Pala je jos jedna noc. U pokretima svilenkaste zavese, na trenutak mi se ucini da vidim tvoj lik. Obuze me sreca, ali naglo preraste u nesto sasvim drugo... Tuga, nemir, samoca...nesto sto puca u grudima... Na usima slusalice i po ko zna koji put reci pesme " ...my life is on a line, my love is on a line ..."

Sumnjam u tebe...sumnjam u sebe.... ali nemam hrabrosti... cutacu, bicu jaka...

 Ispostavlja se da ovaj clanak pisem po drugi put, jer se desilo nesto sto ne razumem... Izgubila sam clanak iako sam ga snimila, ajde sada Jovo-nanovo....

  I tako, kao sto vec rekoh, tezak dan...

  Mozda se pitate zasto me nije bilo ovako dugo, a mozda vas je i bas briga :). Ali za one znatizeljne, evo, sada sam na poslu i zahvaljujuci ovom, kako rekoh teskom danu, musterije zeljne racunara i nove tehnologije izgubile su volju za kupovinom a i za informacijama tipa sta, kako, moze li, kada...Tako da nadjoh vremena za par redaka u ovom mom malenom dnevniku.

  Dani ispunjeni obavezama, nezeljenim a ipak neophodnim. Takav je zivot, konstantno nas isprobava dokle mozemo da idemo, koji su to nasi limiti. Mada vecinu prepreka u zivotu sami sebi postavljamo, gurajuci svoju izdrzljivost do samih granica... Nekako sam sva slomljena...prazna sam... izgubila sam onaj svoj polet koji me drzi uspravnom i jakom. Mozda sam se preterano trudila da ispunim sve obaveze majke, domacice, zaposlene zene koja ima jos par aktivnosti sa strane...Ne pomaze ni setnja kraj jezera ni suma koja mi je nekada ulivala snagu vetra, pa cak ni onaj orah pod kojim toliko volim da sedim...Nekako se sve oko mene rusi, nestaje... Lagano tonem u svakodnevicu ljudi oko mene. Cini mi se da cu, ako se budem opirala, samo brze potonuti, kao u zivom pesku... A tako ne zelim da budem obicna, prosecna, to nisam ja... neki parazit se uselio u moju dusu i polako preuzima vlast. Nema vise onog smisla koji mi je bio vodic za dalje, bolje. Sve je okrenuto naopako, unutrasnjost je napolju a spoljasnjost se povukla duboko u sebe...iz mojih misli samo se javljaju poznate reci i melodija jedne pesme koja, cini mi se obelezava moj zivot, barem na trenutak...

 "Oci mi tope se,

dok vetar sa stola

pesme mi brise.

Koji stih sad

razum da krene,

kada tu tebe

nema vise...

Lice moje

nebo je

i niz njega  iste

padaju kise

Koji stih

sad razum

da krene

kada tu

tebe nema  vise...

Kome sad

usne ljubis do zore,

mozda to nebo zna

hladna noc je

dok misli mi gore

Dal' volim ili mrzim ja....

Al negde jos

cuvam san

i oci zelene

od gora vece

I ko ce sad

nezno

rame da mazi

niko to vise

ne moze i nece...

Kome sad

usne ljubis do zore

mozda to nebo zna

hladna noc je

dok misli mi gore

dal volim il mrzim ja

A koga volim ja ..."

 Cesto, moze se reci i neprestano, deca mi postavljaju pitanja na koja, malte ne, tesko nalazim odgovor koji ce njima biti prihvatljiv. Tako me je i sinoc mladji sincic pitao "Mama, a sta je zaista mrak?"  Normalno usledio je kratak odgovor, kao pokusaj bekstva od detaljnog objasnjavanja tipa " Pa to ti je deo dana kada nema Sunca...." ,"ali, mama, ti si rekla da Sunce ne spava..." ,tuzno je konstatovao i sagao svoju malu, slatku glavicu, definitivno nezadovoljan mojim odgovorom. Dobro, pomislh, vreme je za pricu...

  Mrak,  to ti je jedna kompleksna licnost...nasmejala sam se, cutao je i lagano se ususkao izmedju mene i starijeg mu brata, pokazujuci da je spreman za novu pricu.

 Mrak ima oci iako ih ti ne vidis....on uvek vidi tebe i cuva te. To je ono kada moje mile okice (mazeci ga po licu predjoh mu preko ociju) ne vide kuda ides, pa  ipak nikada ne padnes.

