Čuvajte se, bakice napadaju...

Autor bealiever | 29 Sep, 2010
Na sanjive oči pade mi zrak sunca, budeći me iz jednog od onih lepih snova… Još uvek sanjam i u snovima gradim ono što ću preneti na javu. Napolju divan, jesenji dan, okupan užarenim bojama. Drveće, umiveno blagim vetrom, zapeva još jednom pesmu života.

Ustadoh korakom napred u taj, reklo bi se po početku, savršen dan. Doručak za klince i topla šolja opojne kafe u ruci...Napolju baštenska garnitura na suncu, koje se još uvek bori da ogreje travu i preostalo lišće na starom oraju...iskoristiću još ovo malo toplih dana da uživam u svojoj bašti. Na pamet mi pade da bih baš mogla da pokupim svo to lišće po dvorištu... Prijala bi mi mala relaksacija... tako i bi.

Sa ulice dopire žamor dece... savršena igra detinjstva. Zvuk kamiona opomenu me, ponedeljak, dan kada đubretari obilaze i moj kraj. Jeste da smo u ovom komšiluku tek nepuna dva meseca, ali već smo se uhodali u rutinu svakodnevnih aktivnosti. Požurih po kantu i kesu sa đubretom, ne bi li ih postavila bliže ulici i vidnom polju, kratkovidih radnika JKP-a.  Na obodu dvorišta, do ulice, neograđena travnata površina. Dva štenca jure svoje repove, kao da se takmiče koji će prvi stići do cilja u toj beskonačnoj igri. I oni su tek deca...

-Komšinice, kako ide? Oglasi se starija gospođa iz susednog dvorišta. Iskreno, taj stariji bračni par,  jedine su osobe sa kojima sam u kontaktu od kako smo se doselili.Prvi su nas posetili i poželeli nam dobrodošlicu. Oseti se odmah, ono staro, domaćinsko vaspitanje i izlazak u susret... Retki su takvi ljudi i valja ih imati makar za komšije.

-Dobro je teta Zoro. Hajdete na kafu, taman sam sve završila.

-Ne znam zašto ih nema; reče žena, misleći na đubretarce; izgleda da su opet svratili na koje pivo kod komšije...

-Neka, rekoh, doći će već oni, hajdemo nas dve da se malo opustimo uz kaficu.

Slušajući priče o njenoj deci i unučićima koji su daleko, razmišljala sam o životu tog bračnog para. Nedaće koje su prošli skupa, ojačale su ih i učvrstile njihov zajednički život. Iz misli me prekide njen zabezeknut glas...

-Vidi, vidi je samo... kako je nije sramota. Šta je sa tom ženom!

Okretoh glavu putem pogleda komšinice... Božeee... ne mogu da verujem. Žena iz kuće preko puta, uhvatila lepo onu moju kantu sa smećem i kesu, te onako, besno pobaca sve po uredno pošišanoj travi i besno se okrenuvši odmaršira preko ulice ka svom dvorištu.

Već se jednom desilo da mi preti kako će mi glavu razbiti stavim li đubre ispred njene kuće!? Njene kuće?  Pa rekla bih, osim ulice, između naših dvorišta ima još jedno tri četiri metra razmaka. Pobogu, zar je dotle došlo da ne smem u svom dvorištu raditi sasvim normalne stvari... Dreka i vika su me uvek uznemiravale... mada ne poznajem nikoga ko u njima uživa i praktikuje ih iz zabave. Barem do ovoga dana nisam... E sada je preterala, pomislih, već besna...

-Komšinice, izvini me na trenutak, samo da sklonim ovo što dotičnoj smeta.

Ustadoh, ostavljajući iznenađenu ženu da sedi sa mojim starijim sinom. Silazeći niz stazu za kola, već sam smišljala kako da ovoj Gospođi saopštim da mi ne brlja po đubretu, a da opet ne dođe do svađe. Suzdržavajući bes i samo gađenje na prethodni postupak ove žene, dohvatih onu kesu i kantu i dozvah je;

-Komšinice, jeste da se nismo ni upoznale, ali, samo da Vam kažem, ovo nije u red...

