Na sanjive oči pade mi zrak sunca, budeći me iz jednog od onih lepih snova… Još uvek sanjam i u snovima gradim ono što ću preneti na javu. Napolju divan, jesenji dan, okupan užarenim bojama. Drveće, umiveno blagim vetrom, zapeva još jednom pesmu života.

Ustadoh korakom napred u taj, reklo bi se po početku, savršen dan. Doručak za klince i topla šolja opojne kafe u ruci...Napolju baštenska garnitura na suncu, koje se još uvek bori da ogreje travu i preostalo lišće na starom oraju...iskoristiću još ovo malo toplih dana da uživam u svojoj bašti. Na pamet mi pade da bih baš mogla da pokupim svo to lišće po dvorištu... Prijala bi mi mala relaksacija... tako i bi.

Sa ulice dopire žamor dece... savršena igra detinjstva. Zvuk kamiona opomenu me, ponedeljak, dan kada đubretari obilaze i moj kraj. Jeste da smo u ovom komšiluku tek nepuna dva meseca, ali već smo se uhodali u rutinu svakodnevnih aktivnosti. Požurih po kantu i kesu sa đubretom, ne bi li ih postavila bliže ulici i vidnom polju, kratkovidih radnika JKP-a.  Na obodu dvorišta, do ulice, neograđena travnata površina. Dva štenca jure svoje repove, kao da se takmiče koji će prvi stići do cilja u toj beskonačnoj igri. I oni su tek deca...

-Komšinice, kako ide? Oglasi se starija gospođa iz susednog dvorišta. Iskreno, taj stariji bračni par,  jedine su osobe sa kojima sam u kontaktu od kako smo se doselili.Prvi su nas posetili i poželeli nam dobrodošlicu. Oseti se odmah, ono staro, domaćinsko vaspitanje i izlazak u susret... Retki su takvi ljudi i valja ih imati makar za komšije.

-Dobro je teta Zoro. Hajdete na kafu, taman sam sve završila.

-Ne znam zašto ih nema; reče žena, misleći na đubretarce; izgleda da su opet svratili na koje pivo kod komšije...

-Neka, rekoh, doći će već oni, hajdemo nas dve da se malo opustimo uz kaficu.

Slušajući priče o njenoj deci i unučićima koji su daleko, razmišljala sam o životu tog bračnog para. Nedaće koje su prošli skupa, ojačale su ih i učvrstile njihov zajednički život. Iz misli me prekide njen zabezeknut glas...

-Vidi, vidi je samo... kako je nije sramota. Šta je sa tom ženom!

Okretoh glavu putem pogleda komšinice... Božeee... ne mogu da verujem. Žena iz kuće preko puta, uhvatila lepo onu moju kantu sa smećem i kesu, te onako, besno pobaca sve po uredno pošišanoj travi i besno se okrenuvši odmaršira preko ulice ka svom dvorištu.

Već se jednom desilo da mi preti kako će mi glavu razbiti stavim li đubre ispred njene kuće!? Njene kuće?  Pa rekla bih, osim ulice, između naših dvorišta ima još jedno tri četiri metra razmaka. Pobogu, zar je dotle došlo da ne smem u svom dvorištu raditi sasvim normalne stvari... Dreka i vika su me uvek uznemiravale... mada ne poznajem nikoga ko u njima uživa i praktikuje ih iz zabave. Barem do ovoga dana nisam... E sada je preterala, pomislih, već besna...

-Komšinice, izvini me na trenutak, samo da sklonim ovo što dotičnoj smeta.

Ustadoh, ostavljajući iznenađenu ženu da sedi sa mojim starijim sinom. Silazeći niz stazu za kola, već sam smišljala kako da ovoj Gospođi saopštim da mi ne brlja po đubretu, a da opet ne dođe do svađe. Suzdržavajući bes i samo gađenje na prethodni postupak ove žene, dohvatih onu kesu i kantu i dozvah je;

-Komšinice, jeste da se nismo ni upoznale, ali, samo da Vam kažem, ovo nije u red...

