Opet...
ljubim to nebo u tvojim očima.
Mislim, a plašim se
da ne postojim u tvojim mislima.

Priđi i sasvim tiho
dodirni me...
San nije moj
da ga sebično čuvam za sebe.
Želim da ga delim sa tobom
i sve ovo vreme darujem ti...

Priđi, ne plaši se,
to što osećaš nije oluja
ni grom neba, ni vatra zemljina,
već samo ljubav i želja...

Priđi i dokaži mi
da spreman si na borbu
za telo i dušu ovu,
za krv, koje ću se odreći zbog tebe...

Utihnu i poslednja suza.
Pregorela anima sudi...
Ljubav više ne postoji,
samo ugarci moji i tvoji.

Dok ležimo posle
divlje strasti u srcu tražim
sve ono što neće kasti,
zaista, dosta je čuda,
niti sam ja onako luda...


Mrtvo je more
mesto ljubavi čudne zauzelo,
u meni ne postoji
ono što se nekada tako želelo...

Sad ćutim...
Ni reči sa usana ne klize,
Mrsko mi je sve to
a ti si mi sve bliže.

Stani,
ne diraj u to vrelo,
ne pitaj šta me je obuzelo.
Ja život sam ti dala
i ponovo to isto pokušala,
ali nešto iz dubine duše ove
vrišti i govori;
prekasno je za snove...

 

Još jedno jutro u svoj svojoj belini peče oči. Umotano snežnim pokrivačem produbljuje belilo, šljašti i udara u mozak kroz tamu kapaka... Hoću još da spavam... sanjam... Skrivena pod mekoćom toplih ćebića, živim u svetu gde je sve baš onako kako treba... Osmehujem se, a odmah zatim bore mi brazdaju čelo, mrštim se od same pomisli... Ne želim da izađem iz svog skrovišta. Ne želim da mi kožom pohode kapi vode, da moje lice pokrije sloj šminke i ona maska za čitav svet... Danas želim da ostanem tu, u svom malom, skromnom univerzumu gde nema buke, stranih, oštrih jezika, prevara i obmana...
Ali opet, ustajem... Ravnjam svetove, ne bih li prešla u ovu surovu dimenziju tek laganim spuštanjem noge na pod. Stopalo dodiruje mekani tepih... Tu započinje bitka... Puna krvi, nehaja, upornosti, truda... Navlačim na sebe viteški oklop tek udahom vazduha ulica, meteža... Dišem tuđ dah, ne bi li postala imuna na ono što me čeka.
U boj ratniče, još jedna bitka je pred tobom.

 

Umotana čežnjom, samoća slama

Kako lako rušiš   

 

    Smeh... božanstvo u meni. Snaga koja nikada neće nestati, mir koji vlada duhom. Smeh. Gromoglasno odzvanja i kada se ne čuje, hrani moj ego i širi plamene mirise... Boravi na samoj ivici shvatljivog. Onako dremežljiv, uvek spreman za akciju i dejstvo.
Smeh... Lek za svaku bolest, najjači protiv-otrov koji čovek ima u rukama... Šteta što ne zna i da ga koristi. Ne ceri se, smej se iz duše... Pusti da eksplodira u tebi, da zarazi okolinu svojim sjajem... Pobedi, osvoji, zavladaj tom nemerljivom snagom.
Mori te tuga, suze umivaju lice? Nasmeši se u inat njima, pobedićeš! Jača je ta energija nego li sva tuga. Nasmeši se neprijatelju, iskreno, bez prezanja... uplašićeš ga. Nasmeši se strahu, pobeći će od tebe. Tama ne voli belilo zuba, razvučene usne ni zategnute jagodice. Ne voli onaj sjaj u očima koji izaziva samo iskreni osmeh. Seti se lepih trenutaka, seti se osećaja koji su te dizali u nebo... oseti ih ponovo iako ih više nema... "Zašto plačeš dušo, izgubljena sreća još uvek je sreća...". Nasmeši se i koračaj u bolje sutra...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

   Okreće se vreme i prostor oko mene. Utrnule misli  komešaju se ne bi li povratile pokretljivost. Zbunjena sama sobom i tobom stojim nad provalijom. Više ništa ne znam. Kao da je onaj trn prerastao u gredu pa me svom silinom lupa po glavi... ovoj ludoj glavi... Kuda, kako, šta... Svaka pomisao počinje ili se završava jednim od ovih pitanja. Ko sam ja više, šta zaista želim, kako do cilja... Ko si ti, moj spas ili moja osuda... ne znam. Intuicija miruje, ne govori, ne upozorava... ćuti. Kako me samo to nervira! Govori nešto! Bilo šta! Sada slušam, osluškujem... ni reči... Ćuti kučka, baš sada kada mi je najviše potrebna... 

