Kada se zacuju

Prva zvona,

Otvoricu prozor moje sobe,

Pusticu jutarnje sunce

Da miluje mi lice,

Neka vetar

Udje u moju kosu,

A biserna kisa

Napuni mi ruke;

Da ti sijam citavog zivota,

Da te grejem kada ti je hladno,

Da ti vazduha dam kada ti je tesko,

Da te umijem u svitanje zore... 

 

   Pruzas mi ruke

   kao da me zoves

   k'sebi i taman

   kada krenem

   okreces mi ledja.

   I svaki put

  nanovo mi stvaras nadu

   i gasis je u pepelu

   prosle, usahle zelje.

   Pokusavam da shvatim

   zasto dopustam

   da otkrijes bilo koju

   moju tajnu,

   kada svoje cuvas

   cak i od sebe. 

Probudi se jutro

okupano rosom,

umotano krotkim mirisima

livada i suma.

 

Probudi se jutrom

i jedan drum 

zasut prasinom i garom

sa cadjavih odzaka.

 

Umise me ruke

vodom samoga neba

te kretoh stazama

otkrivenim za ko zna koga. 

 

Ne znam tacno sta mi treba 

ni kada kretoh, ni od kuda...

 

Zaboravih i ime svoje

sto dali su mi

neki moji davni

preci i kumovi.

 

Probudi se jutro

i ja sa njime

po prvi put

otvaram oci... 

 

 

 

 

Kao otrov i kao lek

ne verujem i verujem

stvaram i unistavam

nestajem i postajem

 

Ja sam

prokleti andjeo 

i vazneseni djavo

nepostojim i stojim 

uspravno i pogureno

 

Ja sam unistitelj i krotitelj

i zivotinja i covek

i sve ono

stvoreno i nestvoreno

lazno i stvarno...

 

 

Pala je jos jedna noc. U pokretima svilenkaste zavese, na trenutak mi se ucini da vidim tvoj lik. Obuze me sreca, ali naglo preraste u nesto sasvim drugo... Tuga, nemir, samoca...nesto sto puca u grudima... Na usima slusalice i po ko zna koji put reci pesme " ...my life is on a line, my love is on a line ..."

Sumnjam u tebe...sumnjam u sebe.... ali nemam hrabrosti... cutacu, bicu jaka...

 Prvenstveno vam se moram izvinuti za svoje, slobodno mogu reći, opravdano odsustvo. Evo, nastavljam svoju priču dalje, mada sam sa entuzijazmom već malo popustila usled dešavanja u ovim ludim vremenima...

  Svanuo je novi dan... I to koji dan, izložbeni, ono što smo svi sa nestrpljenjem očekivali. Mada, do večernjeg otvaranja je imalo dosta vremena da se utroši. Šta raditi, nismo ni razmišljali, tj. nismo imali vremena za to, jer je sve već bilo dogovoreno. Odlazimo do izvorišta reke Bune u mestu Blagaj udaljenom 7 km od Mostara... Inače, to je najveće izvorište pitke vode u Evropi.  Ponire na Venesinskom polju kao ponornica reke Zalonke, na 960 m n.v. a pojavljuje se na 86 m ispod površine zemlje. Sama brzina vode me je iznenadila, 43.000,00 litara u sekundi! Prosto nisam mogla da poverujem i, iskreno, da nisam videla samu reku, nikada ne bih ni poverovala...  Moć kojom ta modro-zelena voda opčinjava i vuče je neopisiva, čak ni sam foto aparat ne može zabeležiti ono što sam osećala nalazeći se kraj nje. 

 

Pogled koji se pruža iznad izvorišta, inače, akrobatski snimljen :)

 

Činijica iz koje se pije voda sa izvorišta reke, iz koje sam i ja osetila divan ukus čiste, hladne vode...

 

 

 

 

 

Zatim odlazimo u manastir Žitomislić i stari grad Počitelj. 

  

Okupan suncem, greje i naša srca tu, daleko od rodnog grada...

