Putovanje u toku noći je, barem za mene, predstavljalo veoma tešku misiju. Medjutim, nisam ni pojmila koliko put sa prijatnim društvom lako teče i brzo nosi vreme sa sobom. Moram pohvaliti mesto, tj. lokal u koji smo svratili na kafu oko 23:30, blizu Sevojna, a koje se zove "Bajo". Lepo uređen lokal, ukrašen prijatnim elementima od rukom kovanog gvožđa i drveta starinskog izgleda. Posluga je veoma prijatna a ni usluga nije ništa manje pohvalna. Popismo kafu i rakijicu za okrepljenje, uz par grohotom propraćenih viceva od strane ostalih gostiju, (trazili su i bis) pa krenusmo dalje. Čekalo nas je još dosta puta. ... Tu, na tako reći samom početku puta, dobismo i ime kao grupa, "Trupa Cirkuzanti"... Svemu tome je bio zaslužan Omer, inače voditelj na jednoj našoj lokalnoj televiziji. Krenule su i polemike o tome koje je nacionalnosti naš komični saputnik i niko nam ne poverova da nije ni turčin, ni slovenac ni makedonac, ni... ni...ni.... jer ni stasom ni svojim karikiranim akcentom, kako samo on ume, nije odavao svoje pravo poreklo. Pa još kaže da su mu ime dali roditelji u ono vreme kada smo svi bili u ljubavi i kada se nije moglo pretpostaviti šta će se sve desiti i da će nam to odakle smo, ko smo i kako se zovemo ikada u životu zasmetati. Nama u principu i ne smeta, jer ima nas sa svih strana i svi smo podjednaki, živimo i dajemo drugima da žive, vole i uživaju.
 Sedamo na svoja mesta u kombiju i krećemo dalje u susret trljanju očiju, širom razjapljenih vilica, zastajkivanjima na putu u pokušaju da razmrdamo i sebe i vozača. Stižemo na carinu i ja, kao predvodnik puta, izlazim sa papirima do kućice u kojoj sedi jedna, naizgled, prijatna teta... Mokra gora....brrrrrrr, mislim da je bilo minus deset... Skakućem tako ja pored one barakice da se ne bi sledila krv u venama, dok ona teta kopira moja dokumenta i postavlja mali milion pitanja a moji kolege iz toplog vozila ostaše bez daha od smeha.... "A zasto se oni smeju?" zapita me malo sumnjičavim glasom plavuša sa toplije strane onog prozorčeta... Mislim da sam je pogledala najtupavijim pogledom koji sam mogla da složim u tom trenutku, dok mi se lice kočilo od hladnoće... "Ma oni se to meni smeju..." A u glavi mi da u kombiju stoje slike mnogo veće vrednosti nego što sam ja na papirima prikazala :shock: ... "Zašto vama? Nešto nije u redu?".... aj, aj, aj.... samo mi fali da pregledaju i raspakuju sve upakovane slike, ostasmo do jutra... "Ma smeju mi se što skakućem... Zima je..." a u glavi nešto mislim, smeju se ludaci, zato što znaju da mi je frka...pa se još zajebavaju na moj račun...nasmejah se i ja pri pomisli kako izgledam, u tankim pantalonama, i tankoj bluzici na onom mrazu... Tu me preseče jedan duboki muški glas "Nije zima, nego je hladno!"... Njegov vreli dah za mojim već upola smrznutim vratom, zamalo se nisam srušila... Otkud se ovaj stvori, nema više smeha koji je dopirao iz kombija... Okrećem se, očekujući nekog nedotupog brdjanina koji će me početi gnjaviti i prevrnuti kombi naglavačke ne bi li našao nešto... Avaaaaj, zatekoh divne plave oči koje su pričale same za sebe... Osmehnuh se, ne znajući ni sama zašto, valjda reakcija na to anđeosko lice... Opet se začu onaj božanski glas "Koleginice, ima nekih problema? Vidite da se devojka smrzava..." Tu sam se već pogubila, sve bih mu priznala, samo da me je pitao... Čovek me uhvati za ruku "uđite da se malo ugrejete", muk u meni, ni reč da mi padne na um, blanko... Uvede me u onu brvnaru, koja je sada izgledala kao zamak i tutnu mi šolju kafe u ruke, valjda me je pitao hoću li, valjda sam i odgovorila da hoću... Krajem oka sam uhvatila kolege u kombiju i zabrinuta lica. Neka ih, neka malo ispaštaju za onu zajebanciju... I tako, popih ja kafu, kada bi me pitali kakva je bila, ne bih znala reći. Znam da je bila topla... Dobismo papire nazad, uđoh u kombi, onako, bez poimanja za stvarnost i nastavismo dalje...
 Trebalo je da skrenemo na jednoj raskrsnici i da idemo preko Tjentišta, Nevesinja. Stali mi lepo na toj raskrsnici, velika je, ne može se promašiti, a mi ipak promašismo. Tu smo napravili pauzu, malo dzogirali, ohladili se od sna i krenuli dalje. Nigde putokaza ovamo Sarajevo, onamo sta već... Tako mi ipak odosmo ka Sarajevu. Zaista lep put, nosi nas sa uživanjem. Nastavljamo sa šalama i niko i ne spominje više carinu i carinike, a bila sam na tapetu, barem jedno sat vremena puta... Dobar carinik, nema šta  :): .