Volim te, znaš to... a znaš li koliko plašim se? Ne tebe već sebe... više nego ičega na svetu. Ja imam moć da ubijem ili u nebo dignem ovu dušu. A opet u tvojim rukama čučim... Očekujem mir, dodir... očekujem sve ono za čime jedno biće žudi -ljubav, jednu, pravu, iskrenu, za ceo život... Onu koja daje i uzima. Luda sam verovatno, ali luda od čega?  Ćutaću i dalje i čekati. Možda poneka reč izleti na belilo papira, tj. šljašteću površinu monitora i kaže delić onoga što nosim u sebi. Možda i shvatiš, a možda i ne... Ćutaću i nadati se da će sve biti...

Zazvoneće zvona
prodrmati iluziju večnosti,
a zatim tiho
i sasvim bespomoćno utihnuti...

Devojka stoji na bedemu obzorja,
dok blagi povetarac sa mora
njiše joj duge skute,
pogleda uprtog u daljine,
plače...

Još u ušima odjekuje
glas drag joj i tih,
još uvek na koži plamte strasti,
a oči ugasle od suza
više nemaju šta kasti...

Zatvorena sudbine vrata
oholo se smeju,
nevinosti njenoj odbijaju
poslednju želju...

Sad tuga sve je jača,
Srce sve više je boli,
Zašto ta devojka plače,
Šta li to njenu dušu mori...

 

 

Otiru se boje ljubavi, ostaje mutna mrlja na mestu gde smo bili... Fotografije čežnjivo prate svaki pokret oka. Kao da pomamno mole da se pogled zadrži na svakoj od njih, da ispipa svaki detalj okovan sećanjima. Suze umivaju likove na njima, opraštajući se sa osmehom, zamišljenim, nekim tamo očima...
Čemu tolika ljubav, emocije koje ruše sve prepreke, energija jaka kao sam kosmos, kada dođe kraj... Možda u tome i jeste problem. Možda sam volela isuviše jako... možda je moja ljubav, ovakva od mene nuđena i data, isuviše brza, a samim tim i nepodnošljiva, prezahtevna. Dajem sve, ali i uzimam isto toliko...
Ne patim više. Lečim se prividnim zaboravom, čuvajući dragocene uspomene kao besni zmaj devojku u vrhu kule. Živim... osmehujem se, dišem vazduh, sakupljam nove mirise... U srcu, rodiće se nova ljubav, potreti staru ne bi li telo i um preživeli. Odbrambeni mehanizam nas samih. Ali tragovi ostaju. Pitam se, šta bih učinila da mi se vratiš... Više ne znam. Povreda koju nosim na srcu nikada neće srasti. Pekla bi me rana svakim tvojim dodirom, izjedala bi me sumnja u trajnost tvog novog boravka, tu u meni, svakim pogledom... A nekada, ne tako davno, zamišljala sam nas. Zamišljala sam kako te gledam dok čitaš novine ili neku knjigu, za neko daleko vreme od sada. Okrenuo bi glavu i pogledao me sa pitanjem zato te tako posmatram... Ponavljalo se sve ovo u mom umu milionima puta. I uvek bi bio isti odgovor. Volim te. Ali, proste su reči da bi opisale šta se iza njih krije... svu onu zanesenost, polet i mir koji se nalazi u njima...savršenost osećanja. A sada, ništa. Nema više nada za nas. Mrtve su. Ne verujem u reinkarniranu ljubav. Opet, neki trun mi bode dušu, kao trn u prstu. Verujem li sebi? Verujem li u ove misli... Plašim se, pojavićeš se i opet srušiti moj svet. Plašim se da ti opet neću odoleti i da će srce nadvladati um. Plašim se da mi nanovo ne poremetiš moć rasuđivanja samo pogledom... Ali, nemoj likovati, mali je taj strah i borim se protiv njega.
Koliko god intuitivni bili, šta će biti, nikada nećemo znati do onoga momenta kada se sve desi....

Možda su moji snovi suviše jaki i veliki da bi bili deo ove stvarnosti..
a možda je i ova stvarnost samo mali delić mojih snova...