Svesrdno smo primljeni u manastiru, posluženi domaćim vinom i ukusnim kolačem. Uz razgovor sa Ocem Danilom, proveli smo prelepih sat-dva vremena.

Sledeći, na listi puta je stari grad Počitelj.

Posle divne šetnje, po nama do tada ne poznatim mestima, odlazimo u Hodbinu, kod našeg prijatelja na mali odmor, slaganje emocija i slika u našim glavama i naravno roštiljanje. Pesma, anegdote i bučni smeh privukli su i komšiluk, koji se već odvikao od takvog načina druženja. Svi se priključuju pesmi, sećajući se nekih lepših godina za njima... Vreme nam brzo prođe, pa zaneti raspoloženjem, zamalo da zakasnimo na otvaranje sopstvene izložbe... Ipak, stigli smo na vreme, mada je među nama bilo i onih malo "veselijih" :)

Na otvaranju izložbe, upoznala sam cenjenog skulptora i slikara, Florjana Mićkovića, od koga sam dobila par dobrih kritika za svoje radove.

Jedan, obećani valcer za kraj otvaranja izložbe...

I tako, ovaj deo priče sam skratila, jer mi manjak vremena ne dozvoljava da pišem, ali, nadam se da ću uskoro moći da sa vama podelim i kratki dokumentarac na kome trenutno radimo.

Pozdrav svima!!! 

Evo, kao prvu priču, predstaviću vam putovanje jedne lude, umetnički nastrojene ekipe (čiji sam i ja član) u Mostar povodom Uskršnje izložbe u Kući Ćorovica.

 Ekipa sadrži četiri člana plus vozač, koga smo, moram vam, reći usvojili već posle pet kilometara puta, iako smo malo bili nepoverljivi, možda bolje reći, skeptični, prema osobi koju prvi put vidimo za volanom, a poveravamo mu živote na tom, nimalo kratkom putu. Družinu su činili likovni umetnici i jedan žurnalista, inače kompletno duhovito i provokativno drustvo. U samom Mostaru čekao nas je peti kolega umetnik, koji je inače iz tih krajeva. Sam put, koji sa pauzama traje nekih deset sati, bio je jedno vanredno divno iskustvo. Vicevi, pesme, anegdote... šta više čovek može poželeti da mu put prođe brzo i zanimljivo.
Krenuli smo iz našeg divnog Aranđelovca negde oko 22 časa u petak 25.04.2008. Svi smo se našli na jednom mestu. Slike su bile spakovane ranije toga dana u kombi, tako da nismo nigde žurili. Pre samog puta, jedan od kolega me je pitao kakav je vozač, jer sam ja bila ta koja je bila glavni odgovorni za organizaciju sa ove strane granice... Šta da kažem čoveku sa kojim se poznajem godinama, da ga slažem.... Ne, rekoh mu da sam vozača upoznala pre par dana i da mi se čini kao OK čovek, nasuprot svima onima sa kojima sam razgovarala pre njega... Progutah knedlu i prihvatih odgovornost na sebe. Šta bude biće... U toku ukrcavanja, kao odgovor na ono isto pitanje moga kolege, vozač nam (kao da je znao) svima lepo otvori vrata, elegantno ote prtljag i sve tako stručno i fino spakova, da smo svi ostali bez reči. Zapazih osmeh na uglu usana mojih saputnika. Onaj isti žurnalista, inače, pobožan lik, požele nam srećan put, izgovori molitvu za ugodno i bezbedno putovanje, kojoj se svi mahinalno pridružismo. Začu se tanani zvuk motora i uz mahanje nama dragim osobama, otisnu smo se u jednu malu nezaboravnu avanturu... Moram vam se izvinuti sto nema fotki za ovaj deo priče, jer bila je noć, ali biće ih, polako....

