Kamp ili ...

Autor bealiever | 23 Jul, 2008

   Vreme godišnjih odmora je uveliko počelo, barem za one koji ih sebi mogu priuštiti. Neki od srećnika su se lepo smestili u velikim hotelskim sobama negde dole južno. Neki pak hladuju na "obalama lavora"... Ehhhh, more... Talasi sa mirisom pesme. Sećam ih se veoma rado

   Pre neki dan povede se razgovor o letovanju. Moja komšinica, mlada, poletna devojka, rešila da ide na kampovanje sa društvom. Njeni roditelji, inače veoma prijatni ljudi, usled manjka novčanih sredstava, bili su sasvim svesni da joj ne mogu priuštiti letovanje kakvo zaslužuje. Ali nisu bili baš ni za opciju kampovanja pod šatorom u ovo vreme... Usledilo je ubeđivanje i razlozi za i protiv. Nisam se mešala, to je ipak njihova stvar. Ali navreše sećanja...

   Moji roditelji su od onih koji svoju decu vuku svuda za sobom, na čemu sam im i dan danas zahvalna. Pa tako iskusih i slatke a i one gorke trenutke kampovanja pod šatorom.

   Još uvek mi lice miluju senke topola na vrelom letnjem suncu. Dve porodice, sa muškarcima ribolovcima na čelu, stigoše do Srebrnog jezera. Kao i uvek, moj otac je imao specijalno mesto za pecanje, samim tim i za postavljanje šatora. Tako, ne odosmo mi u kamp naselje, već pređosmo peščani nasip do velikog keja pokrivenog visokim, vitkim stablima. Kako su mi divno izgledala u tom prvom trenutku... Za kratko vreme, šatori su postavljeni, stvari raspakovane. Očevi već zabacuju danima pripremljane mamce, a mame i deca, pravac pešačenje do plaže, koja je malo dalje nego što se činilo iz kola. Prva tri dana divota. Kupanje, roštiljanje, uveče žmurke i kartanje uz svetlo fenjera. Deca kao deca, svaka novotarija dobro došla.

   A onda... dođe i taj dan, veoma sličan ovome danas. Jutro u zagrljajima vetra, koji se kao zahuktali ljubavnik oteo kontroli... "Mamaaa, pada kišaaaa" provuče se glas mog brata kroz huktanje vetra i Dunava. Ma kakva kiša, to Dunav malo prska... Sve jače, sve brže... Ne znaš sa koje strane pršti. A onda se sruči i sa neba. Prosto čovek da ne zna na koju stranu da okrene onaj vršak kišobrana. Ni kabanice ne pomažu. Kiša pada, pa ti se sve čini da svaka kapljica odskoči metar... Ko nije preživeo može se slobodno nasmejati. Kampovanje... hmmmm, neka hvala. Od onog jadnog šatora ostalo samo š   ...
   Sobičak ili kamp kućica, a tek pun pansion, to je praaaviii odmor   
Izađeš iz sobe, na doručak, tamo ti sve lepo serviraju, pa izvolte ovo, izvolte ono, pa jeste li raspoloženi da popijete nešto. Konobar sav na note, sa sve onom krpicom preko ruke i osmehom od hiljadu evrića, a šta misli na 45 u onom prsluku i košulji, baš me briga, sam je birao   ... Vratiš se, sobica sređenaaaa, kupatilo čisto, miriše.... a ne tamo neki skarambudženi wc od zadnje traktorske gume, pa samo gledaš dal' ćeš da propadneš u Dunav ili neki drugi vodeni svet.... A kada vršiš veliku nuždu, uz obavezno buuuuć, hteo ti to ili ne dobiješ i besplatno pranje....Sećam se te traktorske gume i dan danas.... Zavučena u nekakvo bodljikavo žbunje, (bio je i jedan mekolisti žbunić, ali nešto brzo je nestao, samo ne znam kako), kao ono, niko te ne vidi.. Malo sutra... Sa jedne strane čitav kamp i ako ne želi, gleda u tvoje du.... Hvala Bogu, posle one oluje taj improvizovani toalet, više nije postojao, osim ako nekome nije opet na pamet pala tako sjajna ideja...

