Bea vs Masada
Deo versusa sa poezija foruma
Овде на моме длану,
На линијама живота,
Остао је траг звезда,
Траг среће и траг туге,
Траг недирнуте вечности.
Овде на моме длану,
Ту лежи прича,
О теби таквој, у времену,
Времену надања и снова,
Времену туге и бола.
Овде на моме длану,
Твоје успомене причају,
Твоје успомене које се смеју,
Твоје успомене које плачу,
И сањају време које долази.
~~~
Misliš da imaš
jedno ime na dlanu
misliš da znaš priču prastaru...
Pitam te šta sve to ide
niz vene tvoje,
dok ocrtava šare prošle i buduće,
tvoje želje, tvoje uspomene...
Dodirnuo si možda
zvezdu što je pala
ali ne znaš tajne, sakrivene unutra
ne luduj, ne traži
možda oči tvoje ne izdrže draži
možda ruke tvoje ne sadrže
uspomene teške...
~~~
А шта је ово ту,
Што гори успоменама,
У расцепљеном срцу таме ?
А шта је ово ту,
На спаљеном длану,
Док мртав човек хода ?
Како опрати крв старих рана,
На чистом извору сна,
У коме месец умире ?
И како ћутати,
Када у стиснутом грлу гори,
Глас који у вечности живи ?
~~~
To tvoja ljubav zbori
reči koje moje srce ne ču,
ne verova...
To život na dlanovima šara,
otvara stare i pravi neke nove
rane...
Dok mesec se davi
u izvoru sna
umivam te vodom večitog izvora
Rane ti celivam
pokajanjem svojim
lice ti umivam poljupcima mojim...
~~~
Ускоро ће јутро,
Једно од многих које ће доћи,
Овде, међу гранама пролећа,
Овде где су духови ноћас лутали,
И сабласти лутале,
Остаће наши трагови,
Остаће туге и радости,
Остаће део речи,
Утиснут у столетним стаблима,
Оним који памте векове,
Јер она,
И нас ће памтити,
Док им се не будемо вратили,
У једном даху једног пролећа,
Када пелим буде цвао,
Када магле прекрију путеве,
Када део немира искида душе,
Када давне успомене занеме,
И сакрију путнике времена,
Путнике који лутају,
Тражећи место снова,
И зато памти овај трен,
Пламен ватре која се гаси,
И пламен обзорја који долази,
Да смени ноћ,
Да донесе дан,
Дан који ће постати нова ноћ,
У кругу времена и сати,
Које смо пустили,
Из златног кавеза времена.
~~~
Bar da ti skrene misao,
pa da zalutam putevima tvojim
nemilosrdno prostrtim preda me...
Bar da ti pogled padne pred moje oči
pa da smognem snage iz srca i duše
da ti očima kažem što reči ćute...
Bar da sunce ne izlazi ovako rano
pa da noć ova još malo
u rukama tvojim potraje...
Bar da usne više nikada
od tvojih poljubaca ne progovore
bar toliko učini za mene...
~~~
Онда пусти нека дан остане ноћ,
Нека минут постане сат,
Сат нека буде година,
Затвори очи и време ће стати,
Ту, на уснулом брегу јутра,
Заустави сунце нека не долази,
Заустави га мислима, жељама,
Заустави реке и мора,
Нека тишина савлада звук,
Нека мириси ноћи не бледе,
У твојим несташним увојцима,
Ту далеко од људи,
Од градова и предграђа,
Пусти, нека ово буде раскршће сна,
Раскршће среће и сете,
Нека ово буде раскршће на коме стојима,
Чекајући да месечева срма,
Остави бледи траг на нашим веђама.
~~~
Zatvorih oči
i tako jako poželeh želju.
Zaustavih svet u suludom krugu
i minute i sate, godine,
sluge tvoje...
Mesec tek je pun i sjajem srme svoje
nekako tužan i ljut,
posipa tragove i snove.
Na tvome uzglavlju mirise skupljam
da pamtim sreću trenutka...
Pusti me,
neka traje...
Prepusti se, maštaj,
ova vila barem sada tvoja je...
~~~
Хајде, сањај још трен,
Јер сунце долази да угаси ноћ,
После које остаје,
Испијени пехар снова,
И злуради неми звекир,
На вратима небеских дворова.
Хајде сањај још трен,
Заборављен на падинама снова,
Где твоја лутања почивају,
У немој магли речи,
Негде међу росом,
Белог платна пред тобом.
Хајде сањај још трен,
Тако затворених очију путуј,
Далека мора те чекају,
Неке скривене обале траже,
У поруци ветрова који дувају,
Ту међ јавом и сном.
