Guši me ova tišina oko i nemir u meni. Priteže snaga nedostajanja jače nego li sama stena kamena. Ti... opet ti mrsiš konce u mislima. Telo se buni protiv razuma... pobeđuje. Potreba sama po sebi izaziva suze. Trudim se da zadržim jecaj u grudima ali prokleti uzdasi ga tako jasno odaju. Ćutiš, a meni kažeš, reci nešto. Potrošene su reči dušo, a i one koje su ostale, suvišne su... Stojim u centru buke. Branim se tišinom. Izdaje me jecaj a i suze kreću. Okrećem glavu, uveravajući sebe da nisi čuo i da ne vidiš tu razarajuću silu unutar mene.

Idi, pusti me da barem, na miru, ovim suzama izdajicama, umijem svoju bol. Idi... Želim da pustim ovu zver iz sebe, tako dugo je okovana. Sama, u mraku, hoću da slušam eho svojih jecaja.

Tvoj dlan na mom kolenu. Grči se. Ruka mi još miriše na tvoju kosu. Čini mi se da će taj miris ostati tu zauvek, koža ga je upila u želji tela da se stopi sa tobom... samo mi se čini.

Zar ne vidiš da pripadamo jedno drugom? Kada nešto toliko voliš, zašto ga moliš da ode... Kažeš, ako se ne vrati, nikada i nije bilo tvoje. Ne verujem, ne želim da čujem šta govoriš. Idi već jednom, ili pusti mene da idem. Neću izdržati...

Suza i list papira. Cigareta dogoreva u pepeljari zanoseći um svojim vrcavim dimom. Misli su već prazne, bez snage i mira. Lutaju zbrkane, izgubljene.