   Bilo je tako nekada... sada su i kampovi visoko opremljeni. Imate i struju, eeeee, zamislite... A kako je nekada bilo lepo.... 

Demoni

Autor bealiever | 22 Jul, 2008

   Ponoć je davno progutala dvanaesti otkucaj klatna. Nema sna... Opet je pobegao i sakrio se u tamnim uglovima sobe. Utopio se u toj bezosećajnoj tmini bežeći od mene, kao da zna. Sa usana klizi mi pesma. "Nedostaje mi naša ljubav mila..." ... pevušim je njemu nadajući se da je isto tako on pevuši... tamo negde, daleko...

   Razmahujem rukama rasterujući demone tuge. One najstašnije, neumorne. One od kojih je i moj san pobegao... Ne vredi... Nedostaje mi njegov dodir. Njegov dah jos uvek stoji na mom vratu. Kao žaračem, usnama je utisnuo trag za čitavu večnost... Nema ga, ni ove noći... Znam, tamo je negde, mirno spava... a meni nedostaje ritam kojim diše. Više ne znam da dozovem san bez te muzike, tu su samo demoni tišine i samoće... 

   U ritmu pesme rađaju se reči kojima ubijam demone svoje duše...

 

I opet, znam,

doći će nošen vetrom 

sa dalekih mirišljavih polja

I opet, znam

doneće osmeh vredan

svih tih čarobnih boja...

Da kao duga posle

kiše pruži nebu

zagrljaj tih...

Ah,

nedostaješ mi ti...

da me vineš

daleko, najdalje od svih... 

Nedostajes mi ti

da poljupcem skineš

začarni krug

sa očiju mojih

I kao vilenjak iz priče

otvoriš vrata sreće..

Nedostaješ mi ti

da ti samo tiho šapnem

uz zvuk ove kiše

koliko volim

kada kraj mene dišeš... 

 

 

Stari kovčeg

Autor bealiever | 19 Jul, 2008

  Dan je nekako težak i tmuran. Kao i uvek, vreme izuzetno deluje na mene. Čitav dan sam provela uz računar, što iz obaveze, što iz puste želje da malo skrenem misli sa mučnine u stomaku zbog nekih tamo ljudi... Tako, čitajući postove naleteh i na Mmmilin. Pišući komentar, setih se nekih momenata i osećanja iz devojačkog doba. Sećanja su navrla takvom snagom da sam se začudila kako jedna reč povuče tako mnogo misli i osećanja.

   Heklanju me je nucila staramajka jos dok sam bila dete. Dok se konac odmotavao i kao čarolijom, među njenim prstima, pretvarao u remek delo, znala je da mi prica o tome kako su devojke nekada spremale sebi za miraz heklane stvari koje su čuvale u starim drvenim kovčezima. Drveni kovčeg... hmmm...

 

 

  

 

   Mala drvena škrinja tiho i neprimetno već čitav vek i duže skriva svoje tajne kraj donjeg dela isto toliko starog kreveta. Kao verni ljubavnici, nikada se nisu razdvajali, još od onog dana kada je moja prabaka došla u kuću svoga večnog pratioca... Izrađen od hrastovog drveta, rukom i dušom čukun-dede, još uvek zrači ljubavlju i mirom. Iz njega i dan danas miriše cvet lavande i stoje uredno spakovani ručni radovi moje prabake. 

   Imala sam nekih deset godina kada sam po prvi put zavirila u unutrašnjost te velike tajne. Baka, čija je majka bila prvi vlasnik škrinje, verno je čuvala sve njene stvari a i svoj miraz u njoj. Kao šesto žensko dete, moja baka je ostala u domu svojih roditelja, pa je starom kovčegu bilo suđeno da ostane gde jeste.  Tako je sve više dobijao na težini ali ne u onome materijalnom smislu, već emotivnom. Ručno rađeni ćilimi, peškiri sa narodnim motivima, vezene košulje za svečane prilike, venčanica ukrašena čipkom, narodna nošnja, groši ( onih par što je ostalo posle teških vremena)... Bila sam očarana, ma ne... začarana neznim potezima ruke koja je stvarala nit po nit svaku stvar iz te škrinje.

