Duboko u meni stvara se

početak, sredina i kraj.

Stojim u blatu

dok se zemlja iz koje

i sama postadoh

migolji, provlači, beži

među mojim prstima...

Neverovatan osećaj slobode

širi se telom

dok um

postaje sve širi, otvoreniji...

Sada...

Sada moje oči vide.

Vide što dosada nisu...

Ako samo vrhom prsta

dirneš tu mirnu dubinu

talasi će poklopiti

i um i telo tvoje...

Samo jedan udah

i osetićeš

tu buru u sebi

dok orkani prirode

ruše zidove

sebičnosti, straha i zla.

   Ponoć je davno progutala dvanaesti otkucaj klatna. Nema sna... Opet je pobegao i sakrio se u tamnim uglovima sobe. Utopio se u toj bezosećajnoj tmini bežeći od mene, kao da zna. Sa usana klizi mi pesma. "Nedostaje mi naša ljubav mila..." ... pevušim je njemu nadajući se da je isto tako on pevuši... tamo negde, daleko...

   Razmahujem rukama rasterujući demone tuge. One najstašnije, neumorne. One od kojih je i moj san pobegao... Ne vredi... Nedostaje mi njegov dodir. Njegov dah jos uvek stoji na mom vratu. Kao žaračem, usnama je utisnuo trag za čitavu večnost... Nema ga, ni ove noći... Znam, tamo je negde, mirno spava... a meni nedostaje ritam kojim diše. Više ne znam da dozovem san bez te muzike, tu su samo demoni tišine i samoće... 

   U ritmu pesme rađaju se reči kojima ubijam demone svoje duše...

I opet, znam,

doći će nošen vetrom 

sa dalekih mirišljavih polja

I opet, znam

doneće osmeh vredan

svih tih čarobnih boja...

Da kao duga posle

kiše pruži nebu

zagrljaj tih...

Ah,

nedostaješ mi ti...

da me vineš

daleko, najdalje od svih... 

Nedostajes mi ti

da poljupcem skineš

začarni krug

sa očiju mojih

I kao vilenjak iz priče

otvoriš vrata sreće..

Nedostaješ mi ti

da ti samo tiho šapnem

uz zvuk ove kiše

koliko volim

kada kraj mene dišeš... 

 Stara zapisana osecanja, vracaju se. Kao da se, necim podstaknuta, otvara fioka secanja i reci su tu, osecanja... ista kao i onda... Dok mirno spavas, sklupcan kraj mene, rukom ti prolazim kroz kosu i posvecujem ti jos jednu rec... zauvek...

Udahni mi poljupcem taj zadnji dah zivota.

Toplim rukama grej moje telo,

milimetar po milimetar...

Dok se svila uvija

nemirni vetar duva kroz odaje

gde su nekada bile misli. 

Stani...

ne zelim da prestane, nestane...

Zelim taj osecaj za citav zivot da zadrzim.

Blizu si i znam da ti otimam srce,

ali ti si moje oteo davno.

Ne zameri, ja sam sada tvoja, zauvek...

Dok Mesec zracima

pesme pise zvezdi Danici

rima tvojih dodira

nize se u postelji i uzdize

moje misli ka nebu...

Dotakla sam zvezde

sa tobom, kraj tebe...

zauvek...

I kada meseca vise ne bude

ni one zvezde (za)vodnice 

ti ces postojati samnom

negde, nigde, svuda... 

Zauvek... 

  Pitao si me koliko te volim... Volim? Ne.... ja zivim za tebe, od tebe, postala sam potpuno zavisna. Sta bih ti dala? Samo dah, pogled, zagrljaj... Onu zvezdu padalicu sto je pala kada smo se prvi put pogledali u oci, onako opijeni nekim cudnim mirisima.... Sta bih ucinila? Bolje me ne pitaj, jer spisak bi bio predugacak...

   Kako da opisem ono sto osecam kada reci za to ne postoje. Ne umem... osecam da su mi te iste reci na vrhu prstiju, ali opet ostaju tu kao tajna, od svih sakrivena. Nikako dovoljno jake i naciljane, nikako srecene i dorecene... Samo srce i dusa onoga ko iskreno voli zna tu tajnu i cuva je. Da... Cuva i pored prica i pored slika, ljubav ne izlazi iz nas. Skriva se, ne dozvoljava da je iko dotakne i uprlja... to je ona prava, dragocena, jednom ispunjena zelja, zazeljena od male zvezde padalice... 

Mogu li da sanjam

na tvom ramenu

najlepse price,

Mogu li da uzmem

iz tvog oka tu iskru

sto plamti dirljivim sjajem...

Dopusti da ti pruzim

najlepse trenutke,

dopusti mi da te uzdignem 

iz trnja i spustim

na najmekse zvezde...

U rukama mojim

bices kao kap vode

cuvan usred pustinje

U ocima mojim

bices poslednja slika

kada zaspim... 

   Placem, sada, skrivena od tudjih pogleda... Sutra, meni tako vazan dan, a ja se osvrcem godinama unazad... Ne znam kako, ali neko mi je darivao tu moc da osecam, predosecam... ne volim je... sada znam da osudjena sam na vecitu borbu sa sudbinom protiv koje ne mogu...

Miris smrti

sapleo se u mojoj kosi;

zamrsio se i upetljao

u cupavom cvoru

bez nade za spas.

Gazim krvavo stenje,

Korov suv...

magla prekriva dim i jad...

Ptica, slomljenih krila

uplaseno gleda

moju siluetu

i upire pogled ka nebu

koje ne nudi joj spas...

Podizem je

i grejem u narucju

dok suludo udara

kljunom po mojim rukama

jer ne zna da su i

moja krila slomljena. 

I opet taj isti san... 

Kada se zacuju

Prva zvona,

Otvoricu prozor moje sobe,

Pusticu jutarnje sunce

Da miluje mi lice,

Neka vetar

Udje u moju kosu,

A biserna kisa

Napuni mi ruke;

Da ti sijam citavog zivota,

Da te grejem kada ti je hladno,

Da ti vazduha dam kada ti je tesko,

Da te umijem u svitanje zore... 

   Pruzas mi ruke

   kao da me zoves

   k'sebi i taman

   kada krenem

   okreces mi ledja.

   I svaki put

  nanovo mi stvaras nadu

   i gasis je u pepelu

   prosle, usahle zelje.

   Pokusavam da shvatim

   zasto dopustam

   da otkrijes bilo koju

   moju tajnu,

   kada svoje cuvas

   cak i od sebe. 

Probudi se jutro

okupano rosom,

umotano krotkim mirisima

livada i suma.

Probudi se jutrom

i jedan drum 

zasut prasinom i garom

sa cadjavih odzaka.

Umise me ruke

vodom samoga neba

te kretoh stazama

otkrivenim za ko zna koga. 

Ne znam tacno sta mi treba 

ni kada kretoh, ni od kuda...

Zaboravih i ime svoje

sto dali su mi

neki moji davni

preci i kumovi.

Probudi se jutro

i ja sa njime

po prvi put

otvaram oci... 

Kao otrov i kao lek

ne verujem i verujem

stvaram i unistavam

nestajem i postajem

Ja sam

prokleti andjeo 

i vazneseni djavo

nepostojim i stojim 

uspravno i pogureno

Ja sam unistitelj i krotitelj

i zivotinja i covek

i sve ono

stvoreno i nestvoreno

lazno i stvarno...