Bilo je to jednom davno, negde na brdovitom Bakanu... ček, ček, ima neki datum ovde... Da, znači, bilo je to jednom, ovaj... 11.02.08. na našem malom, brdovitom Balkanu kada je jedna uplašena "devojčica" upala na BLOG, nekada co.yu, danas ponosni .rs :).

   Iskreno, tada nisam imala poima šta prvo da radim, kako i gde.... Zbunjenost je trajala nekih 2-3 sata, sasvim dovoljno da par iskusnijih blogera priteknu u pomoć :). Danas se neki od njih retko pojavljuju ovde, ali ipak, znam da su uvek tu... negde, pomno motre... :))) Ajde sad, recite, popravih li se barem malo sa pisanijom u odnosu na početak? :))

   Evo me sada sa nekih 118 postova, oko 2000 komentara, 11 kategorija i nekoliko prijatelja  više :). Divim se ljudima i njihovim mislima, svakodnevno. Delim svoje emocije i poglede sa vama, nailazim na razna mišljenja, osmehe, negodovanja.... Prija, ali stvarno! Hvala vam svima, što ste tu, što mogu da vas čitam, što vi čitate... 

 Dosta trućanja, rođendan je, a kada je rođendan, tu je i obavezna čokoladna torta :)

 

 

 

Svitanja ljubavi-
okrnjena slika;
zamagljeno ogledalo duše
ćuti...

Na jastuku naših snova
okrećem glavu,
tražim tvoj lik;
utisnut još stoji...

Kad dođe vreme
doći ću, rekao si
Zamagljeno ogledalo duše
ćuti...

Zaboraviću te,
ne idi,
sada drži me...
zaboraviću te...

dodirujem obrise,
živim-
umirem,
plašim se
zaboraviću te
a opet,
voleću te...

Vreme... nanovo se vraća taj termin, smišljen od strane "sveznajućeg" homosapiensa, ili bolje reći homoludensa, nagoni na razmišljanje, preispitivanje... Da li vreme uopšte postoji? Nešto što je sam čovek, u svojoj malenkosti i potrebi da sebi objasni izvesne promene, naturio čitavom svom rodu. Sekunda, minut, sat, dan, mesec, godina... ograničavajući faktori koji sužavaju vidike, mogućnosti. Kako samo često čujemo i od samih sebe, "nemam vremena", "vreme će zalečiti, izlečiti...", "vreme je krivo za sve", "vreme je uz nas".....
Vreme? Ne. Mi smo ti koji kontrolišu svoju svest, mi smo ti koji su/nisu sposobni da organizuju svoj raspored, emocije, unutrašnje nemire. Mi smo ti koji smo zaslužni i isto tako krivi za ono što nam se dešava, ne tako osuđivano i uzdizano VREME. To je tek puka reč za prolaznost koju prosto ne možemo da svarimo i preformulišemo na neki drugi, efikasniji način. Postoje oni koji će reći, vreme nam omogućava da znamo gde smo u smislu, rođendana, godišnjica, raznih događaja... Opet, niko ne razmišlja o prostoru, o onoj drugoj, trećoj dimenziji i samom preklapanju istih.

Jeste li se ikada zapitali dok gledate u to veličanstveno Sunce, šta vidite? Vidimo ono što se dešavalo pre nekih osam i po minuta. Zaključak? Pa mi već živimo u prošlosti... Posmatrate zvezde? Pa većina njih više i ne postoji, to je samo trag nečega što beše... trag u vremenu ili trag prošlosti, a opet naša sadašnjost. Neodoljevam a da vas ne zapitam, a šta to mi živimo, ka čemu idemo? Mi smo već za nekoga prošlost u našoj jurnjavi za budućnošću, a opet smo tu vezani omčom prostora, svi na ovoj planeti.

Zaista, postoji toliko tema za koje će većina priznati da ih ne razume, ali vreme je jedino koje nas navodi na osećaj da ga u potpunosti razumemo, sve do trenutka kada nas neko pita "Molim Vas, objasnite mi šta je to vreme?". Čisto naučno-filozofsko pitanje.

Odakle potiče ideja da vreme predstavlja pravolinijsko kretanje mereno tim malim opšte, prekopotrebnim časovnicima, kalendarima? Naša, moderna civilizacija dopustila je da ova predstava zavlada našim životima kao nužnost mišljenja, postojanja. Šta je sa primitivnijim rasama? Kakav je njihov pojam o vremenu? Kako su na vreme gledale drevne civilizacije?  Rekoh, moderna civilizacija vreme "posmatra" kao pravolinijsko kretanje, ali još pre dva-tri vek, većina civilizacija smatrala je da je vreme ciklične prirode.

Od svih civilizacija, može se reći da su Maje bile najopsednutije pojmom vremena. Kalendari Majinih sveštenika su se razlikovali od današnjih. Naučnici kažu da su čak i tačniji za jedan dan u deset hiljada godina od ovih današnjih. Po čemu se to meri?

Sam čovek poseduje svest o razlici između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Razmišljanje nametnuto iz čiste prolaznosti živog bića. Rađanje, trajanje, nestajanje. Neumoljivi tok vremena.

