Stari kovčeg
Autor bealiever | 19 Jul, 2008Dan je nekako težak i tmuran. Kao i uvek, vreme izuzetno deluje na mene. Čitav dan sam provela uz računar, što iz obaveze, što iz puste želje da malo skrenem misli sa mučnine u stomaku zbog nekih tamo ljudi... Tako, čitajući postove naleteh i na Mmmilin. Pišući komentar, setih se nekih momenata i osećanja iz devojačkog doba. Sećanja su navrla takvom snagom da sam se začudila kako jedna reč povuče tako mnogo misli i osećanja.
Heklanju me je nucila staramajka jos dok sam bila dete. Dok se konac odmotavao i kao čarolijom, među njenim prstima, pretvarao u remek delo, znala je da mi prica o tome kako su devojke nekada spremale sebi za miraz heklane stvari koje su čuvale u starim drvenim kovčezima. Drveni kovčeg... hmmm...
Mala drvena škrinja tiho i neprimetno već čitav vek i duže skriva svoje tajne kraj donjeg dela isto toliko starog kreveta. Kao verni ljubavnici, nikada se nisu razdvajali, još od onog dana kada je moja prabaka došla u kuću svoga večnog pratioca... Izrađen od hrastovog drveta, rukom i dušom čukun-dede, još uvek zrači ljubavlju i mirom. Iz njega i dan danas miriše cvet lavande i stoje uredno spakovani ručni radovi moje prabake.
Imala sam nekih deset godina kada sam po prvi put zavirila u unutrašnjost te velike tajne. Baka, čija je majka bila prvi vlasnik škrinje, verno je čuvala sve njene stvari a i svoj miraz u njoj. Kao šesto žensko dete, moja baka je ostala u domu svojih roditelja, pa je starom kovčegu bilo suđeno da ostane gde jeste. Tako je sve više dobijao na težini ali ne u onome materijalnom smislu, već emotivnom. Ručno rađeni ćilimi, peškiri sa narodnim motivima, vezene košulje za svečane prilike, venčanica ukrašena čipkom, narodna nošnja, groši ( onih par što je ostalo posle teških vremena)... Bila sam očarana, ma ne... začarana neznim potezima ruke koja je stvarala nit po nit svaku stvar iz te škrinje.
Od tih starih običaja, malo šta je ostalo. Danas se miraz sprema ili u novcu, ili 'pak u nekom drugom materijalnom vidu od samih roditelja mlade... Danas većina mladih žena ne zna ni sta je heklica i kako se koristi, a kamoli da napravi neko svoje remek delo koje će ostati kroz godine da mlade naraštaje podseća na miris livada, ljubavi... Mene je moja baka na vreme naučila kako se to radi. Sada u toj istoj škrinji, kao zavet stoji par radova da moju decu i unuke jednoga dana podsete da čovek može dosta toga napraviti ako želi. Da treba ostaviti nešto za sobom kao trag, putokaz ka onima kojih više nema...
Skrinje su divne,poruka jos ljepsa.A ja sam zeljela nauciti strikati.Zapocela jedan plavo-zuti sal i ostavila na pola.Kao i uvijek,kao i sve.
Autor principessa78 19 Jul 2008, 01:06