Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

   Dim cigareta se uvija pod svetlošću žuto-narandžastih lampica slabo osvetljene prostorije. Podrumski deo zgrade, pretvoren u simpatični kafić, pruža utočište mnogim usamljenim dušama, ali i zaljubljenim mladim parovima.

   Posmatram sa svoje strane šanka sve te duše željne nekih još neispunjenih snova. Jedan pijanac drema za centralnim delom šanka, vadeći se na celodnevni, naporan posao. Spustio se tu, na visokoj barskoj stolici i tako ostao. Povijenih leđa, glave na preklopljanim rukama. Karakterističan položaj za ljude kojima je dosta svega.

Šta želite da popijete? , upućujem mu pitanje uz osmeh podrške i razumevanja.

Ništa!, dobih odgovor izbuljenih očiju i blago uvređene face.

Sačekaj malo..., usledilo je kao jedna vrsta izvinjenja.

Koliko košta jedna tura snova?, prolete mi kroz glavu... Suzdržah svoje misli i uputih par reči tom jadnom „gospodinu“.

U redu... ako nešto budete želeli, samo me pozovite... Malo ironično sa moje strane, jer to što on želi, ja mu sigurno ne mogu priuštiti.

U levom uglu sede dva mladića od oko 24-25 godina i raspravljaju, uz kriglu piva, o devojkama. Jedan uporno pokušava ubediti ovog drugog da između devojke od 17 i one od 27 ne postoji razlika u razmišljanju.

-   Hmmm...tek ćete vi porasti; nešto me munu... osmeh! – kolika je razlika između mladića od 25 i čoveka od 35? Mhmm... pa ima je, nije da nema... poređenja mi prekide dalja priča.

-   Evo, vidiš, reče on, bezobrano slobodno upirući prstom u mene, - ova devojka starija je deset godina od mene –osam, prolete mi kroz glavu, - pa ipak razmišlja na isti način i voli iste stvari kao ja!

-   Auuuu.... kakva sigurnost u samoga sebe... Dal’ da se ofarbam u plavo, kada već igram glavnu ulogu u vicu... opet motam po glavi dok perem, ne znam ni ja koju po redu, kriglu. Osmehujem se kao da mi je čitav svet na dlanu i pravim se da nečujem i nevidim... Baš kao ona tri majmunčeta. Majmunčeta? Hmmm, kako samo radi čovečiji mozak. Po Gosn. Darvinu svi nastadosmo od majmuna, samo... izgleda da su neki malo zakasnili  sa razvojem u toku evolucije...

 

   Na drugoj strani, sedi „mislilac“. Idealna živa kopija Rodinove skulpture iz 1879-89. godine... samo što original „visi“ u Metropolitenu, kako bi mu se poklonici umetnosti divili... a ovaj... Razmišlja, izlažući povremeno, mimikom svoga tela, nekakvo nezadovoljstvo, prožeto slabašnim snovima... ima nekakve duboke tuge u njegovim očima. Posmatram ga... miruje. Samo se povremeno trgne, srkne gutljaj točenog, pogleda me pravo u oči a zatim u mobilni koji više i ne prestaje da zvoni. Čuveni filmski zvižduk Turmanove meša se sa „kada hodaš, ne zastajkuješ i zemlju ne dodiruješ“...

   Noge me upozoravaju da je krajnje vreme da malo sednem. Škriputava, drvena stolica u uglu, cigareta i preko potreban ukuc jake, crne kafe.