Tog momenta, videh je kako se kao besan ris okreće, grabi nekakav polomljeni crep iz nezagrađenog dvorišta i baca.... Tup... jooooj, moja noga... Ne mogu da verujem šta se dešava... Ona, već bakica u svojih pedesetak i nešto godina, ne trči, već leti ka meni, sva čupava, raširenih ruku i ispuštenih kandži... Sitne oči crne kao sam mrak, a usta tanka, puna poganih reči... Još uvek ne verujem, ne mogu da dopustim sebi da shvatim da ima takvih ljudi, da govori to što govori i da me besno grebe po licu, očima...

U svoj toj nesvesti, pokušavajući da se probudim iz košmara, još i padoh na leđa... negde, iza sebe, čuh sina kako počinje da plače... E SADA JE STVARNO DOSTA!!! Pa gde si mene našla!? Podigoh se sa sve njom na meni, onako ludom i van kontrole. Zgrabih je za potiljačni deo vrata u želji da joj nogom razbijem nos... Aliiii... deca... Pomislih na svoju decu, na probleme koji bi mogli proizaći iz slučaja da je povredim... Pustih je u tom napadu uzročno-posledičnih detalja... Džabe svo znanje i iskustvo u borbi 1 na 1, kada Vas napadne jedna bakica! Šta da joj radim... Misli su mi letele kroz glavu, a u telu životinjska želja za samoodbranom. Ne čuje ona mene kako joj govorim da se smiri, ne čuje i ne vidi ništa osim nekog ludačkog poriva da povredi...

Ko bi rekao da bakica ima toliko snage u onim svojim valjuškastim rukama. Vala i nokte bi joj trebalo skresati. Osetih kako mi se nešto toplo sliva niz lice... vid mi se zamagli crvenilom. Bol... Jednim pokretom, već bez ikakvih misli u glavi uvih joj ruku na leđa i ponovo je uhvatih za vrat. Želja da joj nanesem bol postade jača od mene same. Već sam je videla kako nosom pobada u travu... Ali, dugački zvuk sirene automobila povrati me. Ostadoh onako ukočena sa njom, već nepokretnom od stiska, u rukama. Proklinje i kune, a ne zna ni koga, a verovatno ni zašto... Moj dragi je stigao kući... spas u zadnji čas.

Čini mi se da se ispod onog zabrinutog izraza lica vrištalo od smeha... Malo me je i zabolelo kada je prvo pogledao je li baba čitava... a onda kada mi spusti ruku na lice, shvatih da bi joj upravo on mogao zavrnuti šiju...

Međutim, gospođi izgleda nije bilo dosta, pa napade opet... Pljaaas, senu pesnica i zavijori se tišina. Pojavi se i Gospodin Bakica odnekuda. Ponosan građanin ovoga grada a i ove države od nedavno. Gledao čovek sve kroz prozor i navijao, pa sad kada se pojavilo i nešto muško, red je bio da izađe, ne bi li snage bile jednake. Poče nešto da mumla, da me proziva... Tu dođoh do daha, dosta više uvreda na moj račun...

-Čekaj bre! Odakle si ti? Znaš li uopšte kako se ja zovem, a kamo li nešto drugo? Šta vi narode zamišljate da ste, odakle ti bre pravo da mi uputiš i jednu reč, a kamoli da me prozivaš?

Tu će ti njih dvoje, mi smo ovde došli (Bogte pitaj odakle), te mi smo ovo kupili, napravili, ne možeš ti tako, ovo nije tvoje, ti si samo stanar! Ma daću ja vama stanara. Jel ja plaćam svoje troškove, da li sam ja luda pa da ti dam i u kuću da mi uđeš i diriguješ, samo zato što se ovo imanje ne vodi na moje ime? Ovo je moj dom, ja tu živim! Mooojeee! Rođena sam u ovom gradu, i moji roditelji i moji dedovi, a ti si došao iz pm pa prisvajaš i što nije tvoje... Već ja pređoh, onako iznervirana i na porodično stablo. Videvši da imam posla sa budalama koje prete i oružjem (a sigurna sam da ga imaju), okretoh se i pozvah policiju. Bolnički zapisnik uredno izvađen, tužba sledi...

