Na tvome ramenu
budi se usnuli korybas,
serdar snova i nada.
U tvojim rukama
dlanovi miruju
dok sa usana reči čitam.
Nisam nestala
iz ovoga vremena
nisam se utopila u bunilu
jave, snova i nada.
Tu sam,
ponovo stojim
na tvom ramenu
naslonjena, svetlost
vidim, slušam povest
novoga vremena...

 

 

~Korybas- grč. zanesenjak, sanjalica

~Serdar - pers. zapovednik, poglavica

Noc...
tamna i vrela.
Svetlost uličnih svetiljki
pada na tvoje nago telo
Goriš u vodi strasti
dok spavaš
a u snovima opet
miluješ mi bedra
opojnim usnama dodiruješ
svaku tačku moga tela...
Želim te dok te gledam.
Budiš se,
i osmehom pitaš
smeš li....
smejem se
... kao da ne znaš... 
usne se spajaju
u žestini želje
i više nema pitanja
više nema zastajkivanja.
Svilena posteljina
je gruba pod tvojim dodirima
mada, više ne ležim
vec letim u tvojim rukama...

 

 

 

Zatvaram oči,
osluškujem zvuke noći
Mir i po neki
zalutali cvrkut ptice.

Javi se kao
da traži ljubav
zalutalu u tmini.

Kročim korak,
dva, tri...

Kuda, zapitam se

-Ka nadanju,
šapat mi reče.

Stežem oči, ruke
sve jače, jače...

Zaboravljeni san dolazi,
vraća se...

 

 

 

Tu negde,
među travama prošlosti
pod nekim nebeskim svodom,
leži onako oronuo,
kišama paran, vetrovima hlađen
sam i umoran
tek stećak jedan...

Govorio bi kada bi mogao
iz sivila svoga reči izvući
o ratovima, pticama
o ljudima i zverima

Govorio bi
o tom nebeskom svodu
pod kojim traje i odoljeva
o vremenu i ispucaloj kori hrasta
pod kojim vekovima drema

Govorio bi,
ali reči nema...

 

Noćas je tvoj dah

na mojim grudima spavao

Noćas su usne živele

na dlanovima tvojim

a prsti se kosom sladili

 

Noćas si me opet saček'o u snu...

nema veze

ja već navikla sam

i znam, živećeš tu...

 noćas sam opet zaplakala

 i jedino suze na javu donela...

 

Izbrisah jedno ime, sve slike što razum mute. Ubih svaku melodiju ... ali čemu sve, kada srce još kuca, kada sećanja u duši stoje, kada svaki treptaj oka ima plave boje... Tvoj dlan još uvek na koži mi stoji i nekako svaki pokret ruke crte tvoga lika kroji... 

   Stanem, zanemim, lice se zgrči od nekakvog bola... i suze... te izdajnice... ne voli te, milion puta ubeđivah sebe, ludo, okani se, živi.... Koliko ljubav može još da me boli? Koliko može da boli...

 

 Bože, oprosti mi

ali, ne umirem zato što želim

krv svoju puštam i njom otrove 

što ostavio je ...

 

 

 

 

Ne umem više da ćutim
al' ne umem ni da kažem ništa
tebi...

O,
ti sumorni vetru,
učmali jadu,
zadrhti od pohote svoje
Izađi iz tajnovitog skrovišta duše
Idi i ne vraćaj se!

Stojiš i ćutiš
dok reči ti se množe
među stopama
na tepihu crvene boje

Razmahuješ rukama tajne svoje
ne bi li ti oko
možda otkrilo nešto,
nešto moje...

Beskrajna tišina para strpljenje
O, kako boli
laž, mrak, nepoverenje

Ćuti i idi
što dalje
bolje je...

Osmeh će procvetati nanovo
kao novi pupoljak u proleće
Zaborav izbrisati boli,
umor sahraniti tugu

Kamena stena stoji,
gleda ka suncu...