- Hajdemo na kafu... njegov duboki, barsunasti glas odzvanjao je u slusalici telefona. Nije razmisljala ni sekunda, obukla je jaknu i krenula. Cekao je ispred zgrade, nervozno paleci cigaretu dok je otvarao vrata kola. Cinilo mu se da ce se onesvestiti kada je dasak vetra doneo njen prijatni parfem do njegovih nosnica. Secao se tog mirisa svake veceri dok je sedeo sam, negde daleko od nje - Dobro vece, uz osmeh mu se obratila sedajuci na suvozacko sediste. U ocima joj se videlo koliko joj je drago sto ga napokon vidi.
- Koliko je proslo? - ispijajuci gutljaj vrele kafe, osetio je kako mu se usne grce.
- Ne znam, dugo... godine. Tiho je odgovorila. Jos uvek ga je volela, zelela njegove dodire, usne. Nedostajali su joj svi oni razgovori koje su vodili do u beskonacnost. Neiscrpne teme i neumorni pogledi... A onda je otisao, bez pozdrava... bez reci... Crta bola joj se pojavi na neznom licu.
- Duso, sta ti je? zabrinuto je upita. Pogledala ga je ostro, kao da je on mogao da joj cita misli. Kao da je ocekivala da zna sta joj je proslo kroz glavu. A i ta rec, duso, tako dugo nije boravila u njenim usima... barem ne tako topla i prijatna.
- Nista, samo mi nikada nisi objasnio zasto si otisao. - Zadrzavala je nervozu i bes u sebi, ne zeleci da ga uplasi.. da ga otera. Plasila se da ce ustati i otici.
- Nisam vise mogao da budem drugi... sada sam tu jer si sama.
Sasekao je njene misli, bujica suza krete niz njene obraze. Jecaj se odvali kao santa leda iz njenih grudi.
- Ne placi, molim te. Tiho joj rece, stezuci je u svom narucju. - Hajdemo odavde, zelim da budemo sami.
Duga voznja u tisini uz laganu muziku i stisak ruke. Reci su bile suvisne. Oboje su znali sta sledi.
Tri hrasta pored ograde vijorila su na povetarcu. Treperenje lisca se videlo na mesecini. Dobro poznata kapija i zvuk pri otvaranju. Vratila se tri godine unazad. Sve je bilo isto, zelja, ruka u ruci, pogledi... samo nedostaje onaj skakljivi osmeh i nehaj za citav svet.
Zakljucana vrata, flasa vina i dve case nehajno spustene na pod pored kamina. Nisu docekale da se napune tom sladunjavom tecnoscu. Nedaleko od njih izlizane farmerice i pantalone na straftu. U brzini svucene, isprepletanih nogavica.
Ovlas je prelazio usnama preko njenog vrata dok su mu ruke cvrsto drzale barsunastu kosu i ledja njegove jedine ljubavi. Taj osecaj je tako nedostajao. Ljubila ga je neznajuci da li stoji ili leti. Nije joj ni bilo vazno, samo kada je tu, u njegovom zagrljaju. Eksplozija osecanja izazva uzdah, jecaj... suze srece, dugogodisnjeg bola... sve je pomesano. Volela ga je vise nego ikada, a i on nju. Blagi pokret, pun snage, spusti je na mekani pokrivac na podu. Predala se. Jednostavno nije znala sta drugo da radi. Toliko ga je zelela da nije imala snage ni za jedan pokret. Uzdah za uzdahom...
Goreo je od zelje, ali i od straha. - Koliko dugo sam te zeleo i ceznuo... promrmljao je kroz zube suzdrzavajuci se da je od siline zelje ne povredi. Njegove ruke u grcevima svukose belu cipku sa njenog vrelog tela. Poljupcima zameni svaki milimetar garderobe. Pekla ga je njena koza a ujedno umirivala.
- Ne verujem da si tu, u mojim rukama, moja, samo moja... kao odgovor je dobijao samo vatrene uzdahe i poljupce. Rukama i nogama ga je privijala uz sebe u zelji da postanu jedno. - Ne ostavljaj me, nikada vise... Tela oblivena vodom zudnje i ljubavi, zaneseno su igrala u ritmu. Stisci sve jaci, dah sve brzi. Neopisivi grc zanosne igre dvoje ljudi i osmeh... Usne na usnama, stopljene za sve godine nedostajanja.
Dok je lagano spustao na postelju, pogledi im se susretose. Nije bilo potrebe za recima, sve je bilo jasno. Tu sada i zauvek.

***

 

Na raskršću puteva, starac i štap. Duga seda brada i maleni komadić kore zaostao na drvetu da podseća na ono što nekada beše. Oči, nekada sjajne od zelje, zgasle su. Vreme protiče a oni stoje. Pokušavaju da zaustave voz koji nema stanice, ni početka, ni kraja.