 

 

 Od tih starih običaja, malo šta je ostalo. Danas se miraz sprema ili u novcu, ili 'pak u nekom drugom materijalnom vidu od samih roditelja mlade... Danas većina mladih žena ne zna ni sta je heklica i kako se koristi, a kamoli da napravi neko svoje remek delo koje će ostati kroz godine da mlade naraštaje podseća na miris livada, ljubavi... Mene je moja baka na vreme naučila kako se to radi. Sada u toj istoj škrinji, kao zavet stoji par radova da moju decu i unuke jednoga dana podsete da čovek može dosta toga napraviti ako želi. Da treba ostaviti nešto za sobom kao trag, putokaz ka onima kojih više nema... 

 

 

 


 

 

 

 

 

Novo ruho i otkuda ja ovde

Autor bealiever | 18 Jul, 2008

Čudna je stvar kako ljudi mogu dosta toga, ako samo hoće. Ako samo nađu volje i vremena, lako savladaju sve prepreke, strahove i sumnje. A najgori su one sumnje i oni strahovi da smo mi sami nespremni na nešto. Zbog njih, često i ne probamo nešto u čemu bi bili sjajni...

Sećam se, a nije ni tako davno bilo, tog februara 2008. godine, kada sam po prvi put zakoračila u svet bloga. Zahvaljujući našem pesnički nastrojenom kolegi Vladici :), koga sam upoznala na meni omiljenom forumu, nadjoh se u Blog.co.yu svetu.  Prihvatila sam njegov savet da se pridružim jednoj golemoj, raznolikoj i pre svega prijatnoj družini, koja će komentarisati ono što napišem, prikažem... Vladice, ovim putem ti i zahvaljujem na tako dobrom savetu. Hvala ti :)...Ne, to je skromno... hmmm... hvala ti na lepim rečima, na savetima, na uvodu u ovo nebo šarenolikosti, mira, cunamija, ručkova, rima i stihova, bajki života...hvala ti za ovaj mir koji si meni pružio samo pokazujući prstom pravi smer.

 U početku, postojala je velika doza straha, nedostatak samopoverenja. Kao i svaki period prilagođavanja. Šta, kako, gde... Mali milion pitanja, a ko da mi odgovori? Nisam od onih ljudi koji vole da smaraju druge sa pitanjima i podpitanjem na podpitanje... Ali, neće mene jedan html da zeza :)), pa već znam dosta programskih jezika, savladaću i pospremanje bloga.  Vreme je prolazilo, pisala sam postove, kakve takve, a od preuređenja bloga nihc. Ali, evo, posle par pokušaja, mogu reći da sam sada delimično zadovoljna. Novo ruho je pred vama. Kako sam stigla do toga? Pa reći ću vam.

Upoznala sam dosta ljudi koji mi odgovaraju, ali isto tako i par onih koji se drze nekog svog sveta i svojih principa kojima odbijaju sve oko sebe. Ali, imaju i oni svoje malobrojne istomišljenike sa kojima se lepo slažu, što mi je ukazalo na to da se separacija i ovde odvija i to punom parom. Neka, ja čitam postova koliko mogu, ali najpre one od meni omiljenih autora. Jedan od tih autora je i meni možda najdraža blogerka Hyperka :). Posle bezazlenog verbalnog sukoba (kazem verbalnog zbog Vladicinog izazova na tuču posle mog komentara:))) sa nekim od blogera koji su pokušali da me atentiraju svojim mišljenjem, dadoh svoje podatke i msn adresu. Na tu istu adresu javi mi se i divna, natprosečno inteligentna devojka Andjela, tj. Hyper. Kroz priču i totalno opušteno objasni mi neke od osnova. Prosto me je iznenadila svojim postupkom. U jednom momentu, kada sam zaglavila upitala me je "Da li mi veruješ?". :))) Potpuno, bez predomišljanja, što inače retkoooo ko može da izazove kod mene, usledio je odgovor DA. Dadoh joj password i problem bi rešen za nekih deset minuta :).  Na osnovu onoga što je ona uradila usledilo je moje istraživanje koje mi je pokazalo da ovo u stvari i nije teško. Hyper, dušo moja, trebala bi da budeš profesor! I tebi dugujem zahvalnost, ali znam koliko si skromna :), pa ću samo reći: Narode, ako imate neku nedoumicu i problem, zamolite Hyper da vam pomogne. Ona je jedno divno, nesebično i hyperaktivno biće!:))

