Cesto, moze se reci i neprestano, deca mi postavljaju pitanja na koja, malte ne, tesko nalazim odgovor koji ce njima biti prihvatljiv. Tako me je i sinoc mladji sincic pitao "Mama, a sta je zaista mrak?"  Normalno usledio je kratak odgovor, kao pokusaj bekstva od detaljnog objasnjavanja tipa " Pa to ti je deo dana kada nema Sunca...." ,"ali, mama, ti si rekla da Sunce ne spava..." ,tuzno je konstatovao i sagao svoju malu, slatku glavicu, definitivno nezadovoljan mojim odgovorom. Dobro, pomislh, vreme je za pricu...

  Mrak,  to ti je jedna kompleksna licnost...nasmejala sam se, cutao je i lagano se ususkao izmedju mene i starijeg mu brata, pokazujuci da je spreman za novu pricu.

 Mrak ima oci iako ih ti ne vidis....on uvek vidi tebe i cuva te. To je ono kada moje mile okice (mazeci ga po licu predjoh mu preko ociju) ne vide kuda ides, pa  ipak nikada ne padnes.

 Mrak je kada Zemlja okrene ledja Suncu, tada vidimo nalepse nebo koje postoji. Tada nam mrak dopusta da letimo medju zvezdama svojim pogledom i mastamo kada proleti po neka zvezda padalica... "mama, je li to onda kada pozelimo zelju?", da milo moje, zelju...

 Mrak je i kada te posecuje ono isto cudoviste iz ormana, koje je nekada posecivalo mene...Mrak je i kada sanjas da letis visoko i brzo, kada si veliki kao onaj stari hrast u parku i jak kao tata.

Mrak je i kada ti uz poljubac pozelim laku noc; mrak je, vreme je da spavas...

                  Laku noc mili moji, lepo sanjajte :)

Pocetak i kraj

Zivot,

tako cudno osecanje

prolaznosti vremena.

Zivot;

Detinjstvo,

Mladost,

Starost,

Smrt;

neizbezna sudbina

svakoga od nas.

Nas prvi pravi

Kraj.   

(februar '99)

 Zasto bas ova pesma?

 Ovih dana oko sebe vidim dosta nezadovoljnih ljudi. Opcinjenih svojim greskama, nerazumevanjima, strahom za materijalnim... Koliko njih razmislja o tome sta bi bilo kada bi bilo... Cesto i ja bacam svoje misli na tu stranu, na proslost i neke odluke i korake, preispitujem se da li sam dobro postupila, spremna da se izvinem drugima za svoje greske. Ali spremna da priznam i samoj sebi da sam gresila. Kao samar vraca mi se misao "hej, ti imas sve..." Tada posustanem u letu po cipkanim snovima i vracam se u stvarnost, osamucena sarenilom mogucnosti koje stoje predamnom. Sa svojih trideset prosla sam mnogo, kako lomova, padova, cini mi se jos vise lepih momenata. Kao da univerzum ravnja na tasovima sudbine suze i smeh... ali ova razigrana ludost umetnicke duse, natera ga da smeh prevagne... Pokusavam da svoje misli spakujem u par recenica, ali ne uspevam...tako brzo dolaze i odlaze ostavljajuci tragove koje brisu talasi novih reci...

 Kako samo jedan obican razgovor navede coveka na neku temu koja mu se vrzma dugo posle te price u glavi.... Kombinuje se sa novim mogucnostima, radnjama, pricama.  Danas sam ja, na primer, "razgovarala" sa jednim poznanikom, koji ce se sigurno prepoznati kada ovo bude citao, i ta prica me jos uvek baca u smeh pri samoj, slikovitoj pomisli....Evo o cemu se radi...

  Danas mi je u prodavnicu usao covek i trazio od prodavacice da kupi nesto sto zaista ne postoji. Vidim ja iz prikrajka da ona ne moze da se iscupa iz citave situacije i objasni jadnicku da takvo sto jos nije izmisljeno, pa resih da ostavim na tren dopisivanje sa prijateljem i sredim stvar... Ubrzo covek ode i ja se vratih svojim obavezama. Ali ne zadugo....Eto ga opet, naoruzan ruznim recima i gromovima u ocima... Sevalo, pucalo, a onda dodjose gospoda milicajci i suptilno mu pokazase put, bili su zaista fini.