Tog momenta, videh je kako se kao besan ris okreće, grabi nekakav polomljeni crep iz nezagrađenog dvorišta i baca.... Tup... jooooj, moja noga... Ne mogu da verujem šta se dešava... Ona, već bakica u svojih pedesetak i nešto godina, ne trči, već leti ka meni, sva čupava, raširenih ruku i ispuštenih kandži... Sitne oči crne kao sam mrak, a usta tanka, puna poganih reči... Još uvek ne verujem, ne mogu da dopustim sebi da shvatim da ima takvih ljudi, da govori to što govori i da me besno grebe po licu, očima...

U svoj toj nesvesti, pokušavajući da se probudim iz košmara, još i padoh na leđa... negde, iza sebe, čuh sina kako počinje da plače... E SADA JE STVARNO DOSTA!!! Pa gde si mene našla!? Podigoh se sa sve njom na meni, onako ludom i van kontrole. Zgrabih je za potiljačni deo vrata u želji da joj nogom razbijem nos... Aliiii... deca... Pomislih na svoju decu, na probleme koji bi mogli proizaći iz slučaja da je povredim... Pustih je u tom napadu uzročno-posledičnih detalja... Džabe svo znanje i iskustvo u borbi 1 na 1, kada Vas napadne jedna bakica! Šta da joj radim... Misli su mi letele kroz glavu, a u telu životinjska želja za samoodbranom. Ne čuje ona mene kako joj govorim da se smiri, ne čuje i ne vidi ništa osim nekog ludačkog poriva da povredi...

Ko bi rekao da bakica ima toliko snage u onim svojim valjuškastim rukama. Vala i nokte bi joj trebalo skresati. Osetih kako mi se nešto toplo sliva niz lice... vid mi se zamagli crvenilom. Bol... Jednim pokretom, već bez ikakvih misli u glavi uvih joj ruku na leđa i ponovo je uhvatih za vrat. Želja da joj nanesem bol postade jača od mene same. Već sam je videla kako nosom pobada u travu... Ali, dugački zvuk sirene automobila povrati me. Ostadoh onako ukočena sa njom, već nepokretnom od stiska, u rukama. Proklinje i kune, a ne zna ni koga, a verovatno ni zašto... Moj dragi je stigao kući... spas u zadnji čas.

Čini mi se da se ispod onog zabrinutog izraza lica vrištalo od smeha... Malo me je i zabolelo kada je prvo pogledao je li baba čitava... a onda kada mi spusti ruku na lice, shvatih da bi joj upravo on mogao zavrnuti šiju...

Međutim, gospođi izgleda nije bilo dosta, pa napade opet... Pljaaas, senu pesnica i zavijori se tišina. Pojavi se i Gospodin Bakica odnekuda. Ponosan građanin ovoga grada a i ove države od nedavno. Gledao čovek sve kroz prozor i navijao, pa sad kada se pojavilo i nešto muško, red je bio da izađe, ne bi li snage bile jednake. Poče nešto da mumla, da me proziva... Tu dođoh do daha, dosta više uvreda na moj račun...

-Čekaj bre! Odakle si ti? Znaš li uopšte kako se ja zovem, a kamo li nešto drugo? Šta vi narode zamišljate da ste, odakle ti bre pravo da mi uputiš i jednu reč, a kamoli da me prozivaš?

Tu će ti njih dvoje, mi smo ovde došli (Bogte pitaj odakle), te mi smo ovo kupili, napravili, ne možeš ti tako, ovo nije tvoje, ti si samo stanar! Ma daću ja vama stanara. Jel ja plaćam svoje troškove, da li sam ja luda pa da ti dam i u kuću da mi uđeš i diriguješ, samo zato što se ovo imanje ne vodi na moje ime? Ovo je moj dom, ja tu živim! Mooojeee! Rođena sam u ovom gradu, i moji roditelji i moji dedovi, a ti si došao iz pm pa prisvajaš i što nije tvoje... Već ja pređoh, onako iznervirana i na porodično stablo. Videvši da imam posla sa budalama koje prete i oružjem (a sigurna sam da ga imaju), okretoh se i pozvah policiju. Bolnički zapisnik uredno izvađen, tužba sledi...