 

Putovanje u toku noći je, barem za mene, predstavljalo veoma tešku misiju. Medjutim, nisam ni pojmila koliko put sa prijatnim društvom lako teče i brzo nosi vreme sa sobom. Moram pohvaliti mesto, tj. lokal u koji smo svratili na kafu oko 23:30, blizu Sevojna, a koje se zove "Bajo". Lepo uređen lokal, ukrašen prijatnim elementima od rukom kovanog gvožđa i drveta starinskog izgleda. Posluga je veoma prijatna a ni usluga nije ništa manje pohvalna. Popismo kafu i rakijicu za okrepljenje, uz par grohotom propraćenih viceva od strane ostalih gostiju, (trazili su i bis) pa krenusmo dalje. Čekalo nas je još dosta puta. ... Tu, na tako reći samom početku puta, dobismo i ime kao grupa, "Trupa Cirkuzanti"... Svemu tome je bio zaslužan Omer, inače voditelj na jednoj našoj lokalnoj televiziji. Krenule su i polemike o tome koje je nacionalnosti naš komični saputnik i niko nam ne poverova da nije ni turčin, ni slovenac ni makedonac, ni... ni...ni.... jer ni stasom ni svojim karikiranim akcentom, kako samo on ume, nije odavao svoje pravo poreklo. Pa još kaže da su mu ime dali roditelji u ono vreme kada smo svi bili u ljubavi i kada se nije moglo pretpostaviti šta će se sve desiti i da će nam to odakle smo, ko smo i kako se zovemo ikada u životu zasmetati. Nama u principu i ne smeta, jer ima nas sa svih strana i svi smo podjednaki, živimo i dajemo drugima da žive, vole i uživaju.
 Sedamo na svoja mesta u kombiju i krećemo dalje u susret trljanju očiju, širom razjapljenih vilica, zastajkivanjima na putu u pokušaju da razmrdamo i sebe i vozača. Stižemo na carinu i ja, kao predvodnik puta, izlazim sa papirima do kućice u kojoj sedi jedna, naizgled, prijatna teta... Mokra gora....brrrrrrr, mislim da je bilo minus deset... Skakućem tako ja pored one barakice da se ne bi sledila krv u venama, dok ona teta kopira moja dokumenta i postavlja mali milion pitanja a moji kolege iz toplog vozila ostaše bez daha od smeha.... "A zasto se oni smeju?" zapita me malo sumnjičavim glasom plavuša sa toplije strane onog prozorčeta... Mislim da sam je pogledala najtupavijim pogledom koji sam mogla da složim u tom trenutku, dok mi se lice kočilo od hladnoće... "Ma oni se to meni smeju..." A u glavi mi da u kombiju stoje slike mnogo veće vrednosti nego što sam ja na papirima prikazala :shock: ... "Zašto vama? Nešto nije u redu?".... aj, aj, aj.... samo mi fali da pregledaju i raspakuju sve upakovane slike, ostasmo do jutra... "Ma smeju mi se što skakućem... Zima je..." a u glavi nešto mislim, smeju se ludaci, zato što znaju da mi je frka...pa se još zajebavaju na moj račun...nasmejah se i ja pri pomisli kako izgledam, u tankim pantalonama, i tankoj bluzici na onom mrazu... Tu me preseče jedan duboki muški glas "Nije zima, nego je hladno!"... Njegov vreli dah za mojim već upola smrznutim vratom, zamalo se nisam srušila... Otkud se ovaj stvori, nema više smeha koji je dopirao iz kombija... Okrećem se, očekujući nekog nedotupog brdjanina koji će me početi gnjaviti i prevrnuti kombi naglavačke ne bi li našao nešto... Avaaaaj, zatekoh divne plave oči koje su pričale same za sebe... Osmehnuh se, ne znajući ni sama zašto, valjda reakcija na to anđeosko lice... Opet se začu onaj božanski glas "Koleginice, ima nekih problema? Vidite da se devojka smrzava..." Tu sam se već pogubila, sve bih mu priznala, samo da me je pitao... Čovek me uhvati za ruku "uđite da se malo ugrejete", muk u meni, ni reč da mi padne na um, blanko... Uvede me u onu brvnaru, koja je sada izgledala kao zamak i tutnu mi šolju kafe u ruke, valjda me je pitao hoću li, valjda sam i odgovorila da hoću... Krajem oka sam uhvatila kolege u kombiju i zabrinuta lica. Neka ih, neka malo ispaštaju za onu zajebanciju... I tako, popih ja kafu, kada bi me pitali kakva je bila, ne bih znala reći. Znam da je bila topla... Dobismo papire nazad, uđoh u kombi, onako, bez poimanja za stvarnost i nastavismo dalje...
 Trebalo je da skrenemo na jednoj raskrsnici i da idemo preko Tjentišta, Nevesinja. Stali mi lepo na toj raskrsnici, velika je, ne može se promašiti, a mi ipak promašismo. Tu smo napravili pauzu, malo dzogirali, ohladili se od sna i krenuli dalje. Nigde putokaza ovamo Sarajevo, onamo sta već... Tako mi ipak odosmo ka Sarajevu. Zaista lep put, nosi nas sa uživanjem. Nastavljamo sa šalama i niko i ne spominje više carinu i carinike, a bila sam na tapetu, barem jedno sat vremena puta... Dobar carinik, nema šta  :): .

