Religija i magija

Autor bealiever | 16 Mar, 2009
 

Homo faber bio je podjednako i homo ludens, sapiens i religiosus. Ili, prevedeno: Čovek koji radi bio je podjednako i čovek koji se igra i svesno biće i religiozan čovek“

                                                                                               -Mirča Elijade

 

U poslednje vreme ljudi mi se čine nekako čudni i zalutali u ovom svetu mogućeg-nemogućeg. Ta paralela postaje sve tanja i izvija se u nekakvom luku ludosti. Viđam sve više naglo preobraćenih vernika, koji su do juče psovali sve što ima veze sa Svevišnjim. Ikone (po "propisu" osveštane u crkvama) koje vise po spavaćim sobama i kuhinjama, ne važno na kojoj strani sveta, valjda da sveci vide kako se rade domaći poslovi... Prilozi u crkvama, što finansiski, što u ostalim oblicima  radi iskupljenja greha/ova. Sa druge strane, sa padom primanja i rastom problematičnih ekonomsko-političkih pitanja imamo i nagli porast vračara, šamana i svakakvih proroka koji nude spas ovom jadnom i napaćenom "nebeskom" narodu... Pitam se, koliko u stvari, prosečni pravoslavac poznaje religiju i magiju, zna li uopšte koliko su one slične i različite...

Sam izraz religija vodi poreklo od latinske reči religare-povezati, svezati. Možemo slobodno reći da svaka religija predstavlja duhovnu povezanost ljudske zajednice i nekog zamišljenog "natprirodnog" ili "moćnog" bića. To biće se označava kao sveto. Njemu se čovek klanja, poštuje ga ali ga se i plaši. Svi oni koji su se malo više interesovali za Frojdova dela, verovatno pamte i njegovu psihoanalitičku teoriju o nastanku religije. Naime, Frojd tumači religiju polazeći od postojanja urođenog Edipovog kompleksa u čoveku. Odnos otac-dete, kasnije, prerasta u odnos Bog-čovek.

 

            Sličnosti između magije i religije su :

a)                                  verovanje u postojanje moćne sile koja vlada sudbinom čoveka i prirodnim događanjima,

b)                                  vršenja jednoga broja praktičnih radnji.

c)                                   Čovek se tim višim bićima obraća molitvom, prinošenjem žrtve, vračanjem.

 

                   Razlike:

a)                                  dok magija teži da direktno kontroliše prirodu i više sile snagom bajanja i obrednim činima, religija smera da prirodu i više silekontroliše posredno, nastojeći da ih umilostivi

b)                                  magijske radnje se izvode neredovno, tj. prema potrebiMagija – kao određena praktična operacija koju izvodi vrač, šaman, žrec – preduzima se zbog neposredno očekivanih pozitivnih ili negativnih događaja u budućnosti (otuda „bela“ – pozitivna i „crna“ – negativna magija). S’ druge strane, religijski čin: molitva, prinošenje žrtve, slavljenje rođenja Boga, vrši se u tačno određeno vreme. Religijski obredi su okrenuti prošlosti, dok se od magijskih rituala očekuje neki jasno vidljiv, pozitivan efekat.

d)                                  I na kraju, molitva, ceremonije koje izvodi religijski čovek, odvijaju se u crkvi (čin venčanja, krštenja deteta), u hramu, kraj domaćeg ognjišta (slavljenje krsne slave, polaganje Badnjaka), pri čemu je sama veza između ljudi i sveštenika trajnijeg karaktera. S’ druge strane, u magijskom činu ne postoji nikakva crkva, a odnos između vrača i ljudi je trenutnog karaktera.

 

OBRED, RITUAL I KULT

 

 Obred i ritual su u izvesnom smislu sinonimi. Ritual je složena simbolička aktivnost koja se povezuje sa religijom.

 Što se kulta tiče, on je složeniji od pojma obreda. Dok je obred isključivo praktična strana religije, kult istovremeno uključuje i praktičnu i duhovnu stranu, pa ga je teško razlikovati od religije. 

 Kult bi mogli odrediti kao obožavanje ili obogotvoravanje neke stvari, bića ili predmeta iz prirode (kult prirode), odnosno obožavanja duša ili duhova predaka (kosti ili mošti umrlih, grobovi predaka) odakle imamo kult predaka. Iako se kult prvenstveno vezuje za politeističke (mnogobožačke) religije, njegove tragove nalazimo i u monoteističkim religijama. U pravoslavlju i katoličanstvu imamo obožavanje ikona, mošti svetaca, a u islamu kao primer drevnog kultnog obožavanja znamo Sveti kamen.  Kult predaka pretpostavlja verovanje i obožavanje umrlih, odnosno prinošenje darova umrlim precima, na Zadušnice.

