- Dobro jutro, radi li se?

Ugostitelji i taksisti (barem oni uljudni) - moderni psihijatri... pažljivo i ljubazno saslušaju svaku muku, priču, podele tugu i radost stavljajući na trenutak svoj život u zapećak.

   Posmatram to, životom razočarano, lice iza maske povremenih osmeha i po koje anegdote. Mršava figura sredovečnog, žilavog čoveka odaje snagu ličnosti. U očima se još uvek pojavi žar mladosti kroz priče o moto trkama, prirodi i porodici... Još jedna tužna priča sa pogešnog puta života i izgubljenog vremena. 

-         Vreme... jedino što ne možemo nadoknaditi, vratiti... – začuh svoje reči iz tuđih usta.

-         Znaš, nastavi čovek sa svojom pričom, vreme nam sve uzima a tako malo daje.

-         Varaš se, ono nam daje mnogo.

   Čovek me začuđeno pogleda, već navikao da ćutke i sa osmehom saslušam svaku misao ne suprotstavljajući se mišljenjima koja čujem.

-         Vreme nam donosi saznanja, mudost, sreću isto koliko i nesreću. Nije ono krivo za naše puteve koje sami biramo. Vreme nas uči šta je život i kako teče sve više nam pruža. A, da li mi znamo da poštujemo i pravilno iskoristimo sve to, već je druga priča.

Gledajući u te oštre, ali ipak tople, zelene oči videh tugu i razumevanje.

-         Tebi je donelo ćerku koju obožavaš, lepa sećanja koja ti izmame osmeh svaki put kada pomisliš na njih... sve je to došlo sa datim vremenom.  Prineh šoljicu mirišljave kafe usnama, ne bih li mu dala vremena za odgovor.

-         Čovek bi rekao da si učila za psihijatra... uz blagi osmeh skrete pogled, skrivajući oči. – Znaš, nemam običaj da se otvaram nepoznatim ljudima, ali sa tobom je to tako lako. Jednostavno izvučeš sve i ćuteći... ima nešto u tvojim očima, glasu... nešto umirujuće.

   Govorio je gledajući u jednu šaru na pultu u obliku ptice. Prešao je lagano prstom prateći liniju nejasnog oblika. Instiktivno?  Taj pokret probudi nešto u meni, kao da sam na trenutak u njegovim mislima.

-         Ptica... rekoh tiho,

-         zauvek zarobljenja u kamenu. Ko je tebi svezao krila?

   Širom otvorene oči na mršavom licu, jasnih mišićnih kontura, delovale su pomalo zbunjeno.

-         Ne sećam se da sam ti pričao bilo šta o tome...

-         Sve se jasno vidi iz naših dosadašnjih razgovora. Taj pokret koji si napravio ispred sebe samo je povezao sve ono što si mi do sada pričao. Ne tražim od tebe da meni odgovoriš, već samome sebi. Jedino tako, mireći se sa svojim greškama i savladavajući svoje strahove, moći ćeš da budeš potpuno zadovoljan sobom... i što je najvažnije, srećan.

   Na tren mi se učini da vidim suzu u ukočenom pogledu. Lagano je spustio dlan preko moga.

-         Hvala ti...

-         Na čemu?

   Sada je mene zbunilo taj čin prisnosti stranca. Čudan je taj osećaj kod ljudi, da nekoga znaš godinama, a u stvari, znate se tek nekih desetak dana. Često mi se to dešava, da mi ljudi prilaze, ponašajući se kao da ih poznajem u dušu... izvukoh ruku, lagano, ne bih li uvredila gopodina a ujedno sačuvala distancu koja mora postojati.

-         Na tome što me svakoga dana slušaš kako jadikujem. Iskreno, mislio sam da me i ne čuješ, kao ostali... ali, ti u stvari i slušaš i pamtiš..., rekao je to sa nekom dozom sreće u glasu.

   Taj komentar mi izvuče osmeh i malo me opusti.

-         Mogu ti samo reći da kada slušam, slušam. Toliko uvek mogu. Da stavim drugu kafu?

   Ustajući sa visoke stolice kretoh da pristavim vodu za kafu.

-         Može, ova je već gotova.

   Uzdah i osmeh... Izgubila se ona ukočenost u položaju čoveka na barskoj stolici. Kao da je skinuo teret sa leđa i odahnuo. Čak mu je i pogled postao sasvim drugačiji, opušteniji, pun poverenja.