---
Autor bealiever | 8 Feb, 2010 
Beskrajno dugo sećanje otkriva nove horizonte. Čini mi se da sam i sama zalutala u tim sećanjima... Lavirint misli i osećanja. Zavukoh se u jedan deo, tražeći malo mira od same sebe. Ne osećam hladnoću dok mi se izmaglica lepi na kožu, ali telo se grči, steže... Hladno mi je iznutra.
Jednom je neko rekao "Kako gore, tako dole. Kako iznutra, tako spolja", verovatno se ovo i dešava zbog svih tih unutrašnjih nemira... Verujem, biće bolje, nadam se još uvek, ali sve te sile koje tako jako vuku dole... čini se ponekad da sam previše umorna da bih se upustila u još jednu bitku sa životom. Ali, zapravo i nije tako. Svaki put ustajem, krećem nanovo, nekad jako, nekada slabije, ali ne stojim... idem... To je važno.
Ponekad ostajemo sami sa sobom, uplašeni kako će biti dalje, da li ćemo moći. Do god se podižemo i idemo napred, tunel ima svetlu tačku na svom kraju....
Autor AnaM 08 Feb 2010, 11:50