Upravo nadvladavanje prirodne težnje čoveka da živi u konstantnoj sadašnjosti, odvojila ga je od životije. Plemena su opstala kao zajednice zahvaljujući razvijenom osećaju ritma. Opet, vremenski cikus. Vreme za lov, vreme za setvu, žetvu... vreme za žrtve bogovima.

Prvi kalendari su prvenstveno povezani sa religijom, jer su se odigravanja žrtvovanja i raznih svetkovina u tačno određeno vreme pokazali veoma bitnim. Stari Koldeni, tj, kasni Vavilonjani smatrali su da na sva dešavanja na Zemlji utiču zvezde. Na osnovu njihovih pogleda na odnos astronomija-vreme, a posredstvom Hebreja, pratimo poreklo naše sedmodnevne nedelje, koja je u bliskoj vezi sa Suncem (Sun-day), Mesecom (Moon-day) i još pet planeta koje su otkrili. 

 

 Jedna od posledica naučne revolucije iz semnaestog veka je i ideja o vremenu, koja je pobudila svest filozofa i navela ih da prouče prirodu i ulogu ove "zamisli".Centralnu ulogu u ovim tumačenjima imao je filozof Imanuel Kant. Upravo Kant je zaključio da je vreme jedan od oblika naše "intuicije". Po Kantu, vreme ne predstavlja svojstvo spoljnih objekata, već samo subjektivnog uma, koji je svestan tih istih objekata....

Filozofi, naučnici i mnogi drugi proučavali su, istraživali, definisali vreme. To rade i danas. Nama ostaje da se vrtimo na mebijusovoj traci još neko vreme, izgubljeni ili ne, tu smo.

 

Ne...
ne zovi me dušom
niti srećom svojom
Ne nudi mi laži
gordošću ljubomore okupane

Idi...
idi putem svojim
oholo se vodeći
pričama ljudi
nekih zlobnih

Zastani...
uhvati se daha
i silovito zagrabi
još reči uvrede i straha

Zabodi
taj mač
po poslednji put
kroz ono što te voli...

                                                                                                                              

   Beskrajno dugo sećanje otkriva nove horizonte. Čini mi se  da sam i sama zalutala u tim sećanjima... Lavirint misli i osećanja. Zavukoh se u jedan deo, tražeći malo mira od same sebe. Ne osećam hladnoću dok mi se izmaglica lepi na kožu, ali telo se grči, steže... Hladno mi je iznutra.

Jednom je neko rekao "Kako gore, tako dole. Kako iznutra, tako spolja", verovatno se ovo i dešava zbog svih tih unutrašnjih nemira... Verujem, biće bolje, nadam se još uvek, ali sve te sile koje tako jako vuku dole... čini se ponekad da sam previše umorna da bih se upustila u još jednu bitku sa životom. Ali, zapravo i nije tako. Svaki put ustajem, krećem nanovo, nekad jako, nekada slabije, ali ne stojim... idem... To je važno.

 

Zdanje nemira
sagrađeno u svakoj
duši čovečijoj
Otvorilo širom
teške vratnice ulaza,
hapseći prolaznike
ovog mahnitog svemira.

Guraju se tela
maljava i naga
tražeći put bega
Ogoljena Istina sudi...
Reče neko
Svi smo mi ljudi...

Ali Bezobzirnost gurnu
telo silinom neba
da još dva potkači,
i bez reči Mir zavlada.

Rutina nađe mesto
u još jednom Zanosu
I ovlada Intuicijom
-Zar moram ćutati?
-Pravo na reč nemaš,
ovo je moj dom!

Dok Haos lagano
skuplja Snagu
Mir u Nesmotrenosti
izgubi krunu.

 

   Otkucava ponoć... čujem, otkucava i nešto u mojim grudima... razara. Traži da izađe napolje...ne dam! Ćutim i pravim se da nečujem taj gromki eho tamnog srca.

   I evo ga opet onaj isti osećaj bola, nedostajanja... Fale mi tvoji topli zagrljaji, nedostaje toplina tvojih ruku i daha kada se jutrom probudim. Znaš li da ne postoji zamena za onaj osećaj kada otvorim oči na tvome ramenu, kada te gledam kako mirno spavaš... Otima mi se jecaj u želji da te samo poljubim, zagrlim i privijem se uz tebe. Ne vredi... ostaju mi samo sećanja i pusta praznina u grudima, među rukama... Spavaj dušo, ja ću te voleti...

 

 

 

 

Večeras dopuštam sebi malo sanjarenja. Onako... uz prigušeno svetlo lampe, dobro, crno vino i lagane instrumentale. Puštam sećanja da pohrle tragovima sadašnjih dana...
Ukus vina koncino se meša sa zvucima, stvarajući esenciju misli. Talasi osećanja nadiru sa svakom slikom, dajući efekat iluzije. Kako volim da pravim te male filmove u glavi, ispravljam sve ono što mi se ne dopada, opuštajući se u sanjarenjima, uvek srećnog kraja... Na tren mi dođe misao, kako se one najače maštarije ostvaruju, kako od suludih ideja nastadoše velika dela. Mašta je ono što stvara svet... nečiji snovi...
Sanjate li? Upravo snovi grade budućnost...