Religija i magija

Autor bealiever | 16 Mar, 2009
 

Homo faber bio je podjednako i homo ludens, sapiens i religiosus. Ili, prevedeno: Čovek koji radi bio je podjednako i čovek koji se igra i svesno biće i religiozan čovek“

                                                                                               -Mirča Elijade

 

U poslednje vreme ljudi mi se čine nekako čudni i zalutali u ovom svetu mogućeg-nemogućeg. Ta paralela postaje sve tanja i izvija se u nekakvom luku ludosti. Viđam sve više naglo preobraćenih vernika, koji su do juče psovali sve što ima veze sa Svevišnjim. Ikone (po "propisu" osveštane u crkvama) koje vise po spavaćim sobama i kuhinjama, ne važno na kojoj strani sveta, valjda da sveci vide kako se rade domaći poslovi... Prilozi u crkvama, što finansiski, što u ostalim oblicima  radi iskupljenja greha/ova. Sa druge strane, sa padom primanja i rastom problematičnih ekonomsko-političkih pitanja imamo i nagli porast vračara, šamana i svakakvih proroka koji nude spas ovom jadnom i napaćenom "nebeskom" narodu... Pitam se, koliko u stvari, prosečni pravoslavac poznaje religiju i magiju, zna li uopšte koliko su one slične i različite...

Sam izraz religija vodi poreklo od latinske reči religare-povezati, svezati. Možemo slobodno reći da svaka religija predstavlja duhovnu povezanost ljudske zajednice i nekog zamišljenog "natprirodnog" ili "moćnog" bića. To biće se označava kao sveto. Njemu se čovek klanja, poštuje ga ali ga se i plaši. Svi oni koji su se malo više interesovali za Frojdova dela, verovatno pamte i njegovu psihoanalitičku teoriju o nastanku religije. Naime, Frojd tumači religiju polazeći od postojanja urođenog Edipovog kompleksa u čoveku. Odnos otac-dete, kasnije, prerasta u odnos Bog-čovek.

 

            Sličnosti između magije i religije su :

a)                                  verovanje u postojanje moćne sile koja vlada sudbinom čoveka i prirodnim događanjima,

b)                                  vršenja jednoga broja praktičnih radnji.

c)                                   Čovek se tim višim bićima obraća molitvom, prinošenjem žrtve, vračanjem.

 

                   Razlike:

a)                                  dok magija teži da direktno kontroliše prirodu i više sile snagom bajanja i obrednim činima, religija smera da prirodu i više silekontroliše posredno, nastojeći da ih umilostivi

b)                                  magijske radnje se izvode neredovno, tj. prema potrebiMagija – kao određena praktična operacija koju izvodi vrač, šaman, žrec – preduzima se zbog neposredno očekivanih pozitivnih ili negativnih događaja u budućnosti (otuda „bela“ – pozitivna i „crna“ – negativna magija). S’ druge strane, religijski čin: molitva, prinošenje žrtve, slavljenje rođenja Boga, vrši se u tačno određeno vreme. Religijski obredi su okrenuti prošlosti, dok se od magijskih rituala očekuje neki jasno vidljiv, pozitivan efekat.

d)                                  I na kraju, molitva, ceremonije koje izvodi religijski čovek, odvijaju se u crkvi (čin venčanja, krštenja deteta), u hramu, kraj domaćeg ognjišta (slavljenje krsne slave, polaganje Badnjaka), pri čemu je sama veza između ljudi i sveštenika trajnijeg karaktera. S’ druge strane, u magijskom činu ne postoji nikakva crkva, a odnos između vrača i ljudi je trenutnog karaktera.

 

OBRED, RITUAL I KULT

 

 Obred i ritual su u izvesnom smislu sinonimi. Ritual je složena simbolička aktivnost koja se povezuje sa religijom.

 Što se kulta tiče, on je složeniji od pojma obreda. Dok je obred isključivo praktična strana religije, kult istovremeno uključuje i praktičnu i duhovnu stranu, pa ga je teško razlikovati od religije. 

 Kult bi mogli odrediti kao obožavanje ili obogotvoravanje neke stvari, bića ili predmeta iz prirode (kult prirode), odnosno obožavanja duša ili duhova predaka (kosti ili mošti umrlih, grobovi predaka) odakle imamo kult predaka. Iako se kult prvenstveno vezuje za politeističke (mnogobožačke) religije, njegove tragove nalazimo i u monoteističkim religijama. U pravoslavlju i katoličanstvu imamo obožavanje ikona, mošti svetaca, a u islamu kao primer drevnog kultnog obožavanja znamo Sveti kamen.  Kult predaka pretpostavlja verovanje i obožavanje umrlih, odnosno prinošenje darova umrlim precima, na Zadušnice.

Sada se pitate gde je zapravo razlika između kulta i obreda.  