Upoznah ovde čitavu jednu porodicu, dobre i nerazdvojne drugare, ljubavlju očarane, ovim mislim na Baladaševića i one razočarane, koje neću spominjati da im ne uvećam tugu :), glavnu Domaćicu koja se trudi da nas sve ovako gladne nahrani, Stepskog Vučinu, hrabrog u potrazi za svojom Ramonom, nezno-roze Principessu78, malu srećnicu Tužnu, dobrotvora Sanjarenje 56, Altamodu, rečitu modnu revizorku, Donnu bonu, čak i sama Krilaanđela skinuta sa neba, pa onda mladog neiskusnog Glumca, i Mladog ukusnog Lukca i meni dragu umetničku dušu Pinokia.... ima vas još dosta, nemojte se ljutiti ako vas ne pomenuh, samo sam malo umorna :))), a i cimate me na msn :)))) znate već koji ste :)))

Sve vas volim :) 

 

  

Zauvek

Autor bealiever | 16 Jul, 2008

 Stara zapisana osecanja, vracaju se. Kao da se, necim podstaknuta, otvara fioka secanja i reci su tu, osecanja... ista kao i onda... Dok mirno spavas, sklupcan kraj mene, rukom ti prolazim kroz kosu i posvecujem ti jos jednu rec... zauvek...

 


 

 

Udahni mi poljupcem taj zadnji dah zivota.

Toplim rukama grej moje telo,

milimetar po milimetar...

Dok se svila uvija

nemirni vetar duva kroz odaje

gde su nekada bile misli. 

Stani...

ne zelim da prestane, nestane...

Zelim taj osecaj za citav zivot da zadrzim.

Blizu si i znam da ti otimam srce,

ali ti si moje oteo davno.

Ne zameri, ja sam sada tvoja, zauvek...

Dok Mesec zracima

pesme pise zvezdi Danici

rima tvojih dodira

nize se u postelji i uzdize

moje misli ka nebu...

Dotakla sam zvezde

sa tobom, kraj tebe...

zauvek...

I kada meseca vise ne bude

ni one zvezde (za)vodnice 

ti ces postojati samnom

negde, nigde, svuda... 

Zauvek... 

Koliko te volim

Autor bealiever | 15 Jul, 2008

  Pitao si me koliko te volim... Volim? Ne.... ja zivim za tebe, od tebe, postala sam potpuno zavisna. Sta bih ti dala? Samo dah, pogled, zagrljaj... Onu zvezdu padalicu sto je pala kada smo se prvi put pogledali u oci, onako opijeni nekim cudnim mirisima.... Sta bih ucinila? Bolje me ne pitaj, jer spisak bi bio predugacak...

   Kako da opisem ono sto osecam kada reci za to ne postoje. Ne umem... osecam da su mi te iste reci na vrhu prstiju, ali opet ostaju tu kao tajna, od svih sakrivena. Nikako dovoljno jake i naciljane, nikako srecene i dorecene... Samo srce i dusa onoga ko iskreno voli zna tu tajnu i cuva je. Da... Cuva i pored prica i pored slika, ljubav ne izlazi iz nas. Skriva se, ne dozvoljava da je iko dotakne i uprlja... to je ona prava, dragocena, jednom ispunjena zelja, zazeljena od male zvezde padalice... 

 

Mogu li da sanjam

na tvom ramenu

najlepse price,

Mogu li da uzmem

iz tvog oka tu iskru

sto plamti dirljivim sjajem...

Dopusti da ti pruzim

najlepse trenutke,

dopusti mi da te uzdignem 

iz trnja i spustim

na najmekse zvezde...

U rukama mojim

bices kao kap vode

cuvan usred pustinje

U ocima mojim

bices poslednja slika

kada zaspim... 

 


 

Zimnica

Autor bealiever | 12 Jul, 2008

Ovim postom ne zelim da pariram domacici, jer sve smo mi mlade i malo starije zenske, domacice, htele mi to ili ne :)


 

Pasterizovani krastavcici



Drage moje, ako volite kisele krastavce a ne zelite svaki dan da ih kupujete po 'astronomskim' cenama, postoji nacin da ih pasterizujete tako da ce biti i lepsi i ukusniji, a Boga mi i zdraviji nego li kupovni (barem cete znati sta je unutra).

