Maločas mi pade, čisto onako, na pamet koliko mi nedostaje.
Ko, šta?
Često misli ume da mi obuzme neka reč koju koristimo tako lako, a
iza nje... brda i planine- čitavi venci, neistraženi okeani svih
svetova... a mi, tek tako, iskoristimo tu reč, izližemo je do bola i
sami ne shvatajući šta nas to u stvari mori. Mene muči nedostajanje.
Izjeda me već danima, ali danas me već muči onako- nasilnički, da čak
moram i da pišem o tome, ne bih li našla parčence mira u sebi samoj...
Naime, šta je zapravo to što mi nedostaje? Da li me to samo bole
sećanja. Da li samo ne mogu da podnesem poraz i prihvatim da sam
izgubila? Ili postoji mnogo više od toga...
Više, pa i previše. Moje nedostajanje je u stvari nemirenje sa tim
da sam izgubila nekoga koga još uvek bezgranično volim. Da više nema
onih umilnih reči, tople sigurnosti u zagrljaju, tog psihofizičkog
uzvišenja pri samom pogledu. Fale sve one šetnje i razgovori do u
beskonačno, neiscrpne teme, skoro istovetno mišljenje i pogledi na
svet... naravno i one stvari o kojima se ne govori, naelektrisani
dodiri, namagnetisana blizina... Nedostaje mi čitav taj mali, savršeni
svet koji sam stvorila u svojoj glavi, pa i oko sebe na bazi ljubavi.
Eto, kako se prave greške, verovanjem... potpunim verovanjem u osobu
kojoj date sebe. Izgradila sam grad na nestabilnim temeljima i on se
srušio. Ehhh... kako mi samo nedostaje...
Eto, ovo je samo delić moje duše, samo mala kockica nesavršene
puzzle kojoj nema kraja. Opisati nedostajanje, shvatam, nemoguće je.
Odustajem, a možda mi danas i nije dan jer me baš muči to osećanje...

 

Otkri me,
duni vetrom,
tek prhni krilima anđele,
otpraši dušu ostavljenu
u hodnicima nemira.

Otkri me,
rečima dobra
pomiluj moje telo anđele,
uzmi ruku zapostavljenu
u tami očaja.

Otkri me,
poljupcem iskrenim,
mirisima opojnim anđele,
pokreni krv ustajalu
u venama bledila...

   Bilo je to jednom davno, negde na brdovitom Bakanu... ček, ček, ima neki datum ovde... Da, znači, bilo je to jednom, ovaj... 11.02.08. na našem malom, brdovitom Balkanu kada je jedna uplašena "devojčica" upala na BLOG, nekada co.yu, danas ponosni .rs :).

   Iskreno, tada nisam imala poima šta prvo da radim, kako i gde.... Zbunjenost je trajala nekih 2-3 sata, sasvim dovoljno da par iskusnijih blogera priteknu u pomoć :). Danas se neki od njih retko pojavljuju ovde, ali ipak, znam da su uvek tu... negde, pomno motre... :))) Ajde sad, recite, popravih li se barem malo sa pisanijom u odnosu na početak? :))

   Evo me sada sa nekih 118 postova, oko 2000 komentara, 11 kategorija i nekoliko prijatelja  više :). Divim se ljudima i njihovim mislima, svakodnevno. Delim svoje emocije i poglede sa vama, nailazim na razna mišljenja, osmehe, negodovanja.... Prija, ali stvarno! Hvala vam svima, što ste tu, što mogu da vas čitam, što vi čitate... 

 Dosta trućanja, rođendan je, a kada je rođendan, tu je i obavezna čokoladna torta :)

 

 

 

                                                                                                                              

   Beskrajno dugo sećanje otkriva nove horizonte. Čini mi se  da sam i sama zalutala u tim sećanjima... Lavirint misli i osećanja. Zavukoh se u jedan deo, tražeći malo mira od same sebe. Ne osećam hladnoću dok mi se izmaglica lepi na kožu, ali telo se grči, steže... Hladno mi je iznutra.

Jednom je neko rekao "Kako gore, tako dole. Kako iznutra, tako spolja", verovatno se ovo i dešava zbog svih tih unutrašnjih nemira... Verujem, biće bolje, nadam se još uvek, ali sve te sile koje tako jako vuku dole... čini se ponekad da sam previše umorna da bih se upustila u još jednu bitku sa životom. Ali, zapravo i nije tako. Svaki put ustajem, krećem nanovo, nekad jako, nekada slabije, ali ne stojim... idem... To je važno.

 

   Otkucava ponoć... čujem, otkucava i nešto u mojim grudima... razara. Traži da izađe napolje...ne dam! Ćutim i pravim se da nečujem taj gromki eho tamnog srca.

   I evo ga opet onaj isti osećaj bola, nedostajanja... Fale mi tvoji topli zagrljaji, nedostaje toplina tvojih ruku i daha kada se jutrom probudim. Znaš li da ne postoji zamena za onaj osećaj kada otvorim oči na tvome ramenu, kada te gledam kako mirno spavaš... Otima mi se jecaj u želji da te samo poljubim, zagrlim i privijem se uz tebe. Ne vredi... ostaju mi samo sećanja i pusta praznina u grudima, među rukama... Spavaj dušo, ja ću te voleti...