Sada se pitate gde je zapravo razlika između kulta i obreda.  

´    Naime za:

a)           obred, odnosno ritual, karakteristično je da se niz praktičnih aktivnosti vernika vrši s vremena na vreme, dakle u danima, i situacijama koje vremenski nisu  tačno utvrđene (prilikom rođenja deteta, obred sahranjivanja, obred venčanja), dok se

b)          kultna aktivnost sprovodi u tačno određenim vremenskim odsecima    (na primer, slavljenje slave, Zadušnice čiji je smisao odavanje počasti dušama umrlih, Badnje veče ima za cilj prizivanje duša predaka na večeru. Ako ste se pitali zašto vaše bake i majke na Badnje veče ostavljaju neprebran sto, sada bi trebalo da vam bude jasnije.

 

PRINCIPI MAGIJSKOG RITUALA

 

Magija pretpostavlja postojanje tajne, nevidljive sile koja povezuje sve predmete i bića u prirodi. Ova sila se naziva: mana, orenda, vakan.

 

Mana u jeziku melanezijskih plemena znači bezličnu i opasnu silu koja boravi u kamenu, bilju, oružju i životinjama, u telu ratnika i poglavica. U takvu silu veruju svi narodi, međusobno veoma udaljeni. U jeziku indijanskih  plemena Severne Amerike ta sila se zove vakanda, manitu, orenda.

Mnogi autori su iznosili tvrdnju da je magija karakterističan oblik verovanja čoveka primitivne zajednice, koji još ne raspolaže pravim, apstraktnim ili logičkim mišljenjem. Veruje se da njegovu svest odlikuje tkz. opažajno mišljenje ili mišljenje u slikama.

Francuski antropolog Lisjen Levi Bril koristi i jedan naočit izraz za ovaj primitivni oblik svesti: predlogičko mišljenje. Danas je ipak preovladalo mišljenje da ne postoji suštinska, kvalitativna razlika između uma primitivnog čoveka i svesti modernih ljudi. Takvo stanovište zastupaju Klod Levi Stros, Bronislav Madinovski, Kasirer.

Englez Dzejms Frejzer ima sledeće gledište na magiju:

Opažajno mišljenje kojim operiše magija zasniva se na dva sledeća stava: slično proizvodi slično, ili posledica liči na svoj uzrok. Ovaj tip magije ( koja se zasniva na ovom principu) naziva se imitativna magija. Primer: član australijskog plemena pre odlaska u lov na kengure, strelom gađa nacrtanog kengura. Primitivan čovek posmatra nacrtanu i stvarnu životinju kao jedno, kao isto. Isto tako, urođenik iz Sijuks plemena je optužio jednog naučnika da je „ukrao“ sve bizone crtajući ih u svesci. Kao posledica toga, bizona za lov nije bilo. Opet, naš seljak, u trenutku gradonosnih oblaka koji prete da unište letinu, istrčava u dvorište upirući ka oblacima oštricu sekire, kako bi raspolutio oblake, samim tim on veruje kako će tim činom spasti svoju letinu.

Opažajno mišljenje se, međutim, zasniva i na jednom drugom principu: Stvari koje su jednom bile povezane, dodirivale se, ostaju u istoj vezi i kada se nasilno odvoje. Ova magija se naziva kontaktna magija ili magija po dodiru. U našoj narodnoj  kulturi poznat je primer „uziđivanja senke“. Naime, postoji verovanje, da će neka građevina biti dugovečnija ako se u njen temelj uzida crveni konac kojim je izmerena dužina senke nekog čoveka. Veruje se da će taj isti čovek ubrzo umreti, ali će njegov dobri duh preći, useliti se u tu građevinu, te će ista postati „dugovečna“. Taj dobri duh se naziva talason.

 

U oba ova slučaja i imitativne i kontaktne magije, zapažamo osnovnu funkciju „opažajnog mišljenja“, koja se, ukratko, može izraziti ovako: deo se uzima umesto celine. U ovim slučajevima, slika bizona umesto same životinje i senka umesto čoveka.

        Upravo zbog ovih stavova, ljudi nesvesno podležu magijskom verovanju kada se nađu na kraju ljubavne veze, cepajući sliku nekadašnje ljubavi, jer veruju da će i sam čovek nestati iz njihovoh života. Isto tako traže svoje stvari natrag, plašeći se da će one biti korišćene za magijske rituale kao veza sa njima samima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tučak (dovoljno veliki) i avan (dovoljno mali?)