I zainatih se, čik da je vidim sa ove strane ulice...

Pitanja

Autor bealiever | 13 Maj, 2010
Otvorena pitanja stoje. Ponavljaju se iz dana u dan, svirepo iz prikrajka posmatrajući svoje žrtve. Mali znakovi interpunkcije na krajevima reči, misli, vrcavo štipaju mozak. Šta će biti, šta bi bilo kada... Vidim nas kako tražimo odgovore na ono što se nikada neće ni pitati. Pravimo pitanja kako bi izbegli bol, nesigurnost, strah... ali upravo odgovori koji se javljaju na imaginaciju, koju opet sami stvaramo, rađaju ono od čega bezuspešno bežimo.
U krug, u krug, u krug... sve dok mi se ne zavrti u glavi... sve dok me ne ošamuti vrtlog solucija,mogućnosti i prepreka na putevima života. Hvatam sebe kako povlačim potez na večitoj šahovskoj tabli, drhtavom rukom, strepeći od planova one suparničke strane... Jesam li dovoljno razmislila... Odgovor će vremenom uslediti. Ostaje mi samo da čekam...
Mefijantni um ne da mira. Itražuje, goni me kao kakva zver. Ne smem završiti šćućurena u nekom grmu, moleći se za spas, nadajući se nekom čudesnom spasenju. Ispravljam se, suprostavljam i borim. Borim se sama sa sobom.

Parčići puzzle

Autor bealiever | 4 Maj, 2010
...uvek postoji ravnoteža, samo je pitanje šta se to ravnja. Naravno, naša unutrašnjost, podsvest, emocije čine glavnu ulogu u tom postizanju ravnoteže. Nekako se po tom pitanju uvek vodim principima feng shuia i samog Tai Či simbola.
Stvarnost i nestvarnost su iluzije podjednako jake. Nalaze se unutar kruga fiksnih granica, koji je u stvari naše biće. Granica između njih nije fiksna, samim tim sinteza koju ove dve iluzije stvaraju zavisi od nas samih. Da li živimo u stvarnosti protkanoj maštom ili u mašti protkanoj stvarnošću... opet, samo od nas zavisi.
Sa pogleda elektromagnetizma, svi mi i sve oko nas su elektromagnetni talasi. Vazduh takođe, ali ga ne vidimo. Znači, ako nešto nema opipljiv oblik, koji oko može da zapazi ili naš dodir da oseti, ne znači da ne postoji. Vizualizacija je veoma važna stavka u našim životima. Mišljenja i osećaji koje dovode do vizualizacije (zamišljanje u glavi) objekata, osoba, čak i događaja, ne ostaje tu u nama. Talasi koje mozak odašilje u tim momentima šire se, šalju informacije koje imaju povratni efekat. Stoga, da li živimo u stvarnosti ili nestvarnosti, individualno je pitanje...
 
 
...Predeš u mom naruču.Tek povremeno zabiješ kandžu u dušu, lascivno posmatrajući tu crvenu boju ljubavi... Dokaze tražiš, oplakujući svoju nesreću, nepoverenje... Boli, ali ćutim. Mimika me neće odati... Opraštam ti sve... od tuge, suza, preko pokušaja zaborava do ovih reči ogromnih i teških kao stene. Boli, ali ćutim... Tek reči mi iz grudi tunjaju, ne shvataš jer... ne veruješ, bolje da ne govorim. Predeš... ujedeš... Strah te goni. Strah od samoga sebe. Čekam da prođe, čekam da shvatiš,a znam da nikada nećeš...