Sviće...

Divni predeli oko nas, već smo nekako živahniji, valjda nas je svetlost razbudila... Lepote prirode daju nam novu snagu, entuzijazam. Ćuteći, što od umora, što od opčinjenosti, posmatramo tu divotu...

 

 

 

 

 

 

I tako, zaneseni, moji kolege i ne primetiše u prvi mah da je aparat uperen u njih... Blic ih trgnu iz polusna pred samim Sarajevom. U nedostatku snage, prihvatise sasvim mirno to zabeležavanje podočnjaka i izmorenih lica...

_Smeh kao komentar na fotografisanje a i sama pomisao da smo blizu cilja dadoše nam poslednju rezervu snage. Prolazeći kraj Sarajeva zabeležih par detalja koji u meni probudiše neviđenu tugu... Zašto rušenje, uništenje... Zar ne može život biti mir i ljubav. Posledice onih loših i teških dana još uvek se vide. Nekako mi je bilo neverovatno da vidim sve to uživo. Počeh da razmišljam o ljudima koji su izgubili svoje domove, sigurnost... A onda me prenu misao da se ja nalazim tu, da ipak počinjemo ponovo da se spajamo, družimo, gostimo jedni druge. Shvatih da ljudi, u stvari nikada nisu ni ratovali jedni protiv drugih, da su za to zaslužni pojedinci, spremni da žrtvuju tuđe živote, zarad svojih ideala... Neću vas zamarati svojim mislima, jer bilo ih je mnogo... Žal i sreća pomešani u konfuznoj misli...



Evo par fotografija koje su me bacile u nekakvu vrstu agonije, koja, srećom, nije dugo trajala...

 

A pogled napred, pruža se sve do snegom pokrivenih planinskih vrhova

 Sanjajući i pomalo plašeći se šta nas čeka stigosmo do Mostara. Znali smo da imamo obezbeđen pun pansion, jer je naš kolega (inače iz Mostara) koji je stigao par dana pre nas sve dogovorio sa tamošnjom turističkom organizaciom. Ali, opet, kada idem negde po prvi put, postoji onaj mali crv sumnje koji ne da mira ... Kako će nas prihvatiti, da li ćemo se mi pokazati dovoljno vrednima njihovom dočeku, očekivanjima...

 

Ispostavilo se da je doček bio i više nego srdačan, prijatan i iznenađujući za sve nas. Bilo je dovoljno da se mi u grupi pogledamo u oči i shvatimo šta bismo jedni drugima rekli...

