***

U staklu gledam ljude. Prolaze ulicom. Neki ležernim, nemarnim hodom, bez
misli, odbijajući da prihvate suštu realnost. Drugi, ’pak, u žurbi, sa ili bez
cilja, prepunih glava raznim materijalnim glupostima... kojoj vrsti ja
pripadam? Uhvatih sebe na tren u tom pitanju. Imam sve, a opet, nemam ništa... i
nanovo taj prokleti osećaj samoće; izluđuje, ubija.


Ljudi su oko mene, zapitkuju, uvlače me u priče, drže za ruku, suludo
mašući gore-dole. Ali, niko od njih ne razume... ne. Ne shvataju da nije to ono
što mi je potrebno. Njihove uporne, savršene reči još više uvrću moje misli,
cede mi dušu. Eh, da mi je samo da nestanem. I ja i ova ulica, grad... gde pripadam... udara me nešto dok plutam
među tuđim ubeđenjima. Gde ja to pripadam...

***

Oprosti, oprosti što te volim tako jako... kao onoga dana kada si me prvi put poljubio. Oprosti što ne mogu zaboraviti, ni izbrisati tragove tvoga lika, noći tvojih dodira. Oprosti mi, što u mom pogledu još vidiš sve to dok sa usana teku reči bola, gorke kao pelin... Oprosti mi što ljubav ubijam za druge i idi, ne okreći se, kasno je...

***

  Pitas me zasto cutim... kazes, pricaj, a ja i dalje cutim... Ne smem ti reci sta osecam jer znam, nikada nece doci kraj. Ludilo u glavi, reci, misli, osecaji... ti ludacki nastrojeni momenti posesivnosti... ubijaju me. Sedis, drzis mi ruku, maznim glasom govoris nesto. Ne slusam vise, znam svaku narednu rec. Bezim. Bezim od same misli da nemam te...

   Znas, ruka mi jos mirise na tvoju kosu. Cini mi se da ce taj miris ostati tu zauvek... samo mi se cini...