Sviće...

Divni predeli oko nas, već smo nekako živahniji, valjda nas je svetlost razbudila... Lepote prirode daju nam novu snagu, entuzijazam. Ćuteći, što od umora, što od opčinjenosti, posmatramo tu divotu...

Evo, kao prvu priču, predstaviću vam putovanje jedne lude, umetnički nastrojene ekipe (čiji sam i ja član) u Mostar povodom Uskršnje izložbe u Kući Ćorovica.

 Ekipa sadrži četiri člana plus vozač, koga smo, moram vam, reći usvojili već posle pet kilometara puta, iako smo malo bili nepoverljivi, možda bolje reći, skeptični, prema osobi koju prvi put vidimo za volanom, a poveravamo mu živote na tom, nimalo kratkom putu. Družinu su činili likovni umetnici i jedan žurnalista, inače kompletno duhovito i provokativno drustvo. U samom Mostaru čekao nas je peti kolega umetnik, koji je inače iz tih krajeva. Sam put, koji sa pauzama traje nekih deset sati, bio je jedno vanredno divno iskustvo. Vicevi, pesme, anegdote... šta više čovek može poželeti da mu put prođe brzo i zanimljivo.
Krenuli smo iz našeg divnog Aranđelovca negde oko 22 časa u petak 25.04.2008. Svi smo se našli na jednom mestu. Slike su bile spakovane ranije toga dana u kombi, tako da nismo nigde žurili. Pre samog puta, jedan od kolega me je pitao kakav je vozač, jer sam ja bila ta koja je bila glavni odgovorni za organizaciju sa ove strane granice... Šta da kažem čoveku sa kojim se poznajem godinama, da ga slažem.... Ne, rekoh mu da sam vozača upoznala pre par dana i da mi se čini kao OK čovek, nasuprot svima onima sa kojima sam razgovarala pre njega... Progutah knedlu i prihvatih odgovornost na sebe. Šta bude biće... U toku ukrcavanja, kao odgovor na ono isto pitanje moga kolege, vozač nam (kao da je znao) svima lepo otvori vrata, elegantno ote prtljag i sve tako stručno i fino spakova, da smo svi ostali bez reči. Zapazih osmeh na uglu usana mojih saputnika. Onaj isti žurnalista, inače, pobožan lik, požele nam srećan put, izgovori molitvu za ugodno i bezbedno putovanje, kojoj se svi mahinalno pridružismo. Začu se tanani zvuk motora i uz mahanje nama dragim osobama, otisnu smo se u jednu malu nezaboravnu avanturu... Moram vam se izvinuti sto nema fotki za ovaj deo priče, jer bila je noć, ali biće ih, polako....