi Stros, Bronislav Madinovski, Kasirer.
Englez Dzejms Frejzer ima sledeće gledište na magiju:
Opažajno mišljenje kojim operiše magija zasniva se na dva sledeća stava: slično proizvodi slično, ili posledica liči na svoj uzrok. Ovaj tip magije ( koja se zasniva na ovom principu) naziva se imitativna magija. Primer: član australijskog plemena pre odlaska u lov na kengure, strelom gađa nacrtanog kengura. Primitivan čovek posmatra nacrtanu i stvarnu životinju kao jedno, kao isto. Isto tako, urođenik iz Sijuks plemena je optužio jednog naučnika da je „ukrao“ sve bizone crtajući ih u svesci. Kao posledica toga, bizona za lov nije bilo. Opet, naš seljak, u trenutku gradonosnih oblaka koji prete da unište letinu, istrčava u dvorište upirući ka oblacima oštricu sekire, kako bi raspolutio oblake, samim tim on veruje kako će tim činom spasti svoju letinu.
Opažajno mišljenje se, međutim, zasniva i na jednom drugom principu: Stvari koje su jednom bile povezane, dodirivale se, ostaju u istoj vezi i kada se nasilno odvoje. Ova magija se naziva kontaktna magija ili magija po dodiru. U našoj narodnoj kulturi poznat je primer „uziđivanja senke“. Naime, postoji verovanje, da će neka građevina biti dugovečnija ako se u njen temelj uzida crveni konac kojim je izmerena dužina senke nekog čoveka. Veruje se da će taj isti čovek ubrzo umreti, ali će njegov dobri duh preći, useliti se u tu građevinu, te će ista postati „dugovečna“. Taj dobri duh se naziva talason.
U oba ova slučaja i imitativne i kontaktne magije, zapažamo osnovnu funkciju „opažajnog mišljenja“, koja se, ukratko, može izraziti ovako: deo se uzima umesto celine. U ovim slučajevima, slika bizona umesto same životinje i senka umesto čoveka.
Upravo zbog ovih stavova, ljudi nesvesno podležu magijskom verovanju kada se nađu na kraju ljubavne veze, cepajući sliku nekadašnje ljubavi, jer veruju da će i sam čovek nestati iz njihovoh života. Isto tako traže svoje stvari natrag, plašeći se da će one biti korišćene za magijske rituale kao veza sa njima samima.
UPOZORENJE, nije za one koji preozbiljno shvataju svet, koji nemaju smisao za šalu i koji su ogorčeni na sve one koji nalaze zabavu i u najgoroj situaciji...i njima slične!!!
Ne znam za vas, ali ja nikada nisam, baš previše, volela hemiju. Nekako mi je u gimaziji (davno je to bilo, pre čitavih 15-16 godina) uspevalo da izbegnem ispitivanja.... Pa dobro, radila sam grafoskopske folije za profu, pa sam bila pošteđena torture odgovaranja i pisanja hemijskih formula u nedogled po tabli... Sećam se tog odvratnog mirisa ustajale vode i starih sunđera... Pihhh... Danas je barem to drugačije. Vidim u školi (jes' da je nova), lavabo u svakoj učionici umesto onih miomirisnih kofa, koje su služile ujedno i za ribanje i za pranje sunđera. Ali, da se ja sad, sa Kulina-Bana, vratim na temu.
Kako već rekoh, hemija i ja, četiri različita sveta. Ali, danas, sve se "malo" promenilo. Na fakultetu su došli na red predmeti kojima je hemija osnova. Samo su im ime malo uozbiljili :). Dal' da meni i meni sličnima, a to je čitava moja klasa, bude malo lakše, nazvaše ovo čudo od nauke, tehnologijom materijala (a ima ih mnogo).
Moram vam napomenuti da je ovo veoma ozbiljan i zahtevan predmet, ali ja, takva kakva jesam, iz svega moram izvući onu komičnu stranu i zabeležiti nešto što, može se reći, predstavlja olakšavajuću primesu u borbi za bolje sutra.Kako i dolikuje, vežbe se odvijaju u laboratoriji. Svi u belim mantilima, pozajmljenim, nabavljenim preko i ispod ruke :), više kao oni koji rukave nose na leđima nego čika doctori, uputismo se putem nepoznatog. Zamislite samo, umetnici u laboratoriji.... Više smo ličili na ovčice koje vode na klanje, mada se kasnije ispostavilo da imamo tendencije ka alhemiji :) U svemu tome, ipak sam na neki način uživala, jer, ma šta ko pričao, što smo stariji, neke stvari shvatamo na potpuno drugačiji način.