  Vratim se ja svom druzenju na msn-u, i citava prica se okrete u smeru o tome sta raditi kada naidjete na nekoga ko ne postuje zakon i druge ljude. Kazem ja da bi stvari trebalo resavati sa osmehom i bez svadje... Ali ne moze se sve tako resiti, sta kada se naidje na one kojima reci ne vrede, kazem - licem u lice... ili pesnicom u nos-, tog momenta sve predje u salu....sa druge strane dodje -ili usta na usta, kada moze-... Tog momenta mi se pred ocima stvorise policajci (naglasavam da je zena malo u policiji pa sam njih i zaboravila) koji umesto blokceta sa unapred odstampanim kaznama i pendreka kaznjavaju socnim poljupcima.... hiii hiiii....haaa haaaa haaaaa......... Mogucnosti razno razne; dezurna sluzba za prestupnike, saobracajci.... Dragi moji muski citaoci, koliko puta vas je zaustavio saobracajac? Koliko puta ste kaznjeni za ne postovanje u drumskom saobracaju? Neki mozda nikada nisu imali to iskustvo, ali zamislite novi nacin kazni.... posto po istrazivanjima tih i tih sluzbi, muskarci prave vise saobracajnih prekrsaja (napominjem da ne osudjujem muski rod, taman posla), usledeo bi rezultat: manje saobracajki a i saobracaja uopste... hiii hiii hiii.... Ja licno bih bezala od voznje, ko zna....

 Ako sam slucajno, ovom pricom nekoga uvredila ili povredila (ne daj Boze), izvinjavam se, nije mi bila namera....

zamislite samo.... hiii hiii haaa haaaahaaaaaaa 

ili

a onda

  Davno je to bilo, kada je zasadjen prvi orah na tom zelenom brezuljku. Pre nekih pedeset godina... ustvari on i puni tacno toliko u aprilu ove godine.

  Pitacete se kako znam? Moja mama je rodjena toga dana, kada je pokojni deka zasadio neznu sadnicu u plodno tle. Naime, kod nas se verovalo (poneki i danas veruju) da, kada se rodi musko dete u kuci, treba zasaditi rodno drvo blizu kuce, kako bi se loza nastavila. Kako je moja majka bila drugo zensko dete, moze se reci sa nekih strana nezeljeno zensko, deka se pobunio protiv sudbine i rekavsi "da je zivo i zdravo, bice unucica", ostavi jos jedan trag na taj dan. Neka selo zna da ce dece uvek biti. Moja majka dobi ime Vera. Nije ni mogao da predpostavi kako cu ja, njegova unuka biti vezana za taj isti oraj.

  Rasla sam u velikom hladu dragog mi stabla. Volela sam muziku vetra u njegovoj krosnji i miris mladih plodova koje sam skupljala. Jos uvek ga volim. Cesto sedim u orahovom hladu i osecam kako mi uliva snagu...kako disemo istim taktom... Kazu u selu, bio je to najlepsi i najplodniji oraj. Imao je najmirniji hlad, prosaran povetarcem i mirisima koje su dopirali iz obliznjih kuca... Kosci su pod njim odmarali za vreme kosidbe, uzivajuci uz casicu rakije, vrucu gibanicu, hladnu vodu sa bunara i miris pokosene trave... Volela sam smeh i pesmu na uzarenom suncu, dok preplanuli ljudi prevrcu polusuvo seno, trenutke odmora i price seljana o tome kako se vile nocu skupljaju pod ovim istim orajem.

 Zanele su me te price o vilama, pa resih da ih jedne noci i sacekam. Secam se da sam cekala noc punog meseca, jer su se po pricama samo tada pojavljivale... Popela sam se na sam vrh.... zvezdano nebo mi je bilo tako blizu, osecala sam dodir mesecine na svojoj kozi. U jednom moment, valjda zeleci da uhvatim rep zvezde padalice, zakoracih u prazno... Nisam osetila ni sibanje grana, ni bol, ni strah. Cini mi se da sam letela, sanjala, kao da me je taj isti oraj ljuljao u svojoj mekanoj krosnji. A onda vrisak, zapomaganje... Kuku deteeee.... ljudi pomagajteee.... Pokusavam da udahnem, ali bez uspeha, nesto mi stoji na grudima... kukuuuu, sta uradiiii, culo se bakino i dekino zapomaganje. Kako su samo lepe zvezde, kako su sjajne i tople...likovi prelepih devojaka  u sjajnim, nebeski svetlucavim haljinama, neopisivih likova i boja, milovale su me i smeskom mi govorile nesto, nesto cega se i danas secam ali ne razumem.

