Prenekog vremena, obećah jednom blogeru par sličica garaškog jezera. Evo, ispunjavam obećanje.  

Zar nije lepo?

 A sada još nešto za pasionirane ribolovce :)  

Plašiš me... Svojim rečima oslobađaš demona u meni. Znaš li koliko snage mi je potrebno da ga zadržim u sebi? Ne znaš... A on je sve jači, veći. Kada bi toga bio svestan ne bi me gledao takvim očima. Kada bi poznavao Pandoru u meni ne bi sada ni progovorio.
Godine si proveo ušuškan u mom naručju, umivan osmehom, celivan rečima i utehom. Potrebno mi je da mi uzvratiš... sada kada sam slaba i umorna. Ne vidiš tugu u mojoj duši, netrudiš se da razumeš... Plašim se... Dosta mi je. Dosta mi je pretvaranja da je sve u redu... i snova. Da, dosta mi je snova. Želim da spavam praznog uma. Želim da se odmorim od svih svetova, sama... Mota mi se po glavi RES NON VERBA, pravi krug koji postepeno postaje vrtlog mog života. Ne dušo, reči mi više nisu potrebne, potrebna su mi dela. Dokazi kojih nema. Umesto njih nudiš lažna obećanja... Nisam više mala, nisam više luda, ne verujem više u tvoja čuda...

***

 Okretoh se, pogleda uprtog u daljinu. Očne jabučice bole od samog naprezanja da vidim više, da vidim bolje. Šta mi to vredi... Ležem na blatnjavu zemlju primičući uho, osluškujem. Nema zvuka tvojih stopa. Jedan crv, zaglavljeno gleda. Možda se pita, je li to ono o čemu su mu pričali.... Svetlost će ga čekati na kraju tunela?
Nema te, a ja i dalje čekam...

***

Mirišem na tebe
po mesecu i noći...
Utopljen u poljupce
onaj beli bedž,
na plavetnilu tamnom,
gori crvenim sjajem.

Mirišem na tebe...

ne,

nisam želela
ali sam te zavolela
i ljubavlju proklela...
Voli me,
mrzi me,
neka svetlo razbije
tamu u tvojim očima,
neka nađe me skrivenu,
duboko upredenu
u tvojim mislima...

Mirišem na tebe...

Volim te,
mrzim te,
u uzdahu želje
tanka je nit,
a ja
i dalje živim,
živim za tren
namenjen za tebe.

Sedim u fotelji i prebiram beležnicu svoga uma. Skupljam noge dok kolena grlim rukama. Vrat polako gubi bitku i predaje se dok ga ramena gutaju, ganjajući čitavo telo nekom slatkom jezom...
Opet mislim na tebe... Onako, slatko i bezobrazno. Moja majca miriše tvojim mirisima. I ne samo ona... Kosa je upila tragove tvojih prstiju, dok koža još oseća dodire i poljupce.
Reči... eh, te tvoje reči... medne i čežnjive. Kako samo znaju da ukradu poljubac sa mojih usana. Izađi iz moje glave makar na tren, da povratim smisao života u svoje misli...

 *~*~*~*

Gledam kako vetar povija klasje. Kao slatke reči muškarca pod kojima poklekne nemoćna ženska ćud, savija se, bez trunke otpora... Prepušta se dodirima, uživajući u milovanjima, moćima onog višeg, tako željenog, potrebnog... Tone u snovima na tom mestu, bez pogleda na ono što dolazi. Život je kratak, iskoristi ga... Taj zvuk peva pesmu, ponavljajući je... ulazi u moj um. Moć i nemoć, večita borba. Ko je jači, ne znam... ne želim da znam. Dopuštam da me vodi muzika koju niko još ne zapisa, tako poznata, prijatna... Udišući vetar, živim...

 *~*~*~*

Mislim o sebi. Koliko se zapravo ne/poznajem. Šta od sebe očekujem, mnogo ili suviše malo... Zapitam se, da li sam to zaista bila ja. Da li sam ja stvorila, uništila. Da li sam ja bila sposobna da mi se dive, da me vole, mrze... Ko sam ja? Sazdana od atoma... samo telo kome je udahnuto malo duše, pozajmljena ljuštura na određeno vreme. Da li ja ovo sanjam? Ili sam možda upravo ja san u umu nekog kosmičkog bića... za njega tren, za mene čitav život?