Šta se dešava sa našim mislima, osećanjima kada prođu, kada ih zaboravimo? Oduva ih i najmanji povetarac vremena... Da li treba dozvoliti da nestanu?
Na ovom blogu stoji barem jedan mali deo njih, zapisan i na neki način ovekovečen...
Smeh... božanstvo u meni. Snaga koja nikada neće nestati, mir koji
vlada duhom. Smeh. Gromoglasno odzvanja i kada se ne čuje, hrani moj
ego i širi plamene mirise... Boravi na samoj ivici shvatljivog. Onako
dremežljiv, uvek spreman za akciju i dejstvo. Smeh... Lek za svaku
bolest, najjači protiv-otrov koji čovek ima u rukama... Šteta što ne
zna i da ga koristi. Ne ceri se, smej se iz duše... Pusti da eksplodira
u tebi, da zarazi okolinu svojim sjajem... Pobedi, osvoji, zavladaj tom
nemerljivom snagom. Mori te tuga, suze umivaju lice? Nasmeši se u
inat njima, pobedićeš! Jača je ta energija nego li sva tuga. Nasmeši se
neprijatelju, iskreno, bez prezanja... uplašićeš ga. Nasmeši se strahu,
pobeći će od tebe. Tama ne voli belilo zuba, razvučene usne ni
zategnute jagodice. Ne voli onaj sjaj u očima koji izaziva samo iskreni
osmeh. Seti se lepih trenutaka, seti se osećaja koji su te dizali u
nebo... oseti ih ponovo iako ih više nema... "Zašto plačeš dušo,
izgubljena sreća još uvek je sreća...". Nasmeši se i koračaj u bolje
sutra...
Okreće se vreme i prostor oko mene. Utrnule misli komešaju se ne bi li povratile pokretljivost. Zbunjena sama sobom i tobom stojim nad provalijom. Više ništa ne znam. Kao da je onaj trn prerastao u gredu pa me svom silinom lupa po glavi... ovoj ludoj glavi... Kuda, kako, šta... Svaka pomisao počinje ili se završava jednim od ovih pitanja. Ko sam ja više, šta zaista želim, kako do cilja... Ko si ti, moj spas ili moja osuda... ne znam. Intuicija miruje, ne govori, ne upozorava... ćuti. Kako me samo to nervira! Govori nešto! Bilo šta! Sada slušam, osluškujem... ni reči... Ćuti kučka, baš sada kada mi je najviše potrebna...
Volim te, znaš to... a znaš li koliko plašim se? Ne tebe već sebe... više nego ičega na svetu. Ja imam moć da ubijem ili u nebo dignem ovu dušu. A opet u tvojim rukama čučim... Očekujem mir, dodir... očekujem sve ono za čime jedno biće žudi -ljubav, jednu, pravu, iskrenu, za ceo život... Onu koja daje i uzima. Luda sam verovatno, ali luda od čega? Ćutaću i dalje i čekati. Možda poneka reč izleti na belilo papira, tj. šljašteću površinu monitora i kaže delić onoga što nosim u sebi. Možda i shvatiš, a možda i ne... Ćutaću i nadati se da će sve biti...
Otiru se boje ljubavi, ostaje mutna mrlja na mestu gde smo bili...
Fotografije čežnjivo prate svaki pokret oka. Kao da pomamno mole da se
pogled zadrži na svakoj od njih, da ispipa svaki detalj okovan
sećanjima. Suze umivaju likove na njima, opraštajući se sa osmehom,
zamišljenim, nekim tamo očima... Čemu tolika ljubav, emocije koje
ruše sve prepreke, energija jaka kao sam kosmos, kada dođe kraj...
Možda u tome i jeste problem. Možda sam volela isuviše jako... možda je
moja ljubav, ovakva od mene nuđena i data, isuviše brza, a samim tim i
nepodnošljiva, prezahtevna. Dajem sve, ali i uzimam isto toliko... Ne
patim više. Lečim se prividnim zaboravom, čuvajući dragocene uspomene
kao besni zmaj devojku u vrhu kule. Živim... osmehujem se, dišem
vazduh, sakupljam nove mirise... U srcu, rodiće se nova ljubav, potreti
staru ne bi li telo i um preživeli. Odbrambeni mehanizam nas samih. Ali
tragovi ostaju. Pitam se, šta bih učinila da mi se vratiš... Više ne
znam. Povreda koju nosim na srcu nikada neće srasti. Pekla bi me rana
svakim tvojim dodirom, izjedala bi me sumnja u trajnost tvog novog
boravka, tu u meni, svakim pogledom... A nekada, ne tako davno,
zamišljala sam nas. Zamišljala sam kako te gledam dok čitaš novine ili
neku knjigu, za neko daleko vreme od sada. Okrenuo bi glavu i pogledao
me sa pitanjem zato te tako posmatram... Ponavljalo se sve ovo u mom
umu milionima puta. I uvek bi bio isti odgovor. Volim te. Ali, proste
su reči da bi opisale šta se iza njih krije... svu onu zanesenost,
polet i mir koji se nalazi u njima...savršenost osećanja. A sada,
ništa. Nema više nada za nas. Mrtve su. Ne verujem u reinkarniranu
ljubav. Opet, neki trun mi bode dušu, kao trn u prstu. Verujem li sebi?