Kao prvo, potrebne su vam citave (ne naprsle tegle) i zdravi i odgovarajuci limeni (nikako plasticni) poklopci za iste. Zatim velika i plica serpa, tako da u nju stane vise tegli obmotanih krpama. Tako spakovanim teglama voda u serpi dolazi do linije poklopca. Upravo zbog toga, tegle moraju biti iste dubine, radi dobre pasterizacije u toku postupka.

Od materijala je potrebno:

5 kg krastavcica kornisona

1,5 lit vode

0,5 lit bipovog sirceta

4 kasike soli

5 punih (na brdasce) kasika secera

1,5 kesica bibera u zrnu (moze i sareni)

malo mirodjije (ako ne volite ukus mirodjije, ne morate je stavljati)

5 gr konzervansa

ovo je materijal za 20 tegli od 1 kg.

Sve osim krastavaca i konzervansa prokuvati i ostaviti da se ohladi. Hladnom tecnoscu naliti poredjane krastavce u teglama. Kada redjate krastavce, pazite da ih ne pritezete preterano da se ne bi sprstili. Na vrh svake tegle sipati malo konzervansa.
Vazno je da tegle ne dobiju vazduh u toku kuvanja, jer se krastavci promene i omeksaju, pa iz tog razloga, tegle zatvarati odgovarajucim poklopcima, otpornim na visoku temperaturu.
Zatvorene tegle poredjati u loncu cije je dno oblozeno krpom. Izmedju tegli, takodje staviti krpe da se u toku kuvanja ne bi lupale jedna o drugu. Zatim u lonac naliti hladnu vodu u visini do poklopca tegli. Nikako preko poklopca. Staviti da se kuva na tihoj vatri.
Kada voda provri, kuvati 10-15 minuta, zatim skloniti sa vatre i ostaviti da se hladi, ne vadeci tegle iz lonca. Ukoliko izvadite tegle pre nego se ohlade, doci ce do nagle promene temperature i tegle ce uvuci vazduh.
Hladne tegle staviti u ostavu. Ne jesti prvih 5 dana zbog dejstva konzervansa.

Domacice, tema za tebe :), valjda ces komentarisati :)

ostalima, prijatna zimnica :) 

SEX JE...

Autor bealiever | 11 Jul, 2008

 Na jedom od mojih omiljenih foruma, naleteh na novootvorenu temu pod nazivom "SEX JE...". Zastala sam na momenat, pitajuci se sta je sex zapravo. Procitah misljenja ostalih ljudi... hmmm... ima se tu sve i svasta videti, razmisljanja, raznorazna... Pa resih i ja da napisem svoje misljenje.



:

PočaljiNaslov: Re: Sex je... 

  

Sex....hmmmmm

Sex, draga moja deco, to vam je jedna veoma ozbiljna i komplikovana stvar.... Diskutabilna, naravno. U zacetku, sex je bio osnova egzistencije jedne vrste, ali kako smo mi sami evoluirali, tako je i sex rastao sa nama. Sada nije vise nacin na koji se nasa vrsta produzava, vec je jedna velika, neiscrpna igra.
Za vreme pagana, sex je bio nacin na koji je iskazivano postovanje i docek nove godine, kada su vrhovni svestenik i svestenica Priorata za vreme ravnodnevnice, sredinom marta, vodili ljubav u centru dok su ostali clanovi u zanosu igrali oko njih. Zene sa belim, muskarci sa crnim maskama.Taj cin se zove Hieros Gamos, sto na starogrckom znaci 'sveti brak'. To se smatralo duhovnim cinom, a sam orgazam kao vrhunac molitve. Kako ljudi danas gledaju na sve to? Mnogi bi isti taj cin nazvali perverzijom ili orgijama....

Ovaj obred su sprovodili i egipatski svestenici i svestenice u cast reproduktivne moci zene.
Kama-sutra? Poze, pokreti, dodiri, pogledi.... sve je tu lepo objasnjeno, sam sex . Malo oporo zvuci kada za Kama-Sutru kazem sam sex, zar ne? Ipak, svako ko je imao hrabrosti i usudio se da pokusa da izvede neku od poza iz iste, sigurno je naisao na nesto novo i zanimljivo. 

