Svitanja ljubavi-
okrnjena slika;
zamagljeno ogledalo duše
ćuti...

Na jastuku naših snova
okrećem glavu,
tražim tvoj lik;
utisnut još stoji...

Kad dođe vreme
doći ću, rekao si
Zamagljeno ogledalo duše
ćuti...

Zaboraviću te,
ne idi,
sada drži me...
zaboraviću te...

dodirujem obrise,
živim-
umirem,
plašim se
zaboraviću te
a opet,
voleću te...

Ne...
ne zovi me dušom
niti srećom svojom
Ne nudi mi laži
gordošću ljubomore okupane

Idi...
idi putem svojim
oholo se vodeći
pričama ljudi
nekih zlobnih

Zastani...
uhvati se daha
i silovito zagrabi
još reči uvrede i straha

Zabodi
taj mač
po poslednji put
kroz ono što te voli...

Zdanje nemira
sagrađeno u svakoj
duši čovečijoj
Otvorilo širom
teške vratnice ulaza,
hapseći prolaznike
ovog mahnitog svemira.

Guraju se tela
maljava i naga
tražeći put bega
Ogoljena Istina sudi...
Reče neko
Svi smo mi ljudi...

Ali Bezobzirnost gurnu
telo silinom neba
da još dva potkači,
i bez reči Mir zavlada.

Rutina nađe mesto
u još jednom Zanosu
I ovlada Intuicijom
-Zar moram ćutati?
-Pravo na reč nemaš,
ovo je moj dom!

Dok Haos lagano
skuplja Snagu
Mir u Nesmotrenosti
izgubi krunu.

 

Možda jednoga dana

kada večiti san

svije gnezdo nad

mojim mislima,

zadenem negde

uspomene na tebe...

 

Možda mi konačni mir

donese zaborav

i izbriše tugu

skramom spokoja

na mojim očima...

 

Možda...

A dotle

nosiću te

u srcu, oku...

Sve dotle biću 

samo tvoja...

 

 

 

Potoci i njive
pospano lete

Sklapam oči..
Čujem taj reski zvuk vode
što udara o stenje...

pomešan sa

...zviždukom zrelog žita.

Ptica u letu
krilima povija klasje
u hodu ka svom novom plenu.

I virtuoz sprema svoju violinu
pa bira žice za novu svirku...

Tišina...

Božanstveni mir
sakuplja snagu u moju dušu

Grom i kiša

kidaju ono loše
spirajući čađ i smolu

Tako slobodno sada dišem
dok hladne kapi biju po telu

Dođe mi da...raširim ruke

I vičem!!!

Neka me svi čuju

Ja rađam se tu,
na zemlji,
iz duhova prošlosti
vraćam se svome telu!

 

 

 

 

***

Ah,

kako su okrutne reči

kad u ljubavi

jezik naoštreni udari.

Bole rane,
a krvi nema
dok srce za dah se bori,
Jedan,
još samo jedan
poljubac daj mi,
podari mi život
i tek onda okreni leđa.

Pamtim te,
znaš li,
u rukama ovim
i dok slikama hodim
oči ti stežem
očima svojim.

I pitam se
Misliš li
kada mislim,
osećaš li kada
telo zadrhti
voliš li
onako kako smo
nekada,

zajedno voleli...

 

Oprosti

što te volim,
tako jako i željno

Oprosti
što sebi dozvolih
da gradim u snovima nešto
za šta sam sigurna bila da nije vispreno

Oprosti
za sve poljupce meke
i dodire ljubavi pune

Oprosti
za žudnje i reči
sad tako daleke

Oprosti
mi, opet, poglede i slutnje

Oprosti

što ne znadoh reći ti ne

Oprosti
i povratak posle
svakoga kraja

Oprosti

što te volim
i sebe ti dajem
bez prezanja
do poslednjeg daha!

Za tebe
učiniću čudo
što oči čoveka
ne videše.
Za tebe
boriću se ludo
i kada krvi
u venama
ne bude više.
Za tebe
disaću prašinu
mesto svežeg daha
i umreti sama
veruj mi,
bez straha.
Za tebe
srušiću nebo
što smeši se
bezazleno,
za tebe
podići ću tlo
na kome
nekada davno
stajasmo...
Zbog tebe,
dušo moja,
ostaću sama,
šibana vetrom
negde među
javom i međ snom..

.

Evo,

još se borim 

sa suzama svojim...

Krpim i čudom nekim,

uspevam

da podignem kule

pale pod dodirima tvojim.

Znam da život

nije tek bajka

već borba stalna,

rat i hajka.

Al' osmeh ne gubim

i još uvek ljubim

oči tvoje plave,

neverne al' sjajne.

Noći su prošle

i dani su već mrtvi

al' sećanje na te

vredi svih žrtvi.

I opet,

evo gradim

što srušeno je bilo

i ljubav gajim

pod kristalnim zvonom

 

 ma šta se desilo...