Nedostajanje i sećanja
Autor bealiever | 6 Mar, 2010Maločas mi pade, čisto onako, na pamet koliko mi nedostaje.
Ko, šta?
Često misli ume da mi obuzme neka reč koju koristimo tako lako, a
iza nje... brda i planine- čitavi venci, neistraženi okeani svih
svetova... a mi, tek tako, iskoristimo tu reč, izližemo je do bola i
sami ne shvatajući šta nas to u stvari mori. Mene muči nedostajanje.
Izjeda me već danima, ali danas me već muči onako- nasilnički, da čak
moram i da pišem o tome, ne bih li našla parčence mira u sebi samoj...
Naime, šta je zapravo to što mi nedostaje? Da li me to samo bole
sećanja. Da li samo ne mogu da podnesem poraz i prihvatim da sam
izgubila? Ili postoji mnogo više od toga...
Više, pa i previše. Moje nedostajanje je u stvari nemirenje sa tim
da sam izgubila nekoga koga još uvek bezgranično volim. Da više nema
onih umilnih reči, tople sigurnosti u zagrljaju, tog psihofizičkog
uzvišenja pri samom pogledu. Fale sve one šetnje i razgovori do u
beskonačno, neiscrpne teme, skoro istovetno mišljenje i pogledi na
svet... naravno i one stvari o kojima se ne govori, naelektrisani
dodiri, namagnetisana blizina... Nedostaje mi čitav taj mali, savršeni
svet koji sam stvorila u svojoj glavi, pa i oko sebe na bazi ljubavi.
Eto, kako se prave greške, verovanjem... potpunim verovanjem u osobu
kojoj date sebe. Izgradila sam grad na nestabilnim temeljima i on se
srušio. Ehhh... kako mi samo nedostaje...
Eto, ovo je samo delić moje duše, samo mala kockica nesavršene
puzzle kojoj nema kraja. Opisati nedostajanje, shvatam, nemoguće je.
Odustajem, a možda mi danas i nije dan jer me baš muči to osećanje...
eh moja draga....i mene muči nedostajanje...htedoh da mu pišem neku poruku...ali se pobojah da će me opet dočekati svojim ćutanjem..i sutra treba preživeti dan sa osmehom...jer sutra mi je rođendan...a on neće biti tu,na samu pomisao suze mi navru...al moram dalje..
Autor vilabezkrila 06 Mar 2010, 18:46