Putešestvije - Ručak pod šadrvanom
Autor bealiever | 7 Maj, 2008Kako vreme leti, svakoga dana sve više se oseća... Sećanja ostaju za nama da pisu neke rime o proživljenim snovima. Evo već je uveliko noć, a čini mi se da sam tek ustala. Mada umor čini svoje, držim se hrabro u želji da istrajem u borbi protiv sna i napisem još jednu epizodu ove, kako neki kažu, španske serije...:)
Po dogovoru sa domaćinom, našli smo se u određeno vreme na određenom mestu. Ja sam malo zakasnila, ali mi je oprošteno jer sam se zanela lepotom tog divnog grada. Osmeh na malo odmornijim licima i opuštena priča, pratili su nas u šetnji do restorana. Uz put smo saslušali par istoriskih podataka i obisli spomenik u čast Aleksi Šantiću.
Par malih velikih ljudi, koji su značajni deo moga sveta
Laganim hodom, uz razgovor prolazimo, meni već (od malo ranije, toga dana) poznatim ulicama. Divim se tom novom iskustvu još jednom, na isti način kao što se dete divi novoj igrački. Svaki trenutak koristim da upijem sećanja duboko u svoju svest, kako bih što duže pamtila svaki kamen, svaku biljku, lice koje ništa ne govori a nosi moć univerzuma u sebi.
Stare građevine od kamena izgledaju tako jako, kao da su sazidane samom rukom Svemoćnoga. Čovek, tako ranjivo, a ipak, tako jako biće... Opstaje u najtežim vremenima i smeje se posle najgorih mora... Posmatram ljude i mislim o tome, da bez obzira kojim jezikom govore, svi imaju isti cilj. Svi oni, kao i ja vole nekoga, žele određene stvari... Kako smo svi mi isti, a opet toliko različiti...
Stižemo do šetališta koje vodi do samog Belog mosta. Fino naslagani kamenčići čine jedinstvenu celinu. Presijava se staza na mostarskom suncu.
Prelazimo most i primećujem uzbuđenje koje raste sa svakim korakom kod mojih prijatelja. Zastajkivanje i bacanje pogleda je bilo tako očekivano, da sam se samo osmehnula kada su uzdasi počeli da se šire kao eho... Daaaa, divno je...
Prolazim ispod "kapije" mosta i kao da ulazim u neki novi svet... svet koji je ostao u vremenu daleko iza nas...
Prijatelj iz Mostara, se okreće i poziva nas u strahu da ćemo se razdvoiti i da će nas buica turista poneti sa sobom... Ubrzavamo korak, jer nas već i prazni stomaci teraju da slušamo domaćine u pohodu na ručak...
Uz put pravim još par fotografija tog, starog, vremenu nepredanog grada...
I napokon, stižemo do restorana, gde su nas divno ugostili...
Restoran se zove "Šadrvan" .
Prva stvar koju sam zapazila i koja mi se izuzetno svidela je to da su jelovnici ukoričeni drvenim, rezbarenim koricama. Zatim sam zapitala šta je to Šadrvan? Inače se ne stidim da pitam kada nešto ne znam. Usledio je odgovor i uperen prst... Ispostavilo se, ne samo da sedimo u šadrvanu, već i pod istim. Naime, za one koji to ne znaju, kao što ja nisam znala, šadrvan je mala natkrivena fontanica, pod kojom su se nekada družili mladi a i stari...
Nastavak sledi...
jedva čekam nastavak. i rečju i slikom tako lepo dočaravaš ovaj "bezvremenski" grad.
Autor domacica 08 Maj 2008, 08:26Prijatno!