Na tvojoj koži
tetoviraću mrežu dodirima,
usnama utisnuti boju
za sva vremena...
Ja,
tvoj pali anđeo
očima boje ugaraka
još ne ugasle lave
zagrejaću požudu...
Anđele moj,
iskušan bićeš
jer to si hteo.
U san svaki
tiho ću ti se potkrasti
i svakim dahom tvojim
hraniti snagu svoju
Rastem u tebi,
umotavajući te krilima strasti
topim tvoj um i tvoje telo
Nimfu si upoznao
a tek ženu sreo...

 

 

 

Na tvome ramenu
budi se usnuli korybas,
serdar snova i nada.
U tvojim rukama
dlanovi miruju
dok sa usana reči čitam.
Nisam nestala
iz ovoga vremena
nisam se utopila u bunilu
jave, snova i nada.
Tu sam,
ponovo stojim
na tvom ramenu
naslonjena, svetlost
vidim, slušam povest
novoga vremena...

 

 

~Korybas- grč. zanesenjak, sanjalica

~Serdar - pers. zapovednik, poglavica

Noc...
tamna i vrela.
Svetlost uličnih svetiljki
pada na tvoje nago telo
Goriš u vodi strasti
dok spavaš
a u snovima opet
miluješ mi bedra
opojnim usnama dodiruješ
svaku tačku moga tela...
Želim te dok te gledam.
Budiš se,
i osmehom pitaš
smeš li....
smejem se
... kao da ne znaš... 
usne se spajaju
u žestini želje
i više nema pitanja
više nema zastajkivanja.
Svilena posteljina
je gruba pod tvojim dodirima
mada, više ne ležim
vec letim u tvojim rukama...

 

 

 

Zatvaram oči,
osluškujem zvuke noći
Mir i po neki
zalutali cvrkut ptice.

Javi se kao
da traži ljubav
zalutalu u tmini.

Kročim korak,
dva, tri...

Kuda, zapitam se

-Ka nadanju,
šapat mi reče.

Stežem oči, ruke
sve jače, jače...

Zaboravljeni san dolazi,
vraća se...

 

 

 

Iluzija koju stvaramo našim srcima ume da nestane. Kako samo zna da iskoristi trenutke daljine i da skrene dušu na neke nove smernice. Tragovi guranja na putu vidljivi su, ali retko ko ima snage i hrabrosti da zastane i zagledne... Naravno, lakše je zažmureti i pustiti vodu da ide svojim tokom. Ali, uvek, bez izuzetka, svako se vraća na te raskrsnice... mesta zločina nad samim sobom, ne bi li još malo mučio svoje biće. Mislimo, prošlo je, biće lakše videti, podneti poraze, uvideti sve te tragove. Kako se samo zavaravamo. Već rekoh, vreme ne leči, ne zalečuje, samo produbljuje jaz i udaljava šansu za povratak. Tu su novi izbori, nove prilike, ali nikada kao one koje smo ostavili iza nas... Opet, svaka od njih, tih novih prilika, čini nam se isuviše rizičnom, smelom... zaboga, pa mi sada imamo toliko jake kriterijume, da sami sebi ograničavamo izbor. Pitamo se verujemo li u njih? Bolje da se zapitamo, verujemo li u sebe...
Natikarimo povez preko očiju i dalje hodimo putem manjeg otpora, zobilazeći sve što nas imalo uplaši, zbuni. Kuda to? Gde nas drugi vode?
Menjam sebe. Dajem sama sebi povoda da biram nove puteve, bez guranja i uplitanja sa strane. Skidam crnu traku sa očiju, a i one ružičaste naočare. Menjam šta mi se ne dopada, menjajući sebe. Menjam svoj svet, jer gledajući širom otvorenog uma imam pravo na to. A vi?

Tu negde,
među travama prošlosti
pod nekim nebeskim svodom,
leži onako oronuo,
kišama paran, vetrovima hlađen
sam i umoran
tek stećak jedan...

Govorio bi kada bi mogao
iz sivila svoga reči izvući
o ratovima, pticama
o ljudima i zverima

Govorio bi
o tom nebeskom svodu
pod kojim traje i odoljeva
o vremenu i ispucaloj kori hrasta
pod kojim vekovima drema

Govorio bi,
ali reči nema...

 

Noćas je tvoj dah

na mojim grudima spavao

Noćas su usne živele

na dlanovima tvojim

a prsti se kosom sladili

 

Noćas si me opet saček'o u snu...

nema veze

ja već navikla sam

i znam, živećeš tu...

 noćas sam opet zaplakala

 i jedino suze na javu donela...

 

Izbrisah jedno ime, sve slike što razum mute. Ubih svaku melodiju ... ali čemu sve, kada srce još kuca, kada sećanja u duši stoje, kada svaki treptaj oka ima plave boje... Tvoj dlan još uvek na koži mi stoji i nekako svaki pokret ruke crte tvoga lika kroji... 