 

 

 

 

Večeras dopuštam sebi malo sanjarenja. Onako... uz prigušeno svetlo lampe, dobro, crno vino i lagane instrumentale. Puštam sećanja da pohrle tragovima sadašnjih dana...
Ukus vina koncino se meša sa zvucima, stvarajući esenciju misli. Talasi osećanja nadiru sa svakom slikom, dajući efekat iluzije. Kako volim da pravim te male filmove u glavi, ispravljam sve ono što mi se ne dopada, opuštajući se u sanjarenjima, uvek srećnog kraja... Na tren mi dođe misao, kako se one najače maštarije ostvaruju, kako od suludih ideja nastadoše velika dela. Mašta je ono što stvara svet... nečiji snovi...
Sanjate li? Upravo snovi grade budućnost...

 

Želim da ti govorim o ljubavi, svetlosti, prostoru.... životu. Tako jako želim da ti pričam o tome kako drvo diše dok, sedeći pod njim, držim te za ruku. Pričala bih ti o nebu koje nema granica, o tom paperjastom oblaku koji već za neki minut neće postojati... nikada više isti, nikada više tu... I o onim jaganjcima na susednom bregu što nesmotreno skakuću odvajajući se od stada; i o vetru što mrsi mi kosu... Eh... pričala bih ti o bilo čemu samo da osetim miris tvoje kože, dah sa usana kada mi se približiš bliže... Pričala bih ti o bilo čemu pokušavajući da protumačim boju tvojih očiju. Govorila bih ti sve što osetim, vidim, poželim... pričala bih... ćutala bih...

 

 

***

 

Na raskršću puteva, starac i štap. Duga seda brada i maleni komadić kore zaostao na drvetu da podseća na ono što nekada beše. Oči, nekada sjajne od zelje, zgasle su. Vreme protiče a oni stoje. Pokušavaju da zaustave voz koji nema stanice, ni početka, ni kraja.

 

 

***

 

Meseci su prošli. U uglu kamenih zidova još uvek stoji pletena mreža. Olako bačena preko crnog, crepanog ćupa, punog starih novčića. Jedan poveliki pauk, udobno se smestio među nitima koje su, nekada davno, dodirivale ruke. Čeka svoj naredni plen. Čekam i ja, samo ne znam više ni šta, niti koga. Duboko u meni postoji još uvek, jedna mala devojčica koja mašta o... Radoznala muva zakači vrhom svoga krila paukovu mrežu. Histerično zuji u pokušaju da se otme. Da joj malo pripomognem... Bilo bi dovoljno samo da je gurnem vrhom nokta... ko sam ja da remetim prirodnu ravnotežu... gladan je i sam.

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Guši me ova tišina oko i nemir u meni. Priteže snaga nedostajanja jače nego li sama stena kamena. Ti... opet ti mrsiš konce u mislima. Telo se buni protiv razuma... pobeđuje. Potreba sama po sebi izaziva suze. Trudim se da zadržim jecaj u grudima ali prokleti uzdasi ga tako jasno odaju. Ćutiš, a meni kažeš, reci nešto. Potrošene su reči dušo, a i one koje su ostale, suvišne su... Stojim u centru buke. Branim se tišinom. Izdaje me jecaj a i suze kreću. Okrećem glavu, uveravajući sebe da nisi čuo i da ne vidiš tu razarajuću silu unutar mene.

Idi, pusti me da barem, na miru, ovim suzama izdajicama, umijem svoju bol. Idi... Želim da pustim ovu zver iz sebe, tako dugo je okovana. Sama, u mraku, hoću da slušam eho svojih jecaja.

Tvoj dlan na mom kolenu. Grči se. Ruka mi još miriše na tvoju kosu. Čini mi se da će taj miris ostati tu zauvek, koža ga je upila u želji tela da se stopi sa tobom... samo mi se čini.

Zar ne vidiš da pripadamo jedno drugom? Kada nešto toliko voliš, zašto ga moliš da ode... Kažeš, ako se ne vrati, nikada i nije bilo tvoje. Ne verujem, ne želim da čujem šta govoriš. Idi već jednom, ili pusti mene da idem. Neću izdržati...

Suza i list papira. Cigareta dogoreva u pepeljari zanoseći um svojim vrcavim dimom. Misli su već prazne, bez snage i mira. Lutaju zbrkane, izgubljene.

 

 

  

   Jeste li se ikada zapitali sta to on/ona oseca u onim vatrenim nocima i predugim danima? Da li je to ljubav? Ma neeeeee.... Strast? Moze biti.

Imala sam prilike da se sretnem i sa jednim i drugim, oci u oci
Vidim kako devojke tuguju zbog pogresno shvacene strasti njihovih dragana, ali, vidim i velike, prave ljubavi koje se nemarno, cak i nezeljeno radjaju iz obicnih, ali jakih strasti.

Koja su vasa misljenja i iskustva? Sta vise volite, cemu ste odaniji, sta vam je intrigantnije, Ljubav ili strast?