I zainatih se, čik da je vidim sa ove strane ulice...

Niko ne uspeva tako brzo kao onaj koji se koristi tuđom greškom.

                                                               -Bekon-

Tajna uspeha jeste u postojanosti namere.

                                                               -Dizraeli-

Ima dve vrste ljudi koji nikada neće uspeti: oni koji dugo leže budni i oni koji se dugo ne probude, iako su ustali.

                                                               -Ruzvelt-

Svaki je uspeh trijumf upornosti.

                                                              -Sigmund Graf-

Šansa će se ukazati onog momenta kada odlučiš da se boriš.

                                                              -Swami Hamsananda- 

 

 Opšte nezadovoljstvo vlada među narodom Srbije. Borba za život u neimaštini i neizvesnosti. Vodi se nekakav tihi rat, političari protiv naroda. Da... imam hrabrosti i smelosti da kažem da svaka postojeća partija vodi vodu na svoju vodenicu, a narod... pa narod, neka se snađe... prilagodi, uostalom ko ga šiša, tako je glasao... Narod, držeći se za slamku pada  na svaku novu pojavu na „političkoj“ sceni u nekakvoj nadi... biće bolje...sa njima... Dobro je da barem nada još uvek postoji.

Došlo je vreme kada nemiri izlaze iz nas. Ljudi počinju priče o ustancima, povode se istorijskim podacima njima poznatim. Istorija... kada sam već kod toga, ko mi može reći tačnu istoriju, tačno šta se dogodilo i kada, zašto?  Opšte je poznata izreka, pobednici pišu istoriju. Da li zaista treba njome i da se vodimo?
Reći ću vam šta je tačno. Tačno je da narod više ne veruje nikome…greota, ali je zaista tako. Isuviše smo izmučeni i previše toga nam je stavljeno na grbaču, pa ni svoje živote ne vodimo više mi, već banke sa svojim refinansirajućim kreditima, nedotucane gazde sa nasleđenom ili nekako stečenom imovinom i raznorazni tajkuni po čijim pravilima se mora igrati igra ili vas više nema…

U slučaju da tražite posao u Srbiji, idite u Beograd ili Novi Sad (još uvek je u Srbiji), ali pripremite se da doktorsku diplomu ćušnete u zapećak i polažete razliku ispita za medicinsku sestru ili brata, i to o svom trošku. Ako pak tražite posao konobarice/konobara, opet pobacajte sve silne diplome, pripremite se na dokazivanje da možete poneti barem dva platoa puna pića, plus neki tanjir sa hranom. Naoružajte se sopstvenim higijenskim rukavicama i hemikalijama kako bi ste oribali kafanske toalete, a ni peglanje stolnjaka, usisavanje i ribanje lokala neće biti izuzeto... A plata… Pa ako bude mušterija, a uvek ih ima jer ipak je ovo Srbija, odvajajte svoj bakšiš odmah, jer će vam to možda biti sve od čega ćete živeti i Vi i Vaši dragi. Ako ste pak rešili da otvorite firmu, gledajte da budete prvi u piramidi, jer jedino tako možete se nadati uspehu (uspeh- izdržavati svoju porodicu i omogućiti barem 10 dana godišnjeg odmora, makar negde na selu), a uz rad od 20h dnevno, to se može postići… jer ipak, to i nije Vaša firma i ne možete sa računa podići količinu novca preko državom određene sume, inače Vas čeka povelika novčana kazna, pa čak i zatvor…

I dokle više priče da će biti bolje, da je vlada i ovaj ili onaj predsednik (koji više misli kako će ispasti na fotografiji nego o natalitetu u zemlji) sa svojim čoporom spreman na sve moguće scenarije? Kakav je ovo sex nad narodom? Ovo je jedno obično grupno silovanje, eto šta je…

Ne izbija ovo samo moje lično razočarenje, već ono što nas sve okružuje. Isuviše je negativnog elektriciteta u vazduhu. A kao što rekoh u jednom mom postu, svi smo mi čist product onoga što nas okružuje. E, kao takav jedan proizvod društva u kome obitavam, skupih hrabrost da svima, čitavom svetu kažem, ne valja!