Vodjenje ljubavi, pocinje pogledima, pricom koja sve dublje zalazi u intimu, nestasnim dodirima koji vode do telesnog kontakta kao vrhunca veze dvoje ljudi. Bilo ko ko kaze da brak bez sexa uspeva, laze! Ovim mislim na zdrave, ljude koji su jos uvek u snazi Wink

Sex su i tajni dodiri od kojih se koza jezi i pogledi koji svlace, sex je i glas koji ti ne izlazi iz glave jer prosla noc nije bila ni malo mirna.....
Sex je zivot svih nas, priznali to ili ne....

 

 

 

A sta vi kazete?_________________

Brucos, po drugi put

Autor bealiever | 2 Jul, 2008

  I ovog jutra probudih se pet minuta pre zvuka zvona. Pitam se, zasto uopste navijam taj budilnik, kada ga nikada ne sacekam da zazvoni. A bas mi se svidja pesma "Hotel California"...

  Uzasna glavobolja i bol u ledjima i vratu....hmmmm, jucerasnji dan je bio tako naporan. Jurnjava po bolnickim blokovima, cekanje, cekanje, cekanje... Gledam se u ogledalu, onako naduvena od bolova i spavanja, cupava...

'Katastrofa, pa ja danas polazem prijemni...', ta misao mi najezi svaku dlaku na telu, mada ne znam zasto... trema? "Ma daj, prosla si sve to vec jednom" , ali tada sam bila mladja, naivna, a i nije mi bilo tako vazno kao sada. Znala sam da ce mozak aktivirati uzbunu, mada sam se tesila da cu proci bez toga.

  Napolju, nebo se nesto namrstilo, resilo da malo bojkotuje, a vrucina udara inat... Cini mi se da cu se udaviti. Izlazim iz kupatila i stavljam kafu, automatski, bez razmisljanja. To radi ona zelja za budjenjem, pa se cesto vratim u kuhinju da pogledam jesam li uopste napunila lonce vodom.  Deca spavaju. Otkada je poceo raspust, njih dvoica su se bas raspustili. Ne vazi onaj moj zakon u devet u krevet, polako pomeraju granicu sve do jedanaest casova. Mislim se, neka ih. Neka uzivaju sada, citavog zivota ih cekaju samo obaveze...pa barem da imaju secanje na igre sa decom na ulici, onako kako smo se mi igrali kada smo bili mali.... hii hii hiiii, lopova i pandura, hajduka, partizana i nemaca.... Kada se samo setim, bili su to tako lepi i bezbrizni dani. Neka ih... 

  Probudila sam moju dusu, da zajedno popijemo kafu. Ko zna kada cemo se opet videti... Razgovaramo. Kratko vreme, ali dovoljno da i pogledom jedno drugom kazemo sta imamo. "Volim te duso..." 

  Pusti me je da prodjem ispred njega kada sam zacula dva pljuuuuusssss, cangrrr, cuuung, rrrrrrr..... smeh. "Ne okreci se!" Sta ne okreci se, kada sam bila sva mokra. Dobro, ne mokra do gole koze, ali isprskana, ljudski... Moja svekrva stoji i drzi se za stomak, a on juri plasticnu flasu i serpicu niz stepenice... Presvlacenje, ne dolazi u obzir, ne vracam se u kucu. Ipak sam ja sujeverna.

  Vozim ga usput do terminala, gde se pozdravljamo, na vec uobicajen nacin... "srecno" izgovorio je sa osmehom. To sto je rekao i kako je izgovorio, znacilo mi je vise nego dve tone vode prosute zamnom. Volim ga, zato sto je uvek uz mene, drag mi je jer me podrzava u svakoj mojoj odluci, obozavam ga jer mi je najbolji drug...

