Parčići puzzle
Autor bealiever | 4 Maj, 2010- ...uvek postoji ravnoteža, samo je pitanje šta se to ravnja. Naravno, naša
unutrašnjost, podsvest, emocije čine glavnu ulogu u tom postizanju
ravnoteže. Nekako se po tom pitanju uvek vodim principima feng shuia i
samog Tai Či simbola.
Stvarnost i nestvarnost su iluzije podjednako jake. Nalaze se unutar kruga fiksnih granica, koji je u stvari naše biće. Granica između njih nije fiksna, samim tim sinteza koju ove dve iluzije stvaraju zavisi od nas samih. Da li živimo u stvarnosti protkanoj maštom ili u mašti protkanoj stvarnošću... opet, samo od nas zavisi.
Sa pogleda elektromagnetizma, svi mi i sve oko nas su elektromagnetni talasi. Vazduh takođe, ali ga ne vidimo. Znači, ako nešto nema opipljiv oblik, koji oko može da zapazi ili naš dodir da oseti, ne znači da ne postoji. Vizualizacija je veoma važna stavka u našim životima. Mišljenja i osećaji koje dovode do vizualizacije (zamišljanje u glavi) objekata, osoba, čak i događaja, ne ostaje tu u nama. Talasi koje mozak odašilje u tim momentima šire se, šalju informacije koje imaju povratni efekat. Stoga, da li živimo u stvarnosti ili nestvarnosti, individualno je pitanje...
...Predeš u mom naruču.Tek povremeno zabiješ kandžu u
dušu, lascivno posmatrajući tu crvenu boju ljubavi... Dokaze tražiš,
oplakujući svoju nesreću, nepoverenje... Boli, ali ćutim. Mimika me neće
odati... Opraštam ti sve... od tuge, suza, preko pokušaja zaborava do
ovih reči ogromnih i teških kao stene. Boli, ali ćutim... Tek reči mi iz
grudi tunjaju, ne shvataš jer... ne veruješ, bolje da ne govorim.
Predeš... ujedeš... Strah te goni. Strah od samoga sebe. Čekam da prođe,
čekam da shvatiš,a znam da nikada nećeš...
... U traganju za samima sobom često se izgubimo u svetovima drugih ljudi. Jednostavno zaboravimo šta smo ono hteli... Tako napravimo zastoj u svojim glavama i strah od izgubljenosti počinje da jača. Zapravo taj početni jek, pretežno i ne prepoznajemo kao sam strah, već ga nemarno svrstavamo u jedan oblik uzbuđenja nečega novog što nas opčinjava i predajući se stihiji tih novih, jakih osećanja, gubimo tlo pod nogama. Sam pad nas plaši, kao i neverica da smo slabi i podložni tuđim uticajima... Često ubeđeni u svoju jačinu i nepokolebljivost, gubimo upravo to isto ubeđenje pri udarcu glavom u neki zid, bez obzira koji on bio po redu....
Лепа размишљања проткана душом у машти стварности...
Привикавам се на живот
на његов сплет
течних погледа
на откуцаје љубави
на сваки кривудави
покрет,
додир другог бића.
Спознајући себе
у огледалу других
и њиховим виђењима
постојим дуже него сенка...
Поздрав
Autor krilaandjela 05 Maj 2010, 00:11