   Postoji nešto u nama, ljudima, što izaziva kontraverze mišljenja i delanja. Razne emocije utiču na ljudsko ponašanje i samu sociološku strukturu čoveka kao jedinke u društvu. Često se iznenadimo sopstvenim reakcijama, odlukama, pa i stvarima koje učinimo sasvim smišljeno. Koliko puta sam samu sebe proklela zbog neke neumesne reakcije, ili pak pomislila, koliki sam genijalac... ali sve te sitnice, reči i pokreti koje pravimo, čine zapravo grupu sačinjenu od uzročno-posledičnih misli i dela drugih ljudi nad nama, ljudi koji nas okružuju.   

   Zamislite da ste sami, potpuno izolovani od kontakta sa bilo kime. Nema reči, nema tuđih misli... Udubite se u tu misao i nakon kraćeg vremena shvatićete da se zapravo osećate nekako prazno, usamljeno. Čovek nije stvoren da živi sam. Upravo grupa kao inspirant pokreće jedinku ne bi li ona odlučivala samostalno, ali opet u lančanoj vezi sa ostalima. Inividualci kao pravi individualci, zapravo ne postoje. Oni su samo reprodukcija shvatanja drugih ljudi. Misli usmerene ka njima čine ih još specifičnijima. Ako Vas neko nazove individualcem, nemojte odmah misliti kako Vas smatra čudnim, ili pak savršenijim od drugih. U samoj toj reči osetite pomešane ekstrate  ljubomore na Vašu specifičnost, divljenja prema istoj, ali i nemoći da Vam upravo ta osoba dokaže da Vi zapravo i ne biste bili takvi kakvi jeste da niste rođeni tu i tu i da niste odrasli na način na koji jeste... Danas individualac nosi na sebi breme svojih predaka na kome vise i tuđi životi. Mislite li da je to lako? Ispoštovati sve što se očekuje od Vas, ili pak, živeti svoj život... i koliko je to zapravo naš život samo naš?

 

 

 

   Zapitam se ponekad, sta to određuje naše puteve, odabire, ljubavi, uspehe i neuspehe... Postoji li zaista ta viša sila koja nas vodi i kuda ne želimo. Čime to zaslužujemo ljude koji su kraj nas, koji nam ovaj život čine onakvim kakav jeste.

    Nekako, od rođenja, instiktivno, tragamo za osobama koje će nam pružiti sigurnost, utočište, onu istinsku, večitu ljubav... osobe kraj kojih ćemo mi biti mi, ujedno ne ugrožavajući njihove ličnosti. Na početku to su naši roditelji, rodbina, zatim prijatelji. U prijateljima čovek traži sebe ili se kroz njih dopunjava. Sve ono što nam nedostaje upotpunjavamo družeći se sa ljudima koji upravo to imaju. Česta je izreka, sa kim si - takav si, ali bi se moglo reći i sa kim si - takvim želiš postati. Pravi razlog da budemo kraj boljih od sebe.

   Ali, kada je u pitanju ljubav... pa sad, tu pravila nema. U početku, mladost čini svoje. Partneri se biraju po nekim nižim i nesmotrenim pravilima. Veoma često neiskustvo i neupućenost u istinu života,  odigraju glavnu ulogu u stupanju u vezu koja prerasta u život u dvoje. Kasnije dolazi spoznaja koju većina nije mogla ni da sanja. Sa druge strane, ne mogu a da se ne divim parovima koji su u vezi, braku, vanbračnoj zajednici već dvadeset, pa i pedeset godina, iako su taj život započeli još kao srednjoškolci. A kada ih pogledate, jednostavno vidite u svakom pokretu, reči, da ta prva ljubav još uvek istrajava. Da, takvi ljudi zaista postoje.

