Sedim, obavijena viorima dima cigarete. Koliko sam samo puta pomislila kako bi trebalo da prekinem... Da, trebalo bi... Zašto se uopšte zamaram sa time, ne znam.
Šetala sam jutros malom stazom u parku.
Mokro lišće nema zvuk... ne šušti, ne krcka... i ono ćuti pod kišnim jesenjim danima. Čini mi se kao da se plaši mraza i tišinom se brani. Pravi se da nije tu...
Sva težina vazduha spustila se na zemlju. Kao nevidljiva presa steže... Suza iz oka okvasi suvi obraz. Hladan vetar je suši. Ko je njemu dozvolio da mi je uzme... Neka, možda će joj biti bolje sa njim.
Dolazim, praveći se da ne znam... Ćutim, dok koža buni svaku dlaku na mom telu, praveći bodljikavi štit od tvojih dodira...

   Ispisah na zidovima ove nesigurne tvrđave delove svoga života. Zabeležih kako one lepe, tako i one tužne trenutke u kojima me dosta vas dočeka i isprati. Birala sam mirne sate u kojima bih svoje misli pretočila u nešto što bi vama, čitaocima, predočilo barem delić mojih pogleda i osećanja. Sada se pitam čemu sve to? Odgovor je, jer sam želela da čujem vaše mišljenje, ma kakvo ono bilo. Sada se zapitajte šta vi zapravo želite.

   29. jula istresoh iz sebe svo svoje razočaranje, tugu i bol na ovim istim stranicama. Otvorih dušu potpunim neznancima. I nije mi krivo zbog toga, nisam se pokajala, niti ću. Sama pomisao da se moj život raspada tukla je u glavi kao timpani. Ali, rekoh vam istinu. Istinu vam i sada zborim i uvek će tako i biti.

   Otišla sam daleko, bez reči i objašnjenja, kako iz svog doma, tako i sa ovoga bloga. Ali, vreme koje je prošlo donelo mi je mir i rešenje problema. I vratih se, u nadi da čujem, tj. čitam neke drage ljude. Šta sam našla? Prevrtljivost, nemir, svađe, dvoličnost... Ljudi čije su reči ulepšavale ove stranice su otišli. Razočarani drugima koji su im graciozno oteli poverenje i ljubav. A ti drugi, nazivali se oni San, Ruža, Andrija, Onaj ili kako već, sada likuju u svom izopačenom svetu. Neka ih, ali ni triumf ne traje večno. Lagano će padati u zaborav sa svakim novim danom, dok svi oni koje poštujemo rastu u našim srcima duplom brzinom. Ljudi su prosto takvi. Lepe stvari i drage nam osobe opstaju, dok se ono loše zaboravlja. 

   Prolete mi kroz glavu čak i misao PUK'O BLOG, ali nije tako. Blog će i dalje živeti, samo mu je ruho siromašnije nego što je bilo. Zato pozivam sve velikane, koji su se povukli pred neprijateljem, da se vrate i učine čast svima nama novim tekstovima i osmesima. 

   Pozz Bea :) 

   Dragi moji, evo i ja se vratih među redove osećanja i misli. Kako ste mi samo nedostajali... Vidim, tražili ste me dok sam bila odsutna. Drago mi je zbog toga :).

   Ne znam zašto, ali, čini mi se da vam dugujem objašnjenje (valjda upravo zbog nekakve veze koju su napravile misli i osećanja pruženi na dlanu) zašto me nije bilo. . Nikakva katastrofa mi se nije desila (u ovo se ne ubraja moj komp, jer je on doživeo katastrofu), nisam tužna, ni uplakana... Naprotiv, divno se osećam. Čitala sam poslednji post koji sam napisala. Hmmm, sada mi to deluje kao da se desilo nekome drugom, kao da ja nisam prošla kroz sve to. I opet je na delu onaj feniks u meni:). Ma, idemo dalje. Svet nikome ne dolazi pred noge, mi smo ti koji se bore za sebe same. 

   Provedoh lepih desetak dana na moru, doživeh još nezaboravnih priča, kretoh u prvi razred i sa mlađim sinom... Sve u svemu, život! Ljubav? Nekako sam promenila pogled na čitavu tu filozofiju, ali o tome drugi put. Širim vam ruke, barem onima kojima sam malčice nedostajala, ovako luda i tupava :)

Evo jedna lepa sličica sa Zlatibora

Ljubi vas Bea :*