 Mrak je kada Zemlja okrene ledja Suncu, tada vidimo nalepse nebo koje postoji. Tada nam mrak dopusta da letimo medju zvezdama svojim pogledom i mastamo kada proleti po neka zvezda padalica... "mama, je li to onda kada pozelimo zelju?", da milo moje, zelju...

 Mrak je i kada te posecuje ono isto cudoviste iz ormana, koje je nekada posecivalo mene...Mrak je i kada sanjas da letis visoko i brzo, kada si veliki kao onaj stari hrast u parku i jak kao tata.

Mrak je i kada ti uz poljubac pozelim laku noc; mrak je, vreme je da spavas...

                  Laku noc mili moji, lepo sanjajte :)

 Kako samo jedan obican razgovor navede coveka na neku temu koja mu se vrzma dugo posle te price u glavi.... Kombinuje se sa novim mogucnostima, radnjama, pricama.  Danas sam ja, na primer, "razgovarala" sa jednim poznanikom, koji ce se sigurno prepoznati kada ovo bude citao, i ta prica me jos uvek baca u smeh pri samoj, slikovitoj pomisli....Evo o cemu se radi...

  Danas mi je u prodavnicu usao covek i trazio od prodavacice da kupi nesto sto zaista ne postoji. Vidim ja iz prikrajka da ona ne moze da se iscupa iz citave situacije i objasni jadnicku da takvo sto jos nije izmisljeno, pa resih da ostavim na tren dopisivanje sa prijateljem i sredim stvar... Ubrzo covek ode i ja se vratih svojim obavezama. Ali ne zadugo....Eto ga opet, naoruzan ruznim recima i gromovima u ocima... Sevalo, pucalo, a onda dodjose gospoda milicajci i suptilno mu pokazase put, bili su zaista fini.

  Vratim se ja svom druzenju na msn-u, i citava prica se okrete u smeru o tome sta raditi kada naidjete na nekoga ko ne postuje zakon i druge ljude. Kazem ja da bi stvari trebalo resavati sa osmehom i bez svadje... Ali ne moze se sve tako resiti, sta kada se naidje na one kojima reci ne vrede, kazem - licem u lice... ili pesnicom u nos-, tog momenta sve predje u salu....sa druge strane dodje -ili usta na usta, kada moze-... Tog momenta mi se pred ocima stvorise policajci (naglasavam da je zena malo u policiji pa sam njih i zaboravila) koji umesto blokceta sa unapred odstampanim kaznama i pendreka kaznjavaju socnim poljupcima.... hiii hiiii....haaa haaaa haaaaa......... Mogucnosti razno razne; dezurna sluzba za prestupnike, saobracajci.... Dragi moji muski citaoci, koliko puta vas je zaustavio saobracajac? Koliko puta ste kaznjeni za ne postovanje u drumskom saobracaju? Neki mozda nikada nisu imali to iskustvo, ali zamislite novi nacin kazni.... posto po istrazivanjima tih i tih sluzbi, muskarci prave vise saobracajnih prekrsaja (napominjem da ne osudjujem muski rod, taman posla), usledeo bi rezultat: manje saobracajki a i saobracaja uopste... hiii hiii hiii.... Ja licno bih bezala od voznje, ko zna....

 Ako sam slucajno, ovom pricom nekoga uvredila ili povredila (ne daj Boze), izvinjavam se, nije mi bila namera....

zamislite samo.... hiii hiii haaa haaaahaaaaaaa 

ili

a onda

  Davno je to bilo, kada je zasadjen prvi orah na tom zelenom brezuljku. Pre nekih pedeset godina... ustvari on i puni tacno toliko u aprilu ove godine.

  Pitacete se kako znam? Moja mama je rodjena toga dana, kada je pokojni deka zasadio neznu sadnicu u plodno tle. Naime, kod nas se verovalo (poneki i danas veruju) da, kada se rodi musko dete u kuci, treba zasaditi rodno drvo blizu kuce, kako bi se loza nastavila. Kako je moja majka bila drugo zensko dete, moze se reci sa nekih strana nezeljeno zensko, deka se pobunio protiv sudbine i rekavsi "da je zivo i zdravo, bice unucica", ostavi jos jedan trag na taj dan. Neka selo zna da ce dece uvek biti. Moja majka dobi ime Vera. Nije ni mogao da predpostavi kako cu ja, njegova unuka biti vezana za taj isti oraj.