Posle merenja, premeravanja, pečenja, sušenja, hlađenja, pranja, stigosmo i do posudica u kojima su stajali neki, ne mogu reći mali, predmeti, veoma interesantnog oblika. Pretpostavljam da svako zna šta su tučak i avan. Pa, većina nas ih ima u svojim kuhinjama za tucanje bibera i raznih začina. Samo, ovo su laboratorijski, malo drugačiji i mnogo veći. Kako nam reče jedna osoba, dovoljno veliki tučak i taman mali avan...
Rad u dvočlanim mešovitim grupama. Kolega, džentlmen, baci se na težak fizički rad, kako bi ubio malo crepa u avanu. Zgrabi desnicom onaj jadni tučak i poče da lupa. Gledam ga... onako, sa strane... Uneo se čovek čitavim svojim bićem u posao. Stegao tučak, pun elana i tuče li tuče... Malo na levo, mal' na desno, a ruka sve jače steže, počinje da plavi na prevojima do tučka, a tučak 'ladan i beo. Kukuuu... Ostali kolege, uočivši kako ga posmatram i onaj moj blago pokvareni smešak na jednu stranu, zastadoše, jer su znali šta sledi. Nisam odolela... -Polako, ne steži toliko, polomićeš ga... Ništa on, radi svoj posao i ne obraća pažnju, ne kapira. Već počinje gurkanje i smejurenje, a ja nastavljam. -Ajde sad malo sa strane, polako, nemoj da prospeš, polako... sad jače, pritegni... Posle nekog vremena, kada smo već svi skapirali da se ne nalazi u istoj priči kao i mi, rekoh -znaš šta, daj meni, ipak imam spretniju ruku, ne mogu više da te gledam kako se mučiš...i kao da sam pritegla prekidač, uključi mu se mozak, pogleda me onako, ne verujući, pa spusti pogled na svoju ruku... Obrazi kao bulke... prolomi se gromoglasan smeh i dobacivanja - "Kako napraviti muškarca uz pomoć tučka i avana"... jedna prijateljica reče "...najbolje je da muškarac već ima dobar tučak, pa da avan...upetljah se...". Meni pade na pamet Arhimed i njegova čuvena "dajte mi dovoljno veliku polugu i pomeriću svet"... izgleda da veličina tučka ipak ima veze... Ko zna...
Evo malo fotki, prostih "školskih" radova, nadam se da će vam prijati...
"Grkinja" 100x70cm, ugljen, jedna od prvih postavki na vežbama iz crtanja
"Simbolika", 100x70, crna tempera
Par komada u tušu
A onda malo boje,
"Mrtva priroda", 70x50
plakat, po uzorku, tempera, 70x50
"portret sa šakama" , ugljen, 100x70
A sad malo umetnosti moga najboljeg učitelja, hoću reći najboljeg tate na svetu!
"Dečak", visine oko 1 m
Eto, to bi bilo to za danas. :)
Shvatanje kulture kreće se u širokom rasponu od metafizičkog entiteta koji postoji sam od sebe, preko mehanički izdvojene oblasti, tj. područja, do identifikovanja kao suukusa civilizacijskog kompleksa. Slobodno se može reći da je kultura podsistem društvenog života. Ona, sama po sebi, razdvaja ljude od drugih vrsta, jer ih odvaja od biološki determinisanih nagona i uči veštinama prihvaćanja načina ponašanja u određenom društvu. Neko bi pomislio da se konformizam lagodno smestio u ovo ponašanje u određenom društvu, kao što nam je vidno dostupan konformizam u političkim partijama, kao određenim društvenim grupama. Ne, zapravo, čovek sam po sebi, ima nagon da se prilagodi okolini u kojoj se nalazi radi opstanka i napretka. U kulturi i podsredstvom kulture, ljudi osmišljeno deluju, uređuju međusobne odnose i organizuju svoj život. Već u ovoj stavci evolutivni progres odbacuje neke teološke ideje, kao što smo juče mogli pročitati u blogu "aforizmi", navodim
"Ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga." Mt. 6,34
Kulturom se određuje i način života članova nekog društva ili grupa u okviru društva.