Ulazeći u Mostar, zagledala sam svaki kutak koji je moje oko moglo da uhvati u toku vožnje... Toliko kultura na jednom mestu, toliko razlika koje koegzistiraju jedna uz drugu. Srušeni objekti naspram novoizgrađenih, crkva naspram dzamije... Ljudi okrenuti jedni ka drugima a ne leđa o leđa...
 Prelazimo Lučki most i nalazimo se tik ispred pansiona koji je rezervisan za nas. Uzbuđenje raste, treba izneti stvari na brzinu i odmah spakovati slike na prazne zidove galerije koja samo nas čeka. Dočekao nas je gospodin Ratko Pejanović, predsednik SVG-PR Mostar i podpresednik SPKD "Prosvijeta" Mostar kao i naš kolega Mostarac. Srdačni pozdravi i upoznavanje sa domaćinom su nam doneli nekakvo olakšanje. Gospodin Ratko nam je pokazao naše sobe, koje su ispunjavale sve uslove, a i dosta više od onoga što se dalo očekivati. Ostavljamo stvari i pravac galerija u kući Ćorovića. Uz kahfu koja nam je izuzetno prijala, poređasmo slike i zadovoljno se složismo da dosta lepo deluju u tom prostoru. Vladala je mala zabrinutost pre toga, jer nas pet umetnika koji smo izlagali imamo potpuno različite stilove rada. Mučilo nas je to, kako ćemo uklopiti slike a da ne guše jedna drugu, da svaka bude celina za sebe... Ispostavilo se da smo se bespotrebno brinuli.
 Zadovoljni završenim, moram reći, velikim delom posla, odlazimo u pansion na malu pauzu. Vozač je odmah legao da spava a i ostali su spustili svoje "stare" kosti u udobne krevete... A ja ne bih bila ja kada bi mi đavo dao mira...
 Ulazeći u kupatilo, krajem oka videh da je moju koleginicu san već savladao. Na TV-u tiha muzika. Tuširanje mi je prijalo kao nikada pre. "Trebalo bi da odspavam malo..." vrzmale su mi se misli po glavi.... "Leći ću, samo da se malčice ispružim..." Dok mi se topla voda razlivala po sve odmornijem telu, u glavi su se ponavljale slike starog-novog mosta, građevina i ljudi, koje sam videla u poslednjih par sati... Mahinalno pustih da mi voda ukvasi kosu. Uzdah i odluka, da nema spavanja dođoše kao grom iz vedra neba. Ne smem gubiti vreme na snove, tu sam, posle toliko vremena maštanja... Žurno obrisah kapljice vode sa sebe i uvukoh se u trenericu i patike. Tihooo... "tražiće me.... ostaviću poruku da ću ih čekati u dogovoreno vreme na terasi kafića kraj galerije" tako i uradih. Maleni papirić sa, na brzinu ispisanom porukom, ostavih na noćnom stočiću, tako da se dobro vidi...
 Pozdrav ti divni gradu, evo i mene u tvom zagrljaju. Nisam se dvoumila ni na trenutak na koju stranu da krenem. Pravac Stari Most...
 Osećala sam se kao da sam već bila tu.... ne, kao da sam starosedeoc... Blagi vetar koji je pažljivo sušio moju, još uvek mokru, kosu, donosio je nekakve nove, ali poznate mirise... Ne mogu opisati osećanje koje me je nosilo...
 Vreme je brzo prolazilo, ali je fotoaparat bio tu da zabeleži par mojih misli...

 

 Obratite pažnju na bele table, koje stoje, uredno okačene na ovim zgradama (UPOZORENJE, OPASNOST OD RUŠENJA...)

 Ovo je nekada bila opštinska zgrada

 Srednja muslimanska verska škola, nalazi se odmah kraj dzamije.

 

Spomenik Aleksi Šantiću, koji je bio miniran, pa nanovo napravljen i postavljen. Nalazi se u parkiću iznad galerije.

 

   I čuveni, Stari most...

 Kako vreme leti, svakoga dana sve više se oseća... Sećanja ostaju za nama da pisu neke rime o proživljenim snovima. Evo već je uveliko noć, a čini mi se da sam tek ustala. Mada umor čini svoje, držim se hrabro u želji da istrajem u borbi protiv sna i napisem još jednu epizodu ove, kako neki kažu, španske serije...:)

 Po dogovoru sa domaćinom, našli smo se u određeno vreme na određenom mestu. Ja sam malo zakasnila, ali mi je oprošteno jer sam se zanela lepotom tog divnog grada. Osmeh na malo odmornijim licima i opuštena priča, pratili su nas u šetnji do restorana. Uz put smo saslušali par istoriskih podataka i obisli spomenik u čast Aleksi Šantiću. 