 

... U traganju za samima sobom često se izgubimo u svetovima drugih ljudi. Jednostavno zaboravimo šta smo ono hteli... Tako napravimo zastoj u svojim glavama i strah od izgubljenosti počinje da jača. Zapravo taj početni jek, pretežno i ne prepoznajemo kao sam strah, već ga nemarno svrstavamo u jedan oblik uzbuđenja nečega novog što nas opčinjava i predajući se stihiji tih novih, jakih osećanja, gubimo tlo pod nogama. Sam pad nas plaši, kao i neverica da smo slabi i podložni tuđim uticajima... Često ubeđeni u svoju jačinu i nepokolebljivost, gubimo upravo to isto ubeđenje pri udarcu glavom u neki zid, bez obzira koji on bio po redu....

:)

Autor bealiever | 1 Maj, 2010

   Napokon, topli prolećni dani. Svežina u vazduhu i sunce preporađaju telo i dušu. Snaga ulazi kroz svaku poru kože i ona dobra volja greje telo. Koliko samo volim pesmu ptica i razigrane glasove dece... Čitav svet nekako drugačije, lepše izgleda dok Sunce greje.

   Jutrima se budim sa osmehom jer upravo i večeri ispraćam isto tako. Pre neki dan svojim godinama doturih još jednu. Starija sam za godinu po nekim kalendarima, a iznutra sve mlađa... Zanesem se tako svojim raspoloženjem pa zastanem na trenutak i prestravim se od jeze koja protrne mojim telom... ne, nedozvoljavam lošim mislima da prekinu niz osmeha. Mi smo ti koji grade svoj život i ja, kao jedinka, neću dozvoliti da suze ikada više vladaju mojim danima. A i ON je tu, uz mene i ova dva mala, ponekad nesnosna bića, pa i kućna prinova, novi verni drugar Meda... Osmeh ponovo počnje da stoji na temeljima mog života i ovoga puta ne dozvoljavam mu da me ikada više napusti... 

Još jedan deo puzzle

Autor bealiever | 13 Apr, 2010

   Negde u daljini čuju se usnuli jaganjci... dišu i tek kroz san, uz toplu mekoću svojih majki, meknu, promeškolje se i nastave svoje bezazlene snove. Vetar fijuče, nosi kapi hladne, prolećne kiše, dremežljivo otpevava tonove svoje pesme, milujući krošnje i krovove...

   U ruci držim olovku sa kojom više ni sama ne znam šta bih. Pisati, crtati... možda zabeležiti još koji tren svoga postojanja... Nije mi baš ni do čega. Kao da sam se potrošila pokušavajući nešto da dokažem sama sebi. Šta? Nemam više poima... Ideje lebde u vazduhu, ali tu i ostaju. Lelujaju onako nesažvakane, metamorfirajući jedna u drugu, ostaju nezabeležene. Od njih ostaće samo senke da me ponekad cimnu, podsećajući da su nekada postojale... negde... Opet uviđam da sumnjam u sebe i ono što mogu, ono što želim. Valjda nemoć da bilo šta trenutno i odmah promenim, čini svoje. Plaćam ceh enormnih želja i ponovo padam u unutrašnost sebe. Survavam se naglo i nezaustavljivo, ali, nikako da dočekam dno... Osećaj kao da se zadržavam na pojedinim spratovima svoga života, zagledajući kroz prozore, ne bih li našla nešto za šta bih se uhvatila i rekla... ehhh, biće bolje... A dok ne bude bolje, radim, maštam i gradim svoju šarenoliku puzzle kroz sitnice, detalje kao što su... pa evo vidite i sami...

 

Vaza proleće - glazirana keramika

   

Bik - glazirana keramika

....
 