 

 

***

 

Meseci su prošli. U uglu kamenih zidova još uvek stoji pletena mreža. Olako bačena preko crnog, crepanog ćupa, punog starih novčića. Jedan poveliki pauk, udobno se smestio među nitima koje su, nekada davno, dodirivale ruke. Čeka svoj naredni plen. Čekam i ja, samo ne znam više ni šta, niti koga. Duboko u meni postoji još uvek, jedna mala devojčica koja mašta o... Radoznala muva zakači vrhom svoga krila paukovu mrežu. Histerično zuji u pokušaju da se otme. Da joj malo pripomognem... Bilo bi dovoljno samo da je gurnem vrhom nokta... ko sam ja da remetim prirodnu ravnotežu... gladan je i sam.

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Guši me ova tišina oko i nemir u meni. Priteže snaga nedostajanja jače nego li sama stena kamena. Ti... opet ti mrsiš konce u mislima. Telo se buni protiv razuma... pobeđuje. Potreba sama po sebi izaziva suze. Trudim se da zadržim jecaj u grudima ali prokleti uzdasi ga tako jasno odaju. Ćutiš, a meni kažeš, reci nešto. Potrošene su reči dušo, a i one koje su ostale, suvišne su... Stojim u centru buke. Branim se tišinom. Izdaje me jecaj a i suze kreću. Okrećem glavu, uveravajući sebe da nisi čuo i da ne vidiš tu razarajuću silu unutar mene.

Idi, pusti me da barem, na miru, ovim suzama izdajicama, umijem svoju bol. Idi... Želim da pustim ovu zver iz sebe, tako dugo je okovana. Sama, u mraku, hoću da slušam eho svojih jecaja.

Tvoj dlan na mom kolenu. Grči se. Ruka mi još miriše na tvoju kosu. Čini mi se da će taj miris ostati tu zauvek, koža ga je upila u želji tela da se stopi sa tobom... samo mi se čini.

Zar ne vidiš da pripadamo jedno drugom? Kada nešto toliko voliš, zašto ga moliš da ode... Kažeš, ako se ne vrati, nikada i nije bilo tvoje. Ne verujem, ne želim da čujem šta govoriš. Idi već jednom, ili pusti mene da idem. Neću izdržati...

Suza i list papira. Cigareta dogoreva u pepeljari zanoseći um svojim vrcavim dimom. Misli su već prazne, bez snage i mira. Lutaju zbrkane, izgubljene.

 

 

***

U staklu gledam ljude. Prolaze ulicom. Neki ležernim, nemarnim hodom, bez
misli, odbijajući da prihvate suštu realnost. Drugi, ’pak, u žurbi, sa ili bez
cilja, prepunih glava raznim materijalnim glupostima... kojoj vrsti ja
pripadam? Uhvatih sebe na tren u tom pitanju. Imam sve, a opet, nemam ništa... i
nanovo taj prokleti osećaj samoće; izluđuje, ubija.


Ljudi su oko mene, zapitkuju, uvlače me u priče, drže za ruku, suludo
mašući gore-dole. Ali, niko od njih ne razume... ne. Ne shvataju da nije to ono
što mi je potrebno. Njihove uporne, savršene reči još više uvrću moje misli,
cede mi dušu. Eh, da mi je samo da nestanem. I ja i ova ulica, grad... gde pripadam... udara me nešto dok plutam
među tuđim ubeđenjima. Gde ja to pripadam...

 

 

***

Oprosti, oprosti što te volim tako jako... kao onoga dana kada si me prvi put poljubio. Oprosti što ne mogu zaboraviti, ni izbrisati tragove tvoga lika, noći tvojih dodira. Oprosti mi, što u mom pogledu još vidiš sve to dok sa usana teku reči bola, gorke kao pelin... Oprosti mi što ljubav ubijam za druge i idi, ne okreći se, kasno je...

 

***

  Pitas me zasto cutim... kazes, pricaj, a ja i dalje cutim... Ne smem ti reci sta osecam jer znam, nikada nece doci kraj. Ludilo u glavi, reci, misli, osecaji... ti ludacki nastrojeni momenti posesivnosti... ubijaju me. Sedis, drzis mi ruku, maznim glasom govoris nesto. Ne slusam vise, znam svaku narednu rec. Bezim. Bezim od same misli da nemam te...

   Znas, ruka mi jos mirise na tvoju kosu. Cini mi se da ce taj miris ostati tu zauvek... samo mi se cini...

 

  

   Jeste li se ikada zapitali sta to on/ona oseca u onim vatrenim nocima i predugim danima? Da li je to ljubav? Ma neeeeee.... Strast? Moze biti.