  Prosle su godine od te noci, ali se sve stalno vraca. Bilo je i jos dosta dogadjaja vezanih za to staro, snazno stablo, ali me samo jedan vezuje za njega... Da li sam imala samo srecu ili je stari oraj pozvao svoje prijateljice da mi pomognu, ne znam, nikada necu znati, ali cu ga voleti i bice deo mene do kraja mog zivota...
 

  Svako od nas, barem jednom u zivotu, oseti nesigurnost u sebe. Preispitivanja su konstanta svakog zivog bica, barem onih svesnih. Cesto sebi postavim ono cuveno pitanje 'sta bi bilo kada bi bilo' i nalazim sebe u masi, uvek okruzena uspesima, uvek bez greske, mane... Ali, nije tako. Ja sam od onih koji vole da uce na svojim greskama, ma koliko one kostale. Tek po obavljenom poslu, ma sta to bilo, shvatam da sam mogla mnogo bolje da 'odigram', da sam mogla da predpostavim jos nesto, sto bi mi pokazalo bolji put... A onda shvatam, ma koliko se ja trudila, ucila i predvidjala dogadjaje, cesto postoji neko ko bolje odigra potez i 'pokupi kajmak' a ja sakupljam mrvice. Ali upornost je jedna od mojih vrlina (a i mana), pa se ne dam tako lako.

Neka stane vreme

jer

nesigurno koracam

stazama zivota.

Okrecem se cesto

u strahu da

propustila sam

neku vaznu stvar.

Neka stane vreme

jer

opazam ljude

prolaze kraj mene

u zurbi jer

slede svoj san.

Neka stane vreme

jer

u vrtlogu tome

gubim samu sebe...

Neka stane vreme

da proverim sta

ucinjeno nije

da upotpunim svoj glas.

I neka stane vreme

jer

hrabrosti mi treba

da pronadjem sebe,

sta zelim, sta znam.

Evo nekih novih slicica, starih radova. Izvinjavam se, ali prikazujem vam samo stare radove, jer nemam obicaj da javno emitujem nesto sto vec nije izlagano barem jednom u nekoj od galerija.

Par slicica drzaca za male svece, izradjenog od stakla sa morskim kamencicima...

---------------------------------------------------------- 

 Iz ciklusa 'rodna polja'

 ulje na dzaku (platno dzaka lepljeno na lesonit) 

-------------------------------------------

Iz ciklusa 'rodna polja' pogled na Bukulju

ulje na platnu

Nadam se da vam se dopadaju :) 

a da ne bude da mene sa vama nema, tu sam i ja. Fenomenalan dan, kako vidim, ne samo meni i to mi je drago.

 Danasnje raspolozeno vreme iskoristih da malisane izvedem malo u prirodu. Nista lepse od cistog planinskog vazduha.

 Arandjelovac, moj rodni grad, u podnozju Bukulje pruza dosta mogucih relacija za setnju. Mozda ne znate ali park Bukovicke banje je najveci park na nasem divnom, starom Balkanu.  Tu je i sama planina Bukulja, kojoj opstina u poslednje vreme posvecuje dosta paznje, pa je uredjeno vise setalista, staza za planinare, lovacki dom, cak su napravili i izvidnicu sa koje se moze videti skoro citava Sumadija.

 Deo uspona do vrha Bukulje

 Pogled sa Bukulje

 a ovako izgleda ulaz u park iz pticije perspektive

 Kada iz grada krenete put Bukulje, sama priroda ce vas odvuci i do Garaskog jezera, bogatog ribom. U letnjem periodu kupanje je dozvoljeno samo na bazenu koji se nalazi ispod jezera, sa konstantno svezom vodom sa prelivnika. Mada cete uvek naci i nekog raspolozenog pecarosa koji se brcka kraj niza stapova. Dok nozdrvama, zeluca nadrazenog gladju koju izaziva samo cist vazduh, pokusava da uhvati miris sa obliznjeg rostilja, ostrim okom posmatra da slucajno ne naidje koji cuvar da prekontrolise sta se to sprema...:)

 Ovde provodim slobodno vreme, uceci da je priroda nas duh i nasa snaga. Skupljam snagu iz svake kapi kise, svakog zracka sunca... Ovo su mesta gde se osecam najslobodnijom, najacom.

Prijatno :)