Vreme je

Autor bealiever | 19 Mar, 2008

Pocetak i kraj

 

Zivot,

tako cudno osecanje

prolaznosti vremena.

Zivot;

Detinjstvo,

Mladost,

Starost,

Smrt;

neizbezna sudbina

svakoga od nas.

Nas prvi pravi

Kraj.   

(februar '99)

 

 Zasto bas ova pesma?

 Ovih dana oko sebe vidim dosta nezadovoljnih ljudi. Opcinjenih svojim greskama, nerazumevanjima, strahom za materijalnim... Koliko njih razmislja o tome sta bi bilo kada bi bilo... Cesto i ja bacam svoje misli na tu stranu, na proslost i neke odluke i korake, preispitujem se da li sam dobro postupila, spremna da se izvinem drugima za svoje greske. Ali spremna da priznam i samoj sebi da sam gresila. Kao samar vraca mi se misao "hej, ti imas sve..." Tada posustanem u letu po cipkanim snovima i vracam se u stvarnost, osamucena sarenilom mogucnosti koje stoje predamnom. Sa svojih trideset prosla sam mnogo, kako lomova, padova, cini mi se jos vise lepih momenata. Kao da univerzum ravnja na tasovima sudbine suze i smeh... ali ova razigrana ludost umetnicke duse, natera ga da smeh prevagne... Pokusavam da svoje misli spakujem u par recenica, ali ne uspevam...tako brzo dolaze i odlaze ostavljajuci tragove koje brisu talasi novih reci...

 Da li ste ikada sanjali  mesta na kojima nikada niste bili?  Da li  su odredjene fotografije i predmeti u Vama izazivali nekakva, poznata osecanja koja niste mogli da rastumacite? Ja se konstantno srecem sa time... Novi mirisi pojavljuju se i minu mojom dusom, napune oci suzama i grudi uzdasima... Cini mi se da sam vec zivela...neki zivot tuge koji je ostavio tragove placa i teskobu.... Smrt, nas prvi pravi kraj ... Uce nas osnovama fizike i kazu "...energija ne nestaje, ona samo menja oblik...", a sta smo svi mi do energije zarobljene u obliku? Danas jedno, sutra...ko zna? I smejem se, ispunjavam svaki momenat svoga zivota radoscu. Ne dozvoljavam da me guse tudje brige. Ne dozvoljavam da me bombarduju losim naravima. Ucim decu da je vreme za smeh, paznju, ljubav,  zivot, jer zivot je samo jedan. Ma koliko puta ga ziveli. Vreme je da popunimo secanja lepim, dugotrajnim osmesima. Vreme je da smejem se!
 
 
 
2008-03-19 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Neka stane vreme

Autor bealiever | 11 Mar, 2008

  Svako od nas, barem jednom u zivotu, oseti nesigurnost u sebe. Preispitivanja su konstanta svakog zivog bica, barem onih svesnih. Cesto sebi postavim ono cuveno pitanje 'sta bi bilo kada bi bilo' i nalazim sebe u masi, uvek okruzena uspesima, uvek bez greske, mane... Ali, nije tako. Ja sam od onih koji vole da uce na svojim greskama, ma koliko one kostale. Tek po obavljenom poslu, ma sta to bilo, shvatam da sam mogla mnogo bolje da 'odigram', da sam mogla da predpostavim jos nesto, sto bi mi pokazalo bolji put... A onda shvatam, ma koliko se ja trudila, ucila i predvidjala dogadjaje, cesto postoji neko ko bolje odigra potez i 'pokupi kajmak' a ja sakupljam mrvice. Ali upornost je jedna od mojih vrlina (a i mana), pa se ne dam tako lako.

 

 

 

Neka stane vreme

jer

nesigurno koracam

stazama zivota.

Okrecem se cesto

u strahu da

propustila sam

neku vaznu stvar.

 

Neka stane vreme

jer

opazam ljude

prolaze kraj mene

u zurbi jer

slede svoj san.

 

Neka stane vreme

jer

u vrtlogu tome

gubim samu sebe...

 

Neka stane vreme

da proverim sta

ucinjeno nije

da upotpunim svoj glas.

 

I neka stane vreme

jer

hrabrosti mi treba

da pronadjem sebe,

sta zelim, sta znam.

 

(januar 1999.) 