   Stizem u skolu i penjem se na sprat. Vrata od sale otvorena, a ispred njih stoji jedna gospodja u belom. Gledam je, drzi veliku rolnu papira kao i ja. "Hmmmm, ipak nisam najstarija..." pruzih joj ruku uz osmeh, a ona malo iznenadjeno odgovori pozdravom i ispruzenom rukom. Davno sam naucila da se osmehom otapa i najdeblji led. Razgovoru se uskoro prikljucuje jos ljudi. Svi smo tu iz istog razloga. Slusam price o tome ko je kakve veze povukao... Sta da kazem? Cutim... a toliko ljudi je htelo da urgira za mene. Neee, ja sam ta koja se upisuje, a ne neki tamo. Ako za sve ove godine rada ne mogu da uradim crtez postavke za tri-cetiri sata (koliko traje prijemni), necu ni da se upisujem!

   Odlazimo na kafu u dnu skolskog hodnika, gde se nalazi kafe. Upoznajem devojku iz Uzica sa kojom mogu da vodim kvalitetan razgovor. Zavrsila je srednju umetnicku i poseduje odlicno znanje. Osecam da ima i dosta talenta. Ulazim u salu posle pola sata i nalazim mesto koje mi najvise odgovara. Svuda u krug su poredjani stafelaji a uz jedan zid stoji postavka. Na skolskom stolu stoji bordo draperija i skolska stolica prekrivena tegetnom draperiom. Ispred stolice odlivak zenske glave u grckom stilu, sa njene desne strane keramicka vaza (inace prava opticka varka za neiskusne),a sa leve strane biste bokal u klasicnom stilu sa pozlatom. Tu negde, ispred stoji i glineni limun ofarban u plavo. "Kuukuuu, ko ovo da nacrta", javi se iz mene ona ista kukavica koja mi nije dozvolila da upisem akademiju. "E, neces vala. Ima da sednes i da uradis kao nikada do sada..." javi se ona moja jaca polovina. Hvala Bogu i sunce zna kada treba da izadje pa mi je najbolji pogled bio slobodan. Tako se onaj bokal, koji mi se uopste nije dopadao nije ni video, samo malim delom je izvirivao iza biste.

   Dvoje profesora. Jedno moja koleginica iz udruzenja slikara a drugi vajar, inace poznanik i saradnik mojih roditelja.... Samo mi je to trebalo. Sada em cu morati stvarno, stvarno da se potrudim em ce posle biti da sam imala protekciju. Suste papiri, lepljive trake, postavljaju se na platoe na stafelaima... Sa prvim dodirom sa ugljenom svaki strah i sumnja su se izgubili. Bio je to moj svet, moja teritorija... Sa svakim potezom crna boja se pretvarala u linije skice koje su, potom, prelazile u osencene delove biste, duboke pozadine draperije i obline vaze.... moje samopouzdanje je raslo, ali isto tako rastao je i intezitet straha i nezadovoljstva kod vecine ostalih...Profesor je prolazio i komentarisao radove, svih, osim mog... Zaustavio se iza mene i naslonivsi se na prozor cutao je. Morala sam da se okrenem. "a ja?" , zapitah, "Sta Vi, koleginice?", "Pa imate li nesto meni da kazete...." upitah opet, "idite kuci ili uzmite drugi papir, da vam ne bude dosadno...." rece i nasmeja se "Sta imam ja Vama da pricam?", dvosmisleno, nema sta....

  Zavrsila sam za nekih pola sata do cetrdeset minuta, sa sve pus pauzama i zagledanjem ostalih radova.  Posmatrala sam sta ostali rade. Pa oni jos nisu ni postavili, nesigurnost, ukocenost, potez-gumica, potez-gumica.... nema papira na pojedinim mestima, rupe... Stizem do devojke iz Uzica. I ona je zavrsila. Divan crtez, uradjen sa znanjem i talentom. Nas dve odlazimo na kafu i razgovor. Uzivam, razmisljam.... Posle neka dva sata razmenjujemo telefone i krecemo. Profesorka mi mahnu iz hodnika. Prijemni je zavrsen. "Molim te, reci mi, kada su rezultati" zapitah je, "Ma ne brini, ti i ova devojka ste prosle sigurno...." pricala mi je jos nesto o muci pojedinaca da naprave nesto od svog crteza, o nesigurnosti..... "Prosla sam....ponovo brucos...." odzvanjalo mi je u glavi ..."Dodji na upis osmog, pa se vidimo..." rece ona. 

Brucos, po drugi put....