Ulazeći u Mostar, zagledala sam svaki kutak koji je moje oko moglo da uhvati u toku vožnje... Toliko kultura na jednom mestu, toliko razlika koje koegzistiraju jedna uz drugu. Srušeni objekti naspram novoizgrađenih, crkva naspram dzamije... Ljudi okrenuti jedni ka drugima a ne leđa o leđa...
 Prelazimo Lučki most i nalazimo se tik ispred pansiona koji je rezervisan za nas. Uzbuđenje raste, treba izneti stvari na brzinu i odmah spakovati slike na prazne zidove galerije koja samo nas čeka. Dočekao nas je gospodin Ratko Pejanović, predsednik SVG-PR Mostar i podpresednik SPKD "Prosvijeta" Mostar kao i naš kolega Mostarac. Srdačni pozdravi i upoznavanje sa domaćinom su nam doneli nekakvo olakšanje. Gospodin Ratko nam je pokazao naše sobe, koje su ispunjavale sve uslove, a i dosta više od onoga što se dalo očekivati. Ostavljamo stvari i pravac galerija u kući Ćorovića. Uz kahfu koja nam je izuzetno prijala, poređasmo slike i zadovoljno se složismo da dosta lepo deluju u tom prostoru. Vladala je mala zabrinutost pre toga, jer nas pet umetnika koji smo izlagali imamo potpuno različite stilove rada. Mučilo nas je to, kako ćemo uklopiti slike a da ne guše jedna drugu, da svaka bude celina za sebe... Ispostavilo se da smo se bespotrebno brinuli.
 Zadovoljni završenim, moram reći, velikim delom posla, odlazimo u pansion na malu pauzu. Vozač je odmah legao da spava a i ostali su spustili svoje "stare" kosti u udobne krevete... A ja ne bih bila ja kada bi mi đavo dao mira...
 Ulazeći u kupatilo, krajem oka videh da je moju koleginicu san već savladao. Na TV-u tiha muzika. Tuširanje mi je prijalo kao nikada pre. "Trebalo bi da odspavam malo..." vrzmale su mi se misli po glavi.... "Leći ću, samo da se malčice ispružim..." Dok mi se topla voda razlivala po sve odmornijem telu, u glavi su se ponavljale slike starog-novog mosta, građevina i ljudi, koje sam videla u poslednjih par sati... Mahinalno pustih da mi voda ukvasi kosu. Uzdah i odluka, da nema spavanja dođoše kao grom iz vedra neba. Ne smem gubiti vreme na snove, tu sam, posle toliko vremena maštanja... Žurno obrisah kapljice vode sa sebe i uvukoh se u trenericu i patike. Tihooo... "tražiće me.... ostaviću poruku da ću ih čekati u dogovoreno vreme na terasi kafića kraj galerije" tako i uradih. Maleni papirić sa, na brzinu ispisanom porukom, ostavih na noćnom stočiću, tako da se dobro vidi...
 Pozdrav ti divni gradu, evo i mene u tvom zagrljaju. Nisam se dvoumila ni na trenutak na koju stranu da krenem. Pravac Stari Most...
 Osećala sam se kao da sam već bila tu.... ne, kao da sam starosedeoc... Blagi vetar koji je pažljivo sušio moju, još uvek mokru, kosu, donosio je nekakve nove, ali poznate mirise... Ne mogu opisati osećanje koje me je nosilo...
 Vreme je brzo prolazilo, ali je fotoaparat bio tu da zabeleži par mojih misli...

 Obratite pažnju na bele table, koje stoje, uredno okačene na ovim zgradama (UPOZORENJE, OPASNOST OD RUŠENJA...)

 Ovo je nekada bila opštinska zgrada

 Srednja muslimanska verska škola, nalazi se odmah kraj dzamije.

   I čuveni, Stari most...