 

 

 

 

*****

Autor bealiever | 17 Feb, 2008

 Jos jedna nedelja, ista a ipak drugacija... Obicno bih izasla negde u prirodu i uzivala u svezem, planinskom vazduhu. Ali ovaj hladan dan mi prosto ne dozvoljava da se maknem od toplog ognjista. Slusam pucketanje drva koje dopire iz kamina.Sam taj zvuk mi pruza osecaj nekakve  neopisive sigurnosti. Uz solju caja i dobru knjigu prolaze mi najlepsi trenuci ove nedelje...

 

Zatvaram oci

i strahujem

da ces nestati

kao san kada se probudim,

da ces se rasprsiti

kao dim kada otvorim oci.

Trazim te rukama

da te zaglim

kako bih te zadrzala

dok se ne probudim. 

 

 

Ne dozivam vise...

Autor bealiever | 16 Feb, 2008

 Ne dozivam vise

tvoje ime,

u nadi da spas mi nudi.

Sada mrzim

svake usne koje

tvoje ime sa ponosom izgovore.

 

 Ne dozivam vise

tvoje reci,

da utehu mi pruze.

Sada proklinjem

svaku rec sto

u vezi je sa tobom.

 

 Ne dozivam vise

secanja,

jer ona su jedino

sto si ostavio

za sobom,

da svet moj ruse.

 

 Ne dozivam vise

ljubav,

jer ona vise

ne postoji,

izgorela je zajedno

sa tvojom slikom.

 

 Ne dozivam vise 

smeh,

jer on se vise ne vraca.

Izgubio je svoje mesto

cekajuci u redu

za tugom, bolom.

 

Ne dozivam vise

tvoje ime... 

 

 

Deja vue

Autor bealiever | 15 Feb, 2008

 De meme que jadis, aujourd'hui... Bas kao nekada, danas sam prolazila tom ulicom, i mislila sam o istim stvarima, ljudima kao i onda... nekada, davno... Sve mi se vracalo... I hladnoca i zbunjenost i nekakva vrsta 'deja vue'-ja. Vec vidjeno, tako poznato, kao da se vec dogodilo... kao da se budim iz sna i teskom mukom, prebacujem svoju svest u stvarnost... Jos mi odzvanjaju neke nepoznate reci u glavi...Bonjour madame, comment allez-vous?  Merci, tres bien....

 Okrecem ledja 

nepoznatom prolazniku  

i shvatam da nesto

vuce me da se okrenem

i poviknem za njim.

Stojim tako,

boreci se, sama sa sobom,

pokusavajuci da shvatim,

da barem delicem

svoga bica razumem

sta to poznajem

u tom tamnom liku.

Ali kroz milion slika

i pokreta ne pronalazim

onaj sjaj u ocima

i znak na usnama.

Kao da neki davni san

mi dodje u mislima

i shvatam da on je bio

u mojim snovima.

Okrecem se,

odlucna, da ga

pozovem pravim recima

ali, tu je samo

gomila nepoznatih,

praznih likova... 

 

Secanje

Autor bealiever | 13 Feb, 2008

Secanje

 

Posustajem,

u secanju na nas,

Ozivljavam

tako drage trenutke

Pokrecem

slike,uredno poredjane u mislima

Smejem

se tvojim nestaslucima.

Vidim

taj predivni sjaj u tvojim ocima

Volim

osmeh na tvojim usnama.

Budim

se iz secanja...

Tisina

me umara,

Samoca

me ubija... 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
 2008-02-13

 

Plamen

Autor bealiever | 12 Feb, 2008

Volela bih da mogu

opisati plamen

sto gori u meni;

Njegovu snagu,

taj pokret i zvuk...

Mozda,

upravo nacin

na koji on plamti

osvetljava moju rec

i moj pravi put. 

 

 2008-02-12

Čestitamo!

Autor bealiever | 11 Feb, 2008
Ponekad imam želju
da iz sebe
na vazduh izvedem
par tragova duše
izgubljene u vremenu.


Kako svakom stihu koji napišem (a većina ih ostane nezapisana, nezapamćena) izgubim svaki trag i ideju o tome gde bi mogao biti, otvaram ovu kategoriju u kojoj ću ih čuvati od zaborava, od same sebe. Neka budu samo jedan trag u vremenu.
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11