Imala sam prilike da se sretnem i sa jednim i drugim, oci u oci
Vidim kako devojke tuguju zbog pogresno shvacene strasti njihovih dragana, ali, vidim i velike, prave ljubavi koje se nemarno, cak i nezeljeno radjaju iz obicnih, ali jakih strasti.

Koja su vasa misljenja i iskustva? Sta vise volite, cemu ste odaniji, sta vam je intrigantnije, Ljubav ili strast?

Plakala bih al' ne ide. bol je isuvise jak da bi se pretocio u suze. Jecaj stoji negde u grlu, zaglavio se... kao da je tankom, ostrom uzicom vezan za srce i ne moze dalje. Kada bih samo mogla da vrisnem, rasirenih ruku, glave podignute k' nebu...

I sada, zatvorenih ociju stojim na polju pod tmurnim nebom... vristim. Vristim iz sveg glasa u jednom, neprekidnom jeku, sve dok me i poslednji dah ne napusti. A onda kao ratnik, prostreljen nevidljivom strelom padam, ljubeci zemlju kolenima, dlanovima, usnama. Otvaram oci i podizem vucji pogled...

Ne spavam, jer san na oci ne dolazi. Muci me to sto sve gubim, cini mi se i sam razum. Umorna sam, prokleta, razbijena na milion komadica... Kao da neka tudja ruka crta trag ispred mene kojim hodim. Kao da sve cesce i cesce priteze tu meku povrsinu praveci rupe u koje padam. Granje krajputasko grebe kozu, sisa krv duse smejuci mi se u lice. Bol, cini mi se, vise neosecam. Samo nekakav teret na grudima koji zeli da prsne odvlaceci me sa svojim izumiranjem... A ja, jos se borim, koracam uporna da stignem do nekog cilja... barem jednog. Zapitam se, dokle bre vise!? Ko to zeli da me srusi, gledam u nebo i vicem; Smej se, samo se ti smej... Bes me ojacava, daje mi snagu. Dosta je bilo, brisem tu ruku i prst sto preteci gleda. JA! Ja sam svoja snaga i moc, Ja sam svoj sud i pomoc. Dosta je bilo muke i jada. Otimam trag, prostirem crvenu stazu i koracam, jos upornija i jaka!

 

Kotrljaju se oblaci
u potmulom jeku
dok nad tvojim grobom
bezimena stojim...
Znam,
ti nisi tražio
ni buku, ni dreku
a opet ne mogu da odolim
a da jecaj iz grudi
ne zatutnji visovima ovim.

I ostavljam te opet,
a duša još mi stoji
na stopama istim,
na dlanovima tvojim
I ljubim ti sliku
i oči moje sreće...
Znam,
vratiti ih neće molitve, ni noći
Ali, jednog dana,
bez daha i sama,
ja ću tebi poći...

Lagani korak i krckanje pod stopalima. Taj čudan zvuk pod težinom tela
izaziva sećanja. Insenzibilan trag postepeno poprima snagu pretvarajući se u
kasidu prošlosti. Mirisi poznatih predela vratiše se iz dubine neurona u
nosnice. Blaženstvo osećaja obliva telo koje se bespomoćno predaje osećanju
lepog. Kako se čovek lako navikava na prijatnosti i uvek im se vraća u pomamnoj
žudnji za nečim što ostavi neprimetan pečat. Uzdah se otima u znak časti
prošlome. I svaki put isto, kao kakav ritual, ponavljamo slike prebirajući po mislima, svesno brišemo
loše, metamorfiziramo scene, stvarajući nešto još savršenije, jedinstveno u
svome umu. Ta igra mimikrije nosi nas u stanju polusna kroz momente opuštanja i
sjedinjavanja prošlog i sadašnjeg. Čest način za beg od stvarnosti u danima
nemira. Način ublažavanja negativih efekata i stanja depresije. Neko je rekao,
čovekovo najveće blago i prokletstvo je moć trajnog pamćenja. I pored svake
negativne strane, ono što ostane zabeleženo i uredno uknjiženo u fiokama uma,
ima preveliko značenje za svakog čoveka, jer bez tih enormnih elektro biblioteka u našim glavama ne bi bilo ni nas
samih...