Verujem li u ove misli... Plašim se, pojavićeš se i opet srušiti moj
svet. Plašim se da ti opet neću odoleti i da će srce nadvladati um.
Plašim se da mi nanovo ne poremetiš moć rasuđivanja samo pogledom...
Ali, nemoj likovati, mali je taj strah i borim se protiv njega. Koliko god intuitivni bili, šta će biti, nikada nećemo znati do onoga momenta kada se sve desi....
Možda su moji snovi suviše jaki i veliki da bi bili deo ove stvarnosti.. a možda je i ova stvarnost samo mali delić mojih snova...
Tek trag, pojam postojanja nekadašnjeg sruči se preda me. Pao si anđele na ispitu života, prosipajući putira vino po zemlji nečistoj...
Sad tvoje oči mrtvo zure u neprozirnu boju krvi svoje.
Slušaj kako slavuji uspavanke pevaju drugome... Vuče te nit, zlatna traka glasa, al' stojiš, znaš da nemaš prava. Živ, a tako mrtav prokletim stopama hodaš...
Sad tvoje ruke beskrvne i blede žude za toplinom duše jedne...
Ne dam ti da čemerno lice umivaš mojom krvlju... Ti si sam đavo u duši duboko, ti si pali anđeo bledih usana.
Ne dam svoj život u tvoje ruke, ne dam ni trunku snova ni nada Više ti ništa ne dam odlazi... Odlazi bez traga...
Maločas mi pade, čisto onako, na pamet koliko mi nedostaje. Ko, šta? Često misli ume da mi obuzme neka reč koju koristimo tako lako, a iza nje... brda i planine- čitavi venci, neistraženi okeani svih svetova... a mi, tek tako, iskoristimo tu reč, izližemo je do bola i sami ne shvatajući šta nas to u stvari mori. Mene muči nedostajanje. Izjeda me već danima, ali danas me već muči onako- nasilnički, da čak moram i da pišem o tome, ne bih li našla parčence mira u sebi samoj... Naime, šta je zapravo to što mi nedostaje? Da li me to samo bole sećanja. Da li samo ne mogu da podnesem poraz i prihvatim da sam izgubila? Ili postoji mnogo više od toga... Više, pa i previše. Moje nedostajanje je u stvari nemirenje sa tim da sam izgubila nekoga koga još uvek bezgranično volim. Da više nema onih umilnih reči, tople sigurnosti u zagrljaju, tog psihofizičkog uzvišenja pri samom pogledu. Fale sve one šetnje i razgovori do u beskonačno, neiscrpne teme, skoro istovetno mišljenje i pogledi na svet... naravno i one stvari o kojima se ne govori, naelektrisani dodiri, namagnetisana blizina... Nedostaje mi čitav taj mali, savršeni svet koji sam stvorila u svojoj glavi, pa i oko sebe na bazi ljubavi. Eto, kako se prave greške, verovanjem... potpunim verovanjem u osobu kojoj date sebe. Izgradila sam grad na nestabilnim temeljima i on se srušio. Ehhh... kako mi samo nedostaje... Eto, ovo je samo delić moje duše, samo mala kockica nesavršene puzzle kojoj nema kraja. Opisati nedostajanje, shvatam, nemoguće je. Odustajem, a možda mi danas i nije dan jer me baš muči to osećanje...
Trenutak istine je čas kada se dvoje spoje, kada ni reči više nisu iste niti slike, pa ni boje. Kratka je noć za dodire tvoje, zato tren iz sna u javu sada vraćam i mirise osećam i ruke opojne opet stoje na uzglavlju mome, koje nije više samo moje. Ah, kratka je noć za dodire tvoje, ja želim i u jeku dana, tek vrh prsta na uvojku, tek pogled u tamu duboku u kojoj predem na grudima tvojim. Da, kratka je noć za dodire tvoje jer čak i tada reči postoje i treni misli sto odvuku me dalje od daha i topline tvoje...