´    Naime za:

a)           obred, odnosno ritual, karakteristično je da se niz praktičnih aktivnosti vernika vrši s vremena na vreme, dakle u danima, i situacijama koje vremenski nisu  tačno utvrđene (prilikom rođenja deteta, obred sahranjivanja, obred venčanja), dok se

b)          kultna aktivnost sprovodi u tačno određenim vremenskim odsecima    (na primer, slavljenje slave, Zadušnice čiji je smisao odavanje počasti dušama umrlih, Badnje veče ima za cilj prizivanje duša predaka na večeru. Ako ste se pitali zašto vaše bake i majke na Badnje veče ostavljaju neprebran sto, sada bi trebalo da vam bude jasnije.

 

PRINCIPI MAGIJSKOG RITUALA

 

Magija pretpostavlja postojanje tajne, nevidljive sile koja povezuje sve predmete i bića u prirodi. Ova sila se naziva: mana, orenda, vakan.

 

Mana u jeziku melanezijskih plemena znači bezličnu i opasnu silu koja boravi u kamenu, bilju, oružju i životinjama, u telu ratnika i poglavica. U takvu silu veruju svi narodi, međusobno veoma udaljeni. U jeziku indijanskih  plemena Severne Amerike ta sila se zove vakanda, manitu, orenda.

Mnogi autori su iznosili tvrdnju da je magija karakterističan oblik verovanja čoveka primitivne zajednice, koji još ne raspolaže pravim, apstraktnim ili logičkim mišljenjem. Veruje se da njegovu svest odlikuje tkz. opažajno mišljenje ili mišljenje u slikama.

Francuski antropolog Lisjen Levi Bril koristi i jedan naočit izraz za ovaj primitivni oblik svesti: predlogičko mišljenje. Danas je ipak preovladalo mišljenje da ne postoji suštinska, kvalitativna razlika između uma primitivnog čoveka i svesti modernih ljudi. Takvo stanovište zastupaju Klod Levi Stros, Bronislav Madinovski, Kasirer.

Englez Dzejms Frejzer ima sledeće gledište na magiju:

Opažajno mišljenje kojim operiše magija zasniva se na dva sledeća stava: slično proizvodi slično, ili posledica liči na svoj uzrok. Ovaj tip magije ( koja se zasniva na ovom principu) naziva se imitativna magija. Primer: član australijskog plemena pre odlaska u lov na kengure, strelom gađa nacrtanog kengura. Primitivan čovek posmatra nacrtanu i stvarnu životinju kao jedno, kao isto. Isto tako, urođenik iz Sijuks plemena je optužio jednog naučnika da je „ukrao“ sve bizone crtajući ih u svesci. Kao posledica toga, bizona za lov nije bilo. Opet, naš seljak, u trenutku gradonosnih oblaka koji prete da unište letinu, istrčava u dvorište upirući ka oblacima oštricu sekire, kako bi raspolutio oblake, samim tim on veruje kako će tim činom spasti svoju letinu.

Opažajno mišljenje se, međutim, zasniva i na jednom drugom principu: Stvari koje su jednom bile povezane, dodirivale se, ostaju u istoj vezi i kada se nasilno odvoje. Ova magija se naziva kontaktna magija ili magija po dodiru. U našoj narodnoj  kulturi poznat je primer „uziđivanja senke“. Naime, postoji verovanje, da će neka građevina biti dugovečnija ako se u njen temelj uzida crveni konac kojim je izmerena dužina senke nekog čoveka. Veruje se da će taj isti čovek ubrzo umreti, ali će njegov dobri duh preći, useliti se u tu građevinu, te će ista postati „dugovečna“. Taj dobri duh se naziva talason.

 

U oba ova slučaja i imitativne i kontaktne magije, zapažamo osnovnu funkciju „opažajnog mišljenja“, koja se, ukratko, može izraziti ovako: deo se uzima umesto celine. U ovim slučajevima, slika bizona umesto same životinje i senka umesto čoveka.

        Upravo zbog ovih stavova, ljudi nesvesno podležu magijskom verovanju kada se nađu na kraju ljubavne veze, cepajući sliku nekadašnje ljubavi, jer veruju da će i sam čovek nestati iz njihovoh života. Isto tako traže svoje stvari natrag, plašeći se da će one biti korišćene za magijske rituale kao veza sa njima samima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pojam kulture i njena uloga u društvu

Autor bealiever | 12 Feb, 2009

        Shvatanje kulture kreće se u širokom rasponu od metafizičkog entiteta koji postoji sam od sebe, preko mehanički izdvojene oblasti, tj. područja, do identifikovanja kao suukusa civilizacijskog kompleksa. Slobodno se može reći da je kultura podsistem društvenog života. Ona, sama po sebi, razdvaja ljude od drugih vrsta, jer ih odvaja od biološki determinisanih nagona i uči veštinama prihvaćanja načina ponašanja u određenom društvu. Neko bi pomislio da se konformizam lagodno smestio u ovo ponašanje u određenom društvu, kao što nam je vidno dostupan konformizam u političkim partijama, kao određenim društvenim grupama. Ne, zapravo, čovek sam po sebi, ima nagon da se prilagodi okolini u kojoj se nalazi radi opstanka i napretka. U kulturi i podsredstvom kulture, ljudi osmišljeno deluju, uređuju međusobne odnose i organizuju svoj život. Već u ovoj stavci evolutivni progres odbacuje neke teološke ideje, kao što smo juče mogli pročitati u blogu "aforizmi", navodim

          "Ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla      svoga."                                                                                  Mt. 6,34

    Kulturom se određuje i način života članova nekog društva ili grupa u okviru društva.

