I tako, zaneseni, moji kolege i ne primetiše u prvi mah da je aparat uperen u njih... Blic ih trgnu iz polusna pred samim Sarajevom. U nedostatku snage, prihvatise sasvim mirno to zabeležavanje podočnjaka i izmorenih lica...

_Smeh kao komentar na fotografisanje a i sama pomisao da smo blizu cilja dadoše nam poslednju rezervu snage. Prolazeći kraj Sarajeva zabeležih par detalja koji u meni probudiše neviđenu tugu... Zašto rušenje, uništenje... Zar ne može život biti mir i ljubav. Posledice onih loših i teških dana još uvek se vide. Nekako mi je bilo neverovatno da vidim sve to uživo. Počeh da razmišljam o ljudima koji su izgubili svoje domove, sigurnost... A onda me prenu misao da se ja nalazim tu, da ipak počinjemo ponovo da se spajamo, družimo, gostimo jedni druge. Shvatih da ljudi, u stvari nikada nisu ni ratovali jedni protiv drugih, da su za to zaslužni pojedinci, spremni da žrtvuju tuđe živote, zarad svojih ideala... Neću vas zamarati svojim mislima, jer bilo ih je mnogo... Žal i sreća pomešani u konfuznoj misli...



Evo par fotografija koje su me bacile u nekakvu vrstu agonije, koja, srećom, nije dugo trajala...

A pogled napred, pruža se sve do snegom pokrivenih planinskih vrhova

 Sanjajući i pomalo plašeći se šta nas čeka stigosmo do Mostara. Znali smo da imamo obezbeđen pun pansion, jer je naš kolega (inače iz Mostara) koji je stigao par dana pre nas sve dogovorio sa tamošnjom turističkom organizaciom. Ali, opet, kada idem negde po prvi put, postoji onaj mali crv sumnje koji ne da mira ... Kako će nas prihvatiti, da li ćemo se mi pokazati dovoljno vrednima njihovom dočeku, očekivanjima...

Ispostavilo se da je doček bio i više nego srdačan, prijatan i iznenađujući za sve nas. Bilo je dovoljno da se mi u grupi pogledamo u oči i shvatimo šta bismo jedni drugima rekli...