  Rasla sam u velikom hladu dragog mi stabla. Volela sam muziku vetra u njegovoj krosnji i miris mladih plodova koje sam skupljala. Jos uvek ga volim. Cesto sedim u orahovom hladu i osecam kako mi uliva snagu...kako disemo istim taktom... Kazu u selu, bio je to najlepsi i najplodniji oraj. Imao je najmirniji hlad, prosaran povetarcem i mirisima koje su dopirali iz obliznjih kuca... Kosci su pod njim odmarali za vreme kosidbe, uzivajuci uz casicu rakije, vrucu gibanicu, hladnu vodu sa bunara i miris pokosene trave... Volela sam smeh i pesmu na uzarenom suncu, dok preplanuli ljudi prevrcu polusuvo seno, trenutke odmora i price seljana o tome kako se vile nocu skupljaju pod ovim istim orajem.

 Zanele su me te price o vilama, pa resih da ih jedne noci i sacekam. Secam se da sam cekala noc punog meseca, jer su se po pricama samo tada pojavljivale... Popela sam se na sam vrh.... zvezdano nebo mi je bilo tako blizu, osecala sam dodir mesecine na svojoj kozi. U jednom moment, valjda zeleci da uhvatim rep zvezde padalice, zakoracih u prazno... Nisam osetila ni sibanje grana, ni bol, ni strah. Cini mi se da sam letela, sanjala, kao da me je taj isti oraj ljuljao u svojoj mekanoj krosnji. A onda vrisak, zapomaganje... Kuku deteeee.... ljudi pomagajteee.... Pokusavam da udahnem, ali bez uspeha, nesto mi stoji na grudima... kukuuuu, sta uradiiii, culo se bakino i dekino zapomaganje. Kako su samo lepe zvezde, kako su sjajne i tople...likovi prelepih devojaka  u sjajnim, nebeski svetlucavim haljinama, neopisivih likova i boja, milovale su me i smeskom mi govorile nesto, nesto cega se i danas secam ali ne razumem.

  Prosle su godine od te noci, ali se sve stalno vraca. Bilo je i jos dosta dogadjaja vezanih za to staro, snazno stablo, ali me samo jedan vezuje za njega... Da li sam imala samo srecu ili je stari oraj pozvao svoje prijateljice da mi pomognu, ne znam, nikada necu znati, ali cu ga voleti i bice deo mene do kraja mog zivota...
 

a da ne bude da mene sa vama nema, tu sam i ja. Fenomenalan dan, kako vidim, ne samo meni i to mi je drago.

 Danasnje raspolozeno vreme iskoristih da malisane izvedem malo u prirodu. Nista lepse od cistog planinskog vazduha.

 Arandjelovac, moj rodni grad, u podnozju Bukulje pruza dosta mogucih relacija za setnju. Mozda ne znate ali park Bukovicke banje je najveci park na nasem divnom, starom Balkanu.  Tu je i sama planina Bukulja, kojoj opstina u poslednje vreme posvecuje dosta paznje, pa je uredjeno vise setalista, staza za planinare, lovacki dom, cak su napravili i izvidnicu sa koje se moze videti skoro citava Sumadija.

 Deo uspona do vrha Bukulje

 Pogled sa Bukulje

 a ovako izgleda ulaz u park iz pticije perspektive

 Kada iz grada krenete put Bukulje, sama priroda ce vas odvuci i do Garaskog jezera, bogatog ribom. U letnjem periodu kupanje je dozvoljeno samo na bazenu koji se nalazi ispod jezera, sa konstantno svezom vodom sa prelivnika. Mada cete uvek naci i nekog raspolozenog pecarosa koji se brcka kraj niza stapova. Dok nozdrvama, zeluca nadrazenog gladju koju izaziva samo cist vazduh, pokusava da uhvati miris sa obliznjeg rostilja, ostrim okom posmatra da slucajno ne naidje koji cuvar da prekontrolise sta se to sprema...:)

 Ovde provodim slobodno vreme, uceci da je priroda nas duh i nasa snaga. Skupljam snagu iz svake kapi kise, svakog zracka sunca... Ovo su mesta gde se osecam najslobodnijom, najacom.

