Malo po malo...:)
Autor bealiever | 15 Sep, 2010Zapitam se ponekad, sta to određuje naše puteve, odabire, ljubavi, uspehe i neuspehe... Postoji li zaista ta viša sila koja nas vodi i kuda ne želimo. Čime to zaslužujemo ljude koji su kraj nas, koji nam ovaj život čine onakvim kakav jeste.
Nekako, od rođenja, instiktivno, tragamo za osobama koje će nam pružiti sigurnost, utočište, onu istinsku, večitu ljubav... osobe kraj kojih ćemo mi biti mi, ujedno ne ugrožavajući njihove ličnosti. Na početku to su naši roditelji, rodbina, zatim prijatelji. U prijateljima čovek traži sebe ili se kroz njih dopunjava. Sve ono što nam nedostaje upotpunjavamo družeći se sa ljudima koji upravo to imaju. Česta je izreka, sa kim si - takav si, ali bi se moglo reći i sa kim si - takvim želiš postati. Pravi razlog da budemo kraj boljih od sebe.
Ali, kada je u pitanju ljubav... pa sad, tu pravila nema. U početku, mladost čini svoje. Partneri se biraju po nekim nižim i nesmotrenim pravilima. Veoma često neiskustvo i neupućenost u istinu života, odigraju glavnu ulogu u stupanju u vezu koja prerasta u život u dvoje. Kasnije dolazi spoznaja koju većina nije mogla ni da sanja. Sa druge strane, ne mogu a da se ne divim parovima koji su u vezi, braku, vanbračnoj zajednici već dvadeset, pa i pedeset godina, iako su taj život započeli još kao srednjoškolci. A kada ih pogledate, jednostavno vidite u svakom pokretu, reči, da ta prva ljubav još uvek istrajava. Da, takvi ljudi zaista postoje.
Međutim, postoje i oni koji nikada ne pronađu svoju dopunu. Postoji više tipova takvih ljudi, ili je bolje da kažem, postoje ljudi sa različitim shvatanjima života u određenim godinama istog. Jedni od njih su isuviše zauzeti traženjem sebe, pa i ako i kada se pronađu, bude ili kasno za traženje onoga dugog, ili im se u glavi stvori slika da niko nije dovoljno dobar za njih. Neki, su jednostavno dovoljno arogantni da kažu kako se nije rodio neko ko bi im bio po kroju. Opet, tu su i osobe koje su u večitom traganju, ali nikako nemaju sreće zbog ovoga ili onog, ili pak ne mogu da nađu nekoga ko bi bio po meri kompletnoj rodbini. Teško mi je i kada čujem da se ljudi odriču ljubavi iz straha da ne naprave opet istu grešku...
Možda bi jednostavno trebalo zaplivati vodom koja nas nosi nepitajući nas hoćemo li ili ne. Namakni osmeh na lice, ogrni se tek plaštom optimizma i reci sebi koju lepu reč. Rizikuj, videćeš, čuje se mnogo dalje nego što možeš i da pretpostaviš. Oseti ono što zaista želiš i videćeš, malo po malo...:)
Kazu da obicno dobijemo ono trazimo. Problem je sto u vecini slucajeva trazimo pogresno. U tom slucaju, namakni osmeh na lice, zaplivaj sto brze i potrazi srecan momenat na bilo kom mestu, ima ih uvek, samo ih treba pronaci. Veliki pozdrav.
Autor mira kuglof 15 Sep 2010, 21:40