       Brojna su shvatanja i određivanja kulture. Postoji oko 450 definicija, što postavlja kulturu i rad u najdefinisanije oblasti. Ove definicije kulture razvrstavaju se kao: opisne, istorijske, normativne, generičke, psihološke, strukturalne i nepotpune. Sve to ukazuje na izuzetnu težinu kulturne činjenice, višeznačno iskazivanje njene suštine i punoću fenomena kulture.

       Osnovno značenje reči KULTURA potiče od latinske reči cultus, u značenju, obrađivanje, gajenje, negovanje. To vodi do zaključka da je kultura sve ono što je čovek stvorio svojim radom, a u svrhu održanja, poboljšanja i napredka ljudske vrste. Taj proizvod ima cilj, svestan ili nesvestan.

       O kulturi, kao i o mnogim drugim društvenim pojavama i tvorevinama, ne postoji opšte prihvaćena definicija ni teorija. Postoje samo glebalna određenja kulture, grupisana u nekoliko grupa, (mnogi sociolozi ih smatraju pogrešnim) a to su:

    1. kulturalističke, koje kulturu tumače kao zatvoren sistem, tj.smatraju da je kultura odlika čoveka, alida postoji van društva,

    2. normativističke, koje kulturu određuju kao skup pravila,

    3. naturalističke, koje kulturu izvode iz ljudske prirode, odnosno kulturne pojave se svode na organsku, biološku ili psihološku ravan ljudske ličnosti,

    4. pozitivističke, koje polaze od trenutnih stanja i činjenica, isključivo posmatraju stvari onako kako jesu,

    5. metafizičke, gde se kultura shvata kao entitet (suština) za sebe, potpuno se odvajaju duhovna i materijalna kultura, sveto i profano.

    U gotovo svim određenjima kulture, naročito antropološkim i sociološkim, uočava se pravljenje razlike između onoga što je priroda i onoga što je rezultat ljudskog aktivizma. Opet, kao u začaranom krugu, ljudski aktivizam se široko tumači, pa se i kultura definiše u veoma širokom kontekstu. Upravo zbog toga, u traženju jednostavnih odredbi kulture, pribegava se posmatranju odnosa između kulture i civilizacije, kao najsrodnijih pojmova.

     

     

    Postoje tri stanovišta o odnosu kultura-civilizacija.

      *Prvo stanovište gleda na ova dva pojma kao na sinonime ili iste pojave (E. Tejlor, S. Frojd...).

      *U drugom stanovištu civilizacija je krajnje izgrađen stepen kulture. L. Morgan razlikuje tri etape u ovom gledištu: divljaštvo, varvarstvo i civilizaciju. Divljaštvo je period sakupljačke privrede, grupnog braka i prirodne ljudske zajednice. Varvarstvo se odlikuje pojavom grnčarstva, pripitomljavanja životinja, začetkom agrikulture, a vrhunac dostiže topljenjem gvozdene rude, obradom metala, zemlje, stočarstvom, simbijazmičkim brakom, razvojem gradova i formiranjem mita i epa. Moram napomenuti da su od strane grka vandalima ili varvarima nazivani narodi koji su živeli van stare Grčke. 

      *Po trećem stanovištu, koje je razvijeno u sociologiji i filozofiji, kultura i civilizacija se razlikuju po sadržaju, naime, kultura je duhovnog, a civilizacija materijalnog sadržaja.Ova podela može biti negativna, ako se civilizacija posmatra kao degradacija kulture, ali može biti i pozitivna, ako se civilizacija posmatra kao unapređenje kulture.

       Kultura jednog društva obuhvata nematerijalne aspekte (verovanja, ideje, vrednosti), koje čine sadržaj jedne kulture i materijalne aspekte (objekte, simbole ili tehnologiju), kroz koje se sadržaj kulture ispoljava.

       Uloga kulture u društvu može se najizrazitije sagledati kroz procese identiteta, socijalizacije i institucionalizacije društva, što su u suštini osnovne funkcije kulture.

       Kultura je prisutna u nekom svom vidu u svakom obliku reprodukcije društvenog života - od materijalneproizvodnje, preko vaspitanja, obrazovanja, nauke, politike, upražnjavanja verskih obreda, stvaranja umetničkih dela do načina stanovanja i odevanja. Ne postoje jedinstveni kulturni obrasci koji bi važili za sve društvene grupe i periode.