 

Par malih velikih ljudi, koji su značajni deo moga sveta

 

  Laganim hodom, uz razgovor prolazimo, meni već (od malo ranije, toga dana) poznatim ulicama. Divim se tom novom iskustvu još jednom, na isti način kao što se dete divi novoj igrački. Svaki trenutak koristim da upijem sećanja duboko u svoju svest, kako bih što duže pamtila svaki kamen, svaku biljku, lice koje ništa ne govori a nosi moć univerzuma u sebi.

 Stare građevine od kamena izgledaju tako jako, kao da su sazidane samom rukom Svemoćnoga. Čovek, tako ranjivo, a ipak, tako jako biće... Opstaje u najtežim vremenima i smeje se posle najgorih mora... Posmatram ljude i mislim o tome, da bez obzira kojim jezikom govore, svi imaju isti cilj. Svi oni, kao i ja vole nekoga, žele određene stvari... Kako smo svi mi isti, a opet toliko različiti...

 Stižemo do šetališta koje vodi do samog Belog mosta. Fino naslagani kamenčići čine jedinstvenu celinu. Presijava se staza na mostarskom suncu.

 

Prelazimo most i primećujem uzbuđenje koje raste sa svakim korakom kod mojih prijatelja. Zastajkivanje i bacanje pogleda je bilo tako očekivano, da sam se samo osmehnula kada su uzdasi počeli da se šire kao eho... Daaaa, divno je...

Prolazim ispod "kapije" mosta i kao da ulazim u neki novi svet... svet koji je ostao u vremenu daleko iza nas...

 

Prijatelj iz Mostara, se okreće i poziva nas u strahu da ćemo se razdvoiti i da će nas buica turista poneti sa sobom... Ubrzavamo korak, jer nas već i prazni stomaci teraju da slušamo domaćine u pohodu na ručak...

Uz put pravim još par fotografija tog, starog, vremenu nepredanog grada...

 

 

I napokon, stižemo do restorana, gde su nas divno ugostili...

Restoran se zove "Šadrvan" .

 

Prva stvar koju sam zapazila i koja mi se izuzetno svidela je to da su jelovnici ukoričeni drvenim, rezbarenim koricama. Zatim sam zapitala šta je to Šadrvan? Inače se ne stidim da pitam kada nešto ne znam. Usledio je odgovor i uperen prst... Ispostavilo se, ne samo da sedimo u šadrvanu, već i pod istim. Naime, za one koji to ne znaju, kao što ja nisam znala, šadrvan je mala natkrivena fontanica, pod kojom su se nekada družili mladi a i stari...

 

 

 Nastavak sledi...

 Kako vreme leti, svakoga dana sve više se oseća... Sećanja ostaju za nama da pisu neke rime o proživljenim snovima. Evo već je uveliko noć, a čini mi se da sam tek ustala. Mada umor čini svoje, držim se hrabro u želji da istrajem u borbi protiv sna i napisem još jednu epizodu ove, kako neki kažu, španske serije...:)

 Po dogovoru sa domaćinom, našli smo se u određeno vreme na određenom mestu. Ja sam malo zakasnila, ali mi je oprošteno jer sam se zanela lepotom tog divnog grada. Osmeh na malo odmornijim licima i opuštena priča, pratili su nas u šetnji do restorana. Uz put smo saslušali par istoriskih podataka i obisli spomenik u čast Aleksi Šantiću. 

 

Par malih velikih ljudi, koji su značajni deo moga sveta

 

  Laganim hodom, uz razgovor prolazimo, meni već (od malo ranije, toga dana) poznatim ulicama. Divim se tom novom iskustvu još jednom, na isti način kao što se dete divi novoj igrački. Svaki trenutak koristim da upijem sećanja duboko u svoju svest, kako bih što duže pamtila svaki kamen, svaku biljku, lice koje ništa ne govori a nosi moć univerzuma u sebi.

 Stare građevine od kamena izgledaju tako jako, kao da su sazidane samom rukom Svemoćnoga. Čovek, tako ranjivo, a ipak, tako jako biće... Opstaje u najtežim vremenima i smeje se posle najgorih mora... Posmatram ljude i mislim o tome, da bez obzira kojim jezikom govore, svi imaju isti cilj. Svi oni, kao i ja vole nekoga, žele određene stvari... Kako smo svi mi isti, a opet toliko različiti...

 Stižemo do šetališta koje vodi do samog Belog mosta. Fino naslagani kamenčići čine jedinstvenu celinu. Presijava se staza na mostarskom suncu.

 

Prelazimo most i primećujem uzbuđenje koje raste sa svakim korakom kod mojih prijatelja. Zastajkivanje i bacanje pogleda je bilo tako očekivano, da sam se samo osmehnula kada su uzdasi počeli da se šire kao eho... Daaaa, divno je...

Prolazim ispod "kapije" mosta i kao da ulazim u neki novi svet... svet koji je ostao u vremenu daleko iza nas...

 

Prijatelj iz Mostara, se okreće i poziva nas u strahu da ćemo se razdvoiti i da će nas buica turista poneti sa sobom... Ubrzavamo korak, jer nas već i prazni stomaci teraju da slušamo domaćine u pohodu na ručak...

Uz put pravim još par fotografija tog, starog, vremenu nepredanog grada...

 

 

I napokon, stižemo do restorana, gde su nas divno ugostili...

Restoran se zove "Šadrvan" .

 

Prva stvar koju sam zapazila i koja mi se izuzetno svidela je to da su jelovnici ukoričeni drvenim, rezbarenim koricama. Zatim sam zapitala šta je to Šadrvan? Inače se ne stidim da pitam kada nešto ne znam. Usledio je odgovor i uperen prst... Ispostavilo se, ne samo da sedimo u šadrvanu, već i pod istim. Naime, za one koji to ne znaju, kao što ja nisam znala, šadrvan je mala natkrivena fontanica, pod kojom su se nekada družili mladi a i stari...

 

 

 Nastavak sledi...

Ulazeći u Mostar, zagledala sam svaki kutak koji je moje oko moglo da uhvati u toku vožnje... Toliko kultura na jednom mestu, toliko razlika koje koegzistiraju jedna uz drugu. Srušeni objekti naspram novoizgrađenih, crkva naspram dzamije... Ljudi okrenuti jedni ka drugima a ne leđa o leđa...
 Prelazimo Lučki most i nalazimo se tik ispred pansiona koji je rezervisan za nas. Uzbuđenje raste, treba izneti stvari na brzinu i odmah spakovati slike na prazne zidove galerije koja samo nas čeka. Dočekao nas je gospodin Ratko Pejanović, predsednik SVG-PR Mostar i podpresednik SPKD "Prosvijeta" Mostar kao i naš kolega Mostarac. Srdačni pozdravi i upoznavanje sa domaćinom su nam doneli nekakvo olakšanje. Gospodin Ratko nam je pokazao naše sobe, koje su ispunjavale sve uslove, a i dosta više od onoga što se dalo očekivati. Ostavljamo stvari i pravac galerija u kući Ćorovića. Uz kahfu koja nam je izuzetno prijala, poređasmo slike i zadovoljno se složismo da dosta lepo deluju u tom prostoru. Vladala je mala zabrinutost pre toga, jer nas pet umetnika koji smo izlagali imamo potpuno različite stilove rada. Mučilo nas je to, kako ćemo uklopiti slike a da ne guše jedna drugu, da svaka bude celina za sebe... Ispostavilo se da smo se bespotrebno brinuli.
 Zadovoljni završenim, moram reći, velikim delom posla, odlazimo u pansion na malu pauzu. Vozač je odmah legao da spava a i ostali su spustili svoje "stare" kosti u udobne krevete... A ja ne bih bila ja kada bi mi đavo dao mira...
 Ulazeći u kupatilo, krajem oka videh da je moju koleginicu san već savladao. Na TV-u tiha muzika. Tuširanje mi je prijalo kao nikada pre. "Trebalo bi da odspavam malo..." vrzmale su mi se misli po glavi.... "Leći ću, samo da se malčice ispružim..." Dok mi se topla voda razlivala po sve odmornijem telu, u glavi su se ponavljale slike starog-novog mosta, građevina i ljudi, koje sam videla u poslednjih par sati... Mahinalno pustih da mi voda ukvasi kosu. Uzdah i odluka, da nema spavanja dođoše kao grom iz vedra neba. Ne smem gubiti vreme na snove, tu sam, posle toliko vremena maštanja... Žurno obrisah kapljice vode sa sebe i uvukoh se u trenericu i patike. Tihooo... "tražiće me.... ostaviću poruku da ću ih čekati u dogovoreno vreme na terasi kafića kraj galerije" tako i uradih. Maleni papirić sa, na brzinu ispisanom porukom, ostavih na noćnom stočiću, tako da se dobro vidi...
 Pozdrav ti divni gradu, evo i mene u tvom zagrljaju. Nisam se dvoumila ni na trenutak na koju stranu da krenem. Pravac Stari Most...
 Osećala sam se kao da sam već bila tu.... ne, kao da sam starosedeoc... Blagi vetar koji je pažljivo sušio moju, još uvek mokru, kosu, donosio je nekakve nove, ali poznate mirise... Ne mogu opisati osećanje koje me je nosilo...
 Vreme je brzo prolazilo, ali je fotoaparat bio tu da zabeleži par mojih misli...