Brojna su shvatanja i određivanja kulture. Postoji oko 450 definicija, što postavlja kulturu i rad u najdefinisanije oblasti. Ove definicije kulture razvrstavaju se kao: opisne, istorijske, normativne, generičke, psihološke, strukturalne i nepotpune. Sve to ukazuje na izuzetnu težinu kulturne činjenice, višeznačno iskazivanje njene suštine i punoću fenomena kulture.
Osnovno značenje reči KULTURA potiče od latinske reči cultus, u značenju, obrađivanje, gajenje, negovanje. To vodi do zaključka da je kultura sve ono što je čovek stvorio svojim radom, a u svrhu održanja, poboljšanja i napredka ljudske vrste. Taj proizvod ima cilj, svestan ili nesvestan.
O kulturi, kao i o mnogim drugim društvenim pojavama i tvorevinama, ne postoji opšte prihvaćena definicija ni teorija. Postoje samo glebalna određenja kulture, grupisana u nekoliko grupa, (mnogi sociolozi ih smatraju pogrešnim) a to su:
1. kulturalističke, koje kulturu tumače kao zatvoren sistem, tj.smatraju da je kultura odlika čoveka, alida postoji van društva,
2. normativističke, koje kulturu određuju kao skup pravila,
3. naturalističke, koje kulturu izvode iz ljudske prirode, odnosno kulturne pojave se svode na organsku, biološku ili psihološku ravan ljudske ličnosti,
4. pozitivističke, koje polaze od trenutnih stanja i činjenica, isključivo posmatraju stvari onako kako jesu,
5. metafizičke, gde se kultura shvata kao entitet (suština) za sebe, potpuno se odvajaju duhovna i materijalna kultura, sveto i profano.
U gotovo svim određenjima kulture, naročito antropološkim i sociološkim, uočava se pravljenje razlike između onoga što je priroda i onoga što je rezultat ljudskog aktivizma. Opet, kao u začaranom krugu, ljudski aktivizam se široko tumači, pa se i kultura definiše u veoma širokom kontekstu. Upravo zbog toga, u traženju jednostavnih odredbi kulture, pribegava se posmatranju odnosa između kulture i civilizacije, kao najsrodnijih pojmova.
Postoje tri stanovišta o odnosu kultura-civilizacija.
*Prvo stanovište gleda na ova dva pojma kao na sinonime ili iste pojave (E. Tejlor, S. Frojd...).
*U drugom stanovištu civilizacija je krajnje izgrađen stepen kulture. L. Morgan razlikuje tri etape u ovom gledištu: divljaštvo, varvarstvo i civilizaciju. Divljaštvo je period sakupljačke privrede, grupnog braka i prirodne ljudske zajednice. Varvarstvo se odlikuje pojavom grnčarstva, pripitomljavanja životinja, začetkom agrikulture, a vrhunac dostiže topljenjem gvozdene rude, obradom metala, zemlje, stočarstvom, simbijazmičkim brakom, razvojem gradova i formiranjem mita i epa. Moram napomenuti da su od strane grka vandalima ili varvarima nazivani narodi koji su živeli van stare Grčke.
*Po trećem stanovištu, koje je razvijeno u sociologiji i filozofiji, kultura i civilizacija se razlikuju po sadržaju, naime, kultura je duhovnog, a civilizacija materijalnog sadržaja.Ova podela može biti negativna, ako se civilizacija posmatra kao degradacija kulture, ali može biti i pozitivna, ako se civilizacija posmatra kao unapređenje kulture.
Kultura jednog društva obuhvata nematerijalne aspekte (verovanja, ideje, vrednosti), koje čine sadržaj jedne kulture i materijalne aspekte (objekte, simbole ili tehnologiju), kroz koje se sadržaj kulture ispoljava.
Uloga kulture u društvu može se najizrazitije sagledati kroz procese identiteta, socijalizacije i institucionalizacije društva, što su u suštini osnovne funkcije kulture.
Kultura je prisutna u nekom svom vidu u svakom obliku reprodukcije društvenog života - od materijalneproizvodnje, preko vaspitanja, obrazovanja, nauke, politike, upražnjavanja verskih obreda, stvaranja umetničkih dela do načina stanovanja i odevanja. Ne postoje jedinstveni kulturni obrasci koji bi važili za sve društvene grupe i periode.
