Kamp ili ...
Autor bealiever | 23 Jul, 2008 Vreme godišnjih odmora je uveliko počelo, barem za one koji ih sebi mogu priuštiti. Neki od srećnika su se lepo smestili u velikim hotelskim sobama negde dole južno. Neki pak hladuju na "obalama lavora"... Ehhhh, more... Talasi sa mirisom pesme. Sećam ih se veoma rado 
Pre neki dan povede se razgovor o letovanju. Moja komšinica, mlada, poletna devojka, rešila da ide na kampovanje sa društvom. Njeni roditelji, inače veoma prijatni ljudi, usled manjka novčanih sredstava, bili su sasvim svesni da joj ne mogu priuštiti letovanje kakvo zaslužuje. Ali nisu bili baš ni za opciju kampovanja pod šatorom u ovo vreme... Usledilo je ubeđivanje i razlozi za i protiv. Nisam se mešala, to je ipak njihova stvar. Ali navreše sećanja...
Moji roditelji su od onih koji svoju decu vuku svuda za sobom, na čemu sam im i dan danas zahvalna. Pa tako iskusih i slatke a i one gorke trenutke kampovanja pod šatorom.
Još uvek mi lice miluju senke topola na vrelom letnjem suncu. Dve porodice, sa muškarcima ribolovcima na čelu, stigoše do Srebrnog jezera. Kao i uvek, moj otac je imao specijalno mesto za pecanje, samim tim i za postavljanje šatora. Tako, ne odosmo mi u kamp naselje, već pređosmo peščani nasip do velikog keja pokrivenog visokim, vitkim stablima. Kako su mi divno izgledala u tom prvom trenutku... Za kratko vreme, šatori su postavljeni, stvari raspakovane. Očevi već zabacuju danima pripremljane mamce, a mame i deca, pravac pešačenje do plaže, koja je malo dalje nego što se činilo iz kola. Prva tri dana divota. Kupanje, roštiljanje, uveče žmurke i kartanje uz svetlo fenjera. Deca kao deca, svaka novotarija dobro došla.
A onda... dođe i taj dan, veoma sličan ovome danas. Jutro u zagrljajima vetra, koji se kao zahuktali ljubavnik oteo kontroli... "Mamaaa, pada kišaaaa" provuče se glas mog brata kroz huktanje vetra i Dunava. Ma kakva kiša, to Dunav malo prska... Sve jače, sve brže... Ne znaš sa koje strane pršti. A onda se sruči i sa neba. Prosto čovek da ne zna na koju stranu da okrene onaj vršak kišobrana. Ni kabanice ne pomažu. Kiša pada, pa ti se sve čini da svaka kapljica odskoči metar... Ko nije preživeo može se slobodno nasmejati. Kampovanje... hmmmm, neka hvala. Od onog jadnog šatora ostalo samo š 
...
Sobičak ili kamp kućica, a tek pun pansion, to je praaaviii odmor 
Izađeš iz sobe, na doručak, tamo ti sve lepo serviraju, pa izvolte ovo,
izvolte ono, pa jeste li raspoloženi da popijete nešto. Konobar sav na
note, sa sve onom krpicom preko ruke i osmehom od hiljadu evrića, a šta
misli na 45 u onom prsluku i košulji, baš me briga, sam je birao
... Vratiš se, sobica sređenaaaa, kupatilo čisto, miriše.... a ne tamo
neki skarambudženi wc od zadnje traktorske gume, pa samo gledaš dal'
ćeš da propadneš u Dunav ili neki drugi vodeni svet.... A kada vršiš veliku nuždu, uz obavezno buuuuć, hteo ti to ili ne dobiješ i besplatno pranje....Sećam se te
traktorske gume i dan danas.... Zavučena u nekakvo bodljikavo žbunje, (bio je i jedan mekolisti žbunić, ali nešto brzo je nestao, samo ne znam kako),
kao ono, niko te ne vidi.. Malo sutra... Sa jedne strane čitav kamp i
ako ne želi, gleda u tvoje du.... Hvala Bogu, posle one oluje taj improvizovani toalet, više nije postojao, osim ako nekome nije opet na pamet pala tako sjajna ideja...
Bilo je tako nekada... sada su i kampovi visoko opremljeni. Imate i struju, eeeee, zamislite... A kako je nekada bilo lepo....
Sve ima svoje vreme...i svoje cari.
Autor stepskivuk 22 Jul 2008, 23:06I sve u svoje vreme.
POsto smo bliskih godina i bog toga sto sam od 13 do 28 godine svakog leta,bar 15 dana bio na Srebrnom jezeru i u Vincima kod Golupca.mora da sam te negde vidjao...kad te vec nisam ljubio ;-)