 

 

 

Samo kockica četvorodimenzionalne puzzle II

Autor bealiever | 9 Mar, 2010

 

   Okreće se vreme i prostor oko mene. Utrnule misli  komešaju se ne bi li povratile pokretljivost. Zbunjena sama sobom i tobom stojim nad provalijom. Više ništa ne znam. Kao da je onaj trn prerastao u gredu pa me svom silinom lupa po glavi... ovoj ludoj glavi... Kuda, kako, šta... Svaka pomisao počinje ili se završava jednim od ovih pitanja. Ko sam ja više, šta zaista želim, kako do cilja... Ko si ti, moj spas ili moja osuda... ne znam. Intuicija miruje, ne govori, ne upozorava... ćuti. Kako me samo to nervira! Govori nešto! Bilo šta! Sada slušam, osluškujem... ni reči... Ćuti kučka, baš sada kada mi je najviše potrebna... 

Volim te, znaš to... a znaš li koliko plašim se? Ne tebe već sebe... više nego ičega na svetu. Ja imam moć da ubijem ili u nebo dignem ovu dušu. A opet u tvojim rukama čučim... Očekujem mir, dodir... očekujem sve ono za čime jedno biće žudi -ljubav, jednu, pravu, iskrenu, za ceo život... Onu koja daje i uzima. Luda sam verovatno, ali luda od čega?  Ćutaću i dalje i čekati. Možda poneka reč izleti na belilo papira, tj. šljašteću površinu monitora i kaže delić onoga što nosim u sebi. Možda i shvatiš, a možda i ne... Ćutaću i nadati se da će sve biti...

Samo kockica četvorodimenzionalne puzzle I

Autor bealiever | 7 Mar, 2010
Otiru se boje ljubavi, ostaje mutna mrlja na mestu gde smo bili... Fotografije čežnjivo prate svaki pokret oka. Kao da pomamno mole da se pogled zadrži na svakoj od njih, da ispipa svaki detalj okovan sećanjima. Suze umivaju likove na njima, opraštajući se sa osmehom, zamišljenim, nekim tamo očima...
Čemu tolika ljubav, emocije koje ruše sve prepreke, energija jaka kao sam kosmos, kada dođe kraj... Možda u tome i jeste problem. Možda sam volela isuviše jako... možda je moja ljubav, ovakva od mene nuđena i data, isuviše brza, a samim tim i nepodnošljiva, prezahtevna. Dajem sve, ali i uzimam isto toliko...
Ne patim više. Lečim se prividnim zaboravom, čuvajući dragocene uspomene kao besni zmaj devojku u vrhu kule. Živim... osmehujem se, dišem vazduh, sakupljam nove mirise... U srcu, rodiće se nova ljubav, potreti staru ne bi li telo i um preživeli. Odbrambeni mehanizam nas samih. Ali tragovi ostaju. Pitam se, šta bih učinila da mi se vratiš... Više ne znam. Povreda koju nosim na srcu nikada neće srasti. Pekla bi me rana svakim tvojim dodirom, izjedala bi me sumnja u trajnost tvog novog boravka, tu u meni, svakim pogledom... A nekada, ne tako davno, zamišljala sam nas. Zamišljala sam kako te gledam dok čitaš novine ili neku knjigu, za neko daleko vreme od sada. Okrenuo bi glavu i pogledao me sa pitanjem zato te tako posmatram... Ponavljalo se sve ovo u mom umu milionima puta. I uvek bi bio isti odgovor. Volim te. Ali, proste su reči da bi opisale šta se iza njih krije... svu onu zanesenost, polet i mir koji se nalazi u njima...savršenost osećanja. A sada, ništa. Nema više nada za nas. Mrtve su. Ne verujem u reinkarniranu ljubav. Opet, neki trun mi bode dušu, kao trn u prstu. Verujem li sebi? Verujem li u ove misli... Plašim se, pojavićeš se i opet srušiti moj svet. Plašim se da ti opet neću odoleti i da će srce nadvladati um. Plašim se da mi nanovo ne poremetiš moć rasuđivanja samo pogledom... Ali, nemoj likovati, mali je taj strah i borim se protiv njega.
Koliko god intuitivni bili, šta će biti, nikada nećemo znati do onoga momenta kada se sve desi....

Možda su moji snovi suviše jaki i veliki da bi bili deo ove stvarnosti..
a možda je i ova stvarnost samo mali delić mojih snova...