U orahovom hladu
Autor bealiever | 14 Mar, 2008 
Davno je to bilo, kada je zasadjen prvi orah na tom zelenom brezuljku. Pre nekih pedeset godina... ustvari on i puni tacno toliko u aprilu ove godine.
Pitacete se kako znam? Moja mama je rodjena toga dana, kada je pokojni deka zasadio neznu sadnicu u plodno tle. Naime, kod nas se verovalo (poneki i danas veruju) da, kada se rodi musko dete u kuci, treba zasaditi rodno drvo blizu kuce, kako bi se loza nastavila. Kako je moja majka bila drugo zensko dete, moze se reci sa nekih strana nezeljeno zensko, deka se pobunio protiv sudbine i rekavsi "da je zivo i zdravo, bice unucica", ostavi jos jedan trag na taj dan. Neka selo zna da ce dece uvek biti. Moja majka dobi ime Vera. Nije ni mogao da predpostavi kako cu ja, njegova unuka biti vezana za taj isti oraj.
Rasla sam u velikom hladu dragog mi stabla. Volela sam muziku vetra u njegovoj krosnji i miris mladih plodova koje sam skupljala. Jos uvek ga volim. Cesto sedim u orahovom hladu i osecam kako mi uliva snagu...kako disemo istim taktom... Kazu u selu, bio je to najlepsi i najplodniji oraj. Imao je najmirniji hlad, prosaran povetarcem i mirisima koje su dopirali iz obliznjih kuca... Kosci su pod njim odmarali za vreme kosidbe, uzivajuci uz casicu rakije, vrucu gibanicu, hladnu vodu sa bunara i miris pokosene trave... Volela sam smeh i pesmu na uzarenom suncu, dok preplanuli ljudi prevrcu polusuvo seno, trenutke odmora i price seljana o tome kako se vile nocu skupljaju pod ovim istim orajem.
Zanele su me te price o vilama, pa resih da ih jedne noci i sacekam. Secam se da sam cekala noc punog meseca, jer su se po pricama samo tada pojavljivale... Popela sam se na sam vrh.... zvezdano nebo mi je bilo tako blizu, osecala sam dodir mesecine na svojoj kozi. U jednom moment, valjda zeleci da uhvatim rep zvezde padalice, zakoracih u prazno... Nisam osetila ni sibanje grana, ni bol, ni strah. Cini mi se da sam letela, sanjala, kao da me je taj isti oraj ljuljao u svojoj mekanoj krosnji. A onda vrisak, zapomaganje... Kuku deteeee.... ljudi pomagajteee.... Pokusavam da udahnem, ali bez uspeha, nesto mi stoji na grudima... kukuuuu, sta uradiiii, culo se bakino i dekino zapomaganje. Kako su samo lepe zvezde, kako su sjajne i tople...likovi prelepih devojaka u sjajnim, nebeski svetlucavim haljinama, neopisivih likova i boja, milovale su me i smeskom mi govorile nesto, nesto cega se i danas secam ali ne razumem.
Prosle su godine od te noci, ali se sve stalno vraca. Bilo je i jos dosta dogadjaja vezanih za to staro, snazno stablo, ali me samo jedan vezuje za njega... Da li sam imala samo srecu ili je stari oraj pozvao svoje prijateljice da mi pomognu, ne znam, nikada necu znati, ali cu ga voleti i bice deo mene do kraja mog zivota...
,, na dan kad sam rođen, tu je posađen orah,, ... lepo ti je sećanje , za orah , ipak tvoje mame :)
Autor vladica 13 Mar 2008, 21:03Dok sam čitao ovaj post , pa setio sam se da je u Šumadiji, vruća gibanica, rakija , kosci , bila neka vrsta identiteta tih krajeva.
A moj orah , je posečen pre dve godine , pravio je štetu komšijama.
Nadam se da ćeš pod krošnjom oraha , stvarati neka nova dela :)