Sedim u fotelji i prebiram beležnicu svoga uma. Skupljam noge dok kolena grlim rukama. Vrat polako gubi bitku i predaje se dok ga ramena gutaju, ganjajući čitavo telo nekom slatkom jezom...
Opet mislim na tebe... Onako, slatko i bezobrazno. Moja majca miriše tvojim mirisima. I ne samo ona... Kosa je upila tragove tvojih prstiju, dok koža još oseća dodire i poljupce.
Reči... eh, te tvoje reči... medne i čežnjive. Kako samo znaju da ukradu poljubac sa mojih usana. Izađi iz moje glave makar na tren, da povratim smisao života u svoje misli...

 *~*~*~*

Gledam kako vetar povija klasje. Kao slatke reči muškarca pod kojima poklekne nemoćna ženska ćud, savija se, bez trunke otpora... Prepušta se dodirima, uživajući u milovanjima, moćima onog višeg, tako željenog, potrebnog... Tone u snovima na tom mestu, bez pogleda na ono što dolazi. Život je kratak, iskoristi ga... Taj zvuk peva pesmu, ponavljajući je... ulazi u moj um. Moć i nemoć, večita borba. Ko je jači, ne znam... ne želim da znam. Dopuštam da me vodi muzika koju niko još ne zapisa, tako poznata, prijatna... Udišući vetar, živim...

 *~*~*~*

Mislim o sebi. Koliko se zapravo ne/poznajem. Šta od sebe očekujem, mnogo ili suviše malo... Zapitam se, da li sam to zaista bila ja. Da li sam ja stvorila, uništila. Da li sam ja bila sposobna da mi se dive, da me vole, mrze... Ko sam ja? Sazdana od atoma... samo telo kome je udahnuto malo duše, pozajmljena ljuštura na određeno vreme. Da li ja ovo sanjam? Ili sam možda upravo ja san u umu nekog kosmičkog bića... za njega tren, za mene čitav život?