   Međutim, postoje i oni koji nikada ne pronađu svoju dopunu. Postoji više tipova takvih ljudi, ili je bolje da kažem, postoje ljudi sa različitim shvatanjima života u određenim godinama istog. Jedni od njih su isuviše zauzeti traženjem sebe, pa i ako i kada se pronađu, bude ili kasno za traženje onoga dugog, ili im se u glavi stvori slika da niko nije dovoljno dobar za njih. Neki, su jednostavno dovoljno arogantni da kažu kako se nije rodio neko ko bi im bio po kroju. Opet, tu su i osobe koje su u večitom traganju, ali nikako nemaju sreće zbog ovoga ili onog, ili pak ne mogu da nađu nekoga ko bi bio po meri kompletnoj rodbini. Teško mi je i kada čujem da se ljudi odriču ljubavi iz straha da ne naprave opet istu grešku...

   Možda bi jednostavno trebalo zaplivati vodom koja nas nosi nepitajući nas hoćemo li ili ne. Namakni osmeh na lice, ogrni se tek plaštom optimizma i reci sebi koju lepu reč. Rizikuj, videćeš, čuje se mnogo dalje nego što možeš i da pretpostaviš. Oseti ono što zaista želiš i videćeš, malo po malo...:)  

  

   San ne dolazi na oči. Opet me progone sulude noćne more, strahovi podsvesti koje ne želim da pustim iz sebe, nalaze izlaz... pišem u nadi da ću izbaciti ovu, možda nepotrebnu frustraciju, brigu, sva ona silna pitanja za koja nemam odgovore. Pišem jer ne znam šta me muči, ili pak' zato što sam svesna da me tišti dosta toga...

   Plašim se same sebe. Ograničavam svoj prostor i reči, ali ni to nije dovoljno. Možda bih jednostavno trebala sve da pustim da ide svojim tokom i da se okrenem onom starom verovanju da osmeh sve leči. Opet, strahujem da taj stari osmeh ne mogu naći tamo gde je boravio. Plašim se da on više ne bivstvuje u meni onom jačinom i snagom kojom je nekada živeo tu... Da li ću imati snage da se suočim sa strahom od sna, strahom od jave... 

   Nedostaje mi neko od koga sam se udaljila hodajući različitim stazama misli, shvatanja života. Tako blizu, a tako daleko. Nedostaje mi moja krv, od koje sam potekla, nastala. Kako samo želim da ga zagrlim, da oseti svu ovu buru u meni... Da ćuteći mu kažem sve ono što bi trebalo. Da pogledam u te oči i nađem razumevanje za kojim tako dugo čeznem... I opet mi se vraća film iz sna... kasno je za izvini, oprosti i evo, munje i gromovi u telu sevaju. Ne želim da bude kasno... a opet ne mogu dopustiti sebi da još uvek nejaka i nepotpuna izađem na to ludačko bojno polje dokazivanja. Dete u meni čezne, dok odrasla osoba viče, stani, ne gazi sebe! 

I tako, u vrzinom kolu, okrećem se u ove kasne sate, boreći se sa strahom od sna ili pak' strahom od jave...

   

Uvod... mota mi se po mislima, ta reč, tako jednostavna i fina... Zaista, može li nas uvod uvesti u sam um umetnika, pesnika, čoveka... Teške, široke vratnice, pokretnog ornamenta života stoje kao kakva logično-nelogična pitalica. Zamisli se, razmisli, mućkaj, zablesavi. Učinićemo sve samo da rešimo tu misterioznu zagonetku ne bi li se vrata univerzalnog uma otvorila samo za nas. A onda, ako uspemo u toj zamisli, nađemo se u beskrajnom holu misli, uspomena, nekog fino predosećenog budućeg vremena. Zbunjenost na mahove trni telom, dok snaga intrige gura napred. Skupiti hrabrost za to nedelo, narušavanja intime misli nekog posebnog, u biti neshvaćenog bića i nije tako lako... A možda i jeste...