   Stanem, zanemim, lice se zgrči od nekakvog bola... i suze... te izdajnice... ne voli te, milion puta ubeđivah sebe, ludo, okani se, živi.... Koliko ljubav može još da me boli? Koliko može da boli...

 

 Bože, oprosti mi

ali, ne umirem zato što želim

krv svoju puštam i njom otrove 

što ostavio je ...

 

 

 

 

 ~~~

Treptaj, misao... treptaj, milion misli... zatvaram oči jer znam da tek počinje... Oluja, vetrovi nedovršenih reči, pokreta. Predajem se osećaju propadanja i tako lako, kao kakvo pero, padam... Nosi me talas osećanja, lagano me bacajući na obalu. Na koje ostrvo sam sada bačena... Nije ovo samo san, dešava se svaki puk kada svetlost ne dopire do mojih zenica. Živim neki drugi život. Život sa druge strane... Drugi ljudi, drugi jezik, drugo tlo... ista ja...

 ~~~

 Okrenula sam jutros jastuk. Otkrila sam onu stranu koju tako ljubomorno čuvam. Pustila sam tvoje mirise da me obuzmu i kao da svesno otvaram Pandorinu kutiju, stegla sam oči... jako... Osećam pod prstima otisak tvoga lika. Mami me mazni miris tvoje kose da zavučem prste i prođem kroz nju. Krećem rukom, ali vazduh pruža otpor, grebe mi dušu, štipa za oči... Ahhhh... kako samo nedostaješ... Tonem u nemiru, očaju... Zašto? Osluškujem, tražeći odgovor na ovo, po nebrojeni put ponovljeno pitanje. Nema ga. Nikada ga neće ni biti...

 ~~~

 Pitam se da li još uvek postoje naša sećanja... Lete nekakve slike, reči i osećanja... male krpice nečega što nekada beše celina. Kažu vreme leči sve... nisu u pravu. Vreme samo uništava, poražava i briše najlepše snove. Ne želim da me vreme leči, želim tvoje ruke da me nose... Želim tvoje usne da me leče, da zacele svaku ranu.

 ~~~

 Nedostajem li ti
Zapitam se ponekada, kada ostanem sama, da li si i ti usamljen, ostavljen... Osećaš li prazninu u duši koju ne mogu popuniti ni prijatelji, tako malobrojni u poslednje vreme... Pa ni ona cigareta, za koju se zaklinješ samom sebi da je poslednja ove večeri.... Osećaš li bol koji ne prestaje ni kada rukama udariš, svom silinom po grudima, govoreći da je sve u redu... uzimaš vazduh plućima ali kao da udišeš pesak i prašinu snova... Reci mi... nedostajem li ti kao ti meni?

 ~~~

 Spiram tragove reči sa usana. Da li se kajem? Ne znam... Sanjam budne snove, zavedena baršunastom tminom ovoga nevremena. Samo poneka munja, žustra, hladnog srca preseče moje misli. Izbrišem sliku, posečem je... ali dzaba.. eto, na onome mestu niče još njih, istih, sličnih, jačih... korov moje duše jača...
Ne laži me, jer tvoje laži zaboleće te jednoga dana mnogo jače nego mene.

 ~~~

 Okreni još jedan list. Načni još jedan početak. Sve iznova... Zašto da ne, pa i drvo lista svakog proleća, plima nadolazi sa mesecom, laste se vraćaju... Nanovo i nanovo, ali nikada isto. Zašto onda ne bih i ja... Možda se u nekom drugom životu, na nekoj novoj strani sudbine, rodim u pravom času, na pravom mestu. Možda onda neću imati potrebe da sanjam, pišem, plačem... Mada, u poslednje vreme suza nema, duša ispušta nekakve čudne tvari.
Letim, padam, ustajem. Brišem prašinu vremena sa kolena. Otresam reči i slike sa sebe kao da se nisu odigrale tu, u meni, na meni. Zaturam ih u neku prašnjavu fioku uma i nastavljam dalje.

Ne umem više da ćutim
al' ne umem ni da kažem ništa
tebi...

O,
ti sumorni vetru,
učmali jadu,
zadrhti od pohote svoje
Izađi iz tajnovitog skrovišta duše
Idi i ne vraćaj se!

Stojiš i ćutiš
dok reči ti se množe
među stopama
na tepihu crvene boje

Razmahuješ rukama tajne svoje
ne bi li ti oko
možda otkrilo nešto,
nešto moje...

Beskrajna tišina para strpljenje
O, kako boli
laž, mrak, nepoverenje

Ćuti i idi
što dalje
bolje je...

Osmeh će procvetati nanovo
kao novi pupoljak u proleće
Zaborav izbrisati boli,
umor sahraniti tugu

Kamena stena stoji,
gleda ka suncu...