Prijatno :) 

 Evo i mene posle par dana pauze. Desilo se upravo to da mi je bio potreban odmor, hitno... Trebalo mi je punjenje baterija negde gde nema ni ljudi ni telefona, sto je u danasnje vreme veoma tesko. Odlucila sam da odem na selo kod moje drage bake.

 Kako mi je nedostajalo to sedenje pod starim orahom u tisini, daleko od grada. Stare savijene grane upijaju sunceve zrake, umorne od zime i sivila proslih dana. I to staro drvo zna da se raduje prolecu koje dolazi.

 Samo ja i obisi olovke na papiru dok lagani povetarac donosi mirise pogace iz stare seoske furune. Secam se detinjstva i dana provedenih uz istu tu furunu dok mi je deda pricao price iz onih malo lepsih vremena. Nedostaje mi, cini mi se, svakim danom sve vise...neki ljudi nikada ne umiru, zauvek ostaju zivi u nasim secanjima. Tu je i stari, izbledeli sah na kome sam povukla svoje prve poteze... Stoji na jos starijem kredencu izmedju mirisljavih dunja, moleci da ga neko otvori i ugreje tuzne figure u svojim rukama...hm, tek sada znam sta je deka hteo da kaze svakom recju uceci me kako se planira potez u napred. Govorio je da je zivot isto sto i sah, da moras planirati unapred da bi bio spreman na sve sto je ispred tebe. 'Gledaj, oseti, znaj sta ce protivnik sledece uraditi...cesto se pojavi neki konj koji ti blokira svaku mogucnost...' Vucena tim divnim secanjima, skidam prasinu sa poklopca, otvaram ga i pustam da me obuzme neko drugo vreme. Jos osecam svaki potez ruke dok urezujem svoje i dedino ime na drvenu kutiju. "Tako cemo uvek biti jedno uz drugo" rekao je. Dok prelazim prstom preko tih slova otima mi se suza...jedna, druga... A onda shvatam da on ne bi zeleo da placem. Nikada nije voleo da me vidi tuznu "samo nemocni placu...a ti ne smes nikada biti jedna od njih" i osmeh mi zaigra na usnama. Da, bicu jaka i nikada me niko nece videti da placem, da patim... Kada razmislim i nije. Nikada nisam dopustila da me bilo ko zatekne slomljenu u suzama, za to postoji i vreme i mesto, negde u tami moje sobe sa duhovima mog zivota...

Danas je, kao sto znate 14. februar. Pa cestitam vam Sv. Valentina ili po naski Sv. Trifuna!

 Znate li da su jos stari Rimljani slavili ovaj datum? Da, oni su slavili boga Fauna, zastitnika pastira. U njihovo vreme, na 14. februar, cin blagosiljanja zaljubljenih parova vrsio se tako sto su iste prskali krvlju zrtvenog jareta...gadno, zar ne?!

 Inace, Sv. Valentin je  mucenik iz III veka n.e. Bio je postovan od strane mladih devojaka, koje nisu imale srece u ljubavi. Naime, tadasnji vladar Klaudius II, skapirao je da su neozenjeni muskarci bolji vojnici od porodicnih tipova (kazem ja, uvek bilo), pa je zabranio mladicima da se zene.

 E, tu nastupa Valentin, koga mi zene i danas volimo... Dobre duse i osetljiv na tudje patnje i boli, odlucuje da nastavi spajati, pred Bogom, nesrecne ljubavnike, normalno u tajnosti. I, sta se desi? Naravno u svakoj prici postoji neki izdajnik, koji sve prenese glavnom zloci, pa nesretnog Valentina pogubise 14. februara 269.god. n.e.

 Dragi nasi muskarci, upravo od tada potice tradicija da muskarci salju, tj. pisu medene porukice svojim draganicama. Zasto? Pa zato sto je, upravo Valentin, pre smrti, poslao oprostajnu poruku tamnicarevoj kceri, koja je bila, pogodite?! Bila je slepa (ovo me podseca na neku spansku seriju). Prelepa djevojka, otvorivsi pismo u kome je bio zuti safran (koji inace ima doista jak i lep miris) i tekst "od tvog Valentina, u znak zahvalnosti za toplinu koju si pokazala prema njemu" desilo se cudo i devojka je progledala.

 I u ovo vreme se desava da devojke "progledaju" na danasnji dan ... Poneka bude zaprosena, a poneka i baci sut korpu zbog muske, vec tradicionalne, zaboravnosti.

 Dakle momci, gledajte sta vam se vise dopada! 

2008-02-14