 

 Obratite pažnju na bele table, koje stoje, uredno okačene na ovim zgradama (UPOZORENJE, OPASNOST OD RUŠENJA...)

 Ovo je nekada bila opštinska zgrada

 Srednja muslimanska verska škola, nalazi se odmah kraj dzamije.

 

Spomenik Aleksi Šantiću, koji je bio miniran, pa nanovo napravljen i postavljen. Nalazi se u parkiću iznad galerije.

 

   I čuveni, Stari most...

I tako, zaneseni, moji kolege i ne primetiše u prvi mah da je aparat uperen u njih... Blic ih trgnu iz polusna pred samim Sarajevom. U nedostatku snage, prihvatise sasvim mirno to zabeležavanje podočnjaka i izmorenih lica...

_Smeh kao komentar na fotografisanje a i sama pomisao da smo blizu cilja dadoše nam poslednju rezervu snage. Prolazeći kraj Sarajeva zabeležih par detalja koji u meni probudiše neviđenu tugu... Zašto rušenje, uništenje... Zar ne može život biti mir i ljubav. Posledice onih loših i teških dana još uvek se vide. Nekako mi je bilo neverovatno da vidim sve to uživo. Počeh da razmišljam o ljudima koji su izgubili svoje domove, sigurnost... A onda me prenu misao da se ja nalazim tu, da ipak počinjemo ponovo da se spajamo, družimo, gostimo jedni druge. Shvatih da ljudi, u stvari nikada nisu ni ratovali jedni protiv drugih, da su za to zaslužni pojedinci, spremni da žrtvuju tuđe živote, zarad svojih ideala... Neću vas zamarati svojim mislima, jer bilo ih je mnogo... Žal i sreća pomešani u konfuznoj misli...



Evo par fotografija koje su me bacile u nekakvu vrstu agonije, koja, srećom, nije dugo trajala...

 

A pogled napred, pruža se sve do snegom pokrivenih planinskih vrhova

 Sanjajući i pomalo plašeći se šta nas čeka stigosmo do Mostara. Znali smo da imamo obezbeđen pun pansion, jer je naš kolega (inače iz Mostara) koji je stigao par dana pre nas sve dogovorio sa tamošnjom turističkom organizaciom. Ali, opet, kada idem negde po prvi put, postoji onaj mali crv sumnje koji ne da mira ... Kako će nas prihvatiti, da li ćemo se mi pokazati dovoljno vrednima njihovom dočeku, očekivanjima...

 

Ispostavilo se da je doček bio i više nego srdačan, prijatan i iznenađujući za sve nas. Bilo je dovoljno da se mi u grupi pogledamo u oči i shvatimo šta bismo jedni drugima rekli...