Autor bealiever | 5 Mar, 2009

  

 UPOZORENJE, nije za one koji preozbiljno shvataju svet, koji nemaju smisao za šalu i koji su ogorčeni na sve one koji nalaze zabavu i u najgoroj situaciji...i njima slične!!!

  Ne znam za vas, ali ja nikada nisam, baš previše, volela hemiju. Nekako mi je u gimaziji (davno je to bilo, pre čitavih 15-16 godina) uspevalo da izbegnem ispitivanja.... Pa dobro, radila sam grafoskopske folije za profu, pa sam bila pošteđena torture odgovaranja i pisanja hemijskih formula u nedogled po tabli... Sećam se tog odvratnog mirisa ustajale vode i starih sunđera... Pihhh... Danas je barem to drugačije. Vidim u školi (jes' da je nova), lavabo u svakoj učionici umesto onih miomirisnih kofa, koje su služile ujedno i za ribanje i za pranje sunđera. Ali, da se ja sad, sa Kulina-Bana, vratim na temu. 

   Kako već rekoh, hemija i ja, četiri različita sveta. Ali, danas, sve se "malo" promenilo. Na fakultetu su došli na red predmeti kojima je hemija osnova. Samo su im ime malo uozbiljili :). Dal' da meni i meni sličnima, a to je čitava moja klasa, bude malo lakše, nazvaše ovo čudo od nauke, tehnologijom materijala (a ima ih mnogo).

   Moram vam napomenuti da je ovo veoma ozbiljan i zahtevan predmet, ali ja, takva kakva jesam, iz svega moram izvući onu komičnu stranu i zabeležiti nešto što, može se reći, predstavlja olakšavajuću primesu u borbi za bolje sutra.

   Kako i dolikuje, vežbe se odvijaju u laboratoriji. Svi u belim mantilima, pozajmljenim, nabavljenim preko i ispod ruke :), više kao oni koji rukave nose na leđima nego čika doctori, uputismo se putem nepoznatog. Zamislite samo, umetnici u laboratoriji.... Više smo ličili na ovčice koje vode na klanje, mada se kasnije ispostavilo da imamo tendencije ka alhemiji :) U svemu tome, ipak sam na neki način uživala, jer, ma šta ko pričao, što smo stariji, neke stvari shvatamo na potpuno drugačiji način.

   Posle merenja, premeravanja, pečenja, sušenja, hlađenja, pranja, stigosmo i do posudica u kojima su stajali neki, ne mogu reći mali, predmeti, veoma interesantnog oblika. Pretpostavljam da svako zna šta su tučak i avan. Pa, većina nas ih ima u svojim kuhinjama za tucanje bibera i raznih začina. Samo, ovo su laboratorijski, malo drugačiji i mnogo veći. Kako nam reče jedna osoba, dovoljno veliki tučak i taman mali avan... 

   Rad u dvočlanim mešovitim grupama. Kolega, džentlmen, baci se na težak fizički rad, kako bi ubio malo crepa u avanu. Zgrabi desnicom onaj jadni tučak i poče da lupa. Gledam ga... onako, sa strane... Uneo se čovek čitavim svojim bićem u posao. Stegao tučak, pun elana i tuče li tuče... Malo na levo, mal' na desno, a ruka sve jače steže, počinje da plavi na prevojima do tučka, a tučak 'ladan i beo. Kukuuu... Ostali kolege, uočivši kako ga posmatram i onaj moj blago pokvareni smešak na jednu stranu, zastadoše, jer su znali šta sledi. Nisam odolela... -Polako, ne steži toliko, polomićeš ga... Ništa on, radi svoj posao i ne obraća pažnju, ne kapira. Već počinje gurkanje i smejurenje, a ja nastavljam. -Ajde sad malo sa strane, polako, nemoj da prospeš, polako... sad jače, pritegni... Posle nekog vremena, kada smo već svi skapirali da se ne nalazi u istoj priči kao i mi, rekoh -znaš šta, daj meni, ipak imam spretniju ruku, ne mogu više da te gledam kako se mučiš...i kao da sam pritegla prekidač, uključi mu se mozak, pogleda me onako, ne verujući, pa spusti pogled na svoju ruku... Obrazi kao bulke... prolomi se gromoglasan smeh i dobacivanja - "Kako napraviti muškarca uz pomoć tučka i avana"... jedna prijateljica reče "...najbolje je da muškarac već ima dobar tučak, pa da avan...upetljah se...". Meni pade na pamet Arhimed i njegova čuvena "dajte mi dovoljno veliku polugu i pomeriću svet"... izgleda da